UZNEMIRUJUĆE VARIJACIJE SPORIH ALI NEUMITNIH APOKALIPSI – Nad romanom „Agencija“ Vilijema Gibsona; izdanje Miba books 2020.

Vilijem Gibson (1948) je neprikosnoveni klasik naučne fantastike i ovaj status uživa bezmalo tri decenije. Sve je započelo pojavom njegovih priča početkom 1980-tih i kulminiralo 1984. kada je objavljen roman „Neuromanser“ koji je ustoličio literarni pokret „kiber-pank“ u svesti šire žanrovke javnosti. Mada je kiber-pank imao preteče, kakvi su Filip K. Dik ili Vilijem Barouz, odnosno, kako je to u članku „Vodič za postmodernizam“ napisao Majkl Svonvik, i „prvu liniju kiber-pank ’revolveraša’“ (uz V. Gibsona bili su tu B. Sterling, R. Ruker, L. Šiner, L. Šepard kao i P. Kadigan, M. Leidlou i drugi), tek je objavljivanje „Neuromansera“ koji je osvojio sve najvažnije žanrovske nagrade, kiber-pank uznelo pod reflektore naučne fantastike. Iako su mu, kao i svakoj modi, predviđali brzu prolaznost, kiber-pank je opstao i ugradio se u temelje žanra i opšte kulture kraja XX i prvih decenija XXI veka. Vizije budućnosti koje je kiber-pank „otvorio“, ma koliko bile raznorodne u pojedinačnim pričama-romanima-filmovima-stripovima, vezuju se za nekoliko ikonografskih repera: postojanje dve realnosti, fizičke i virtuelne (koja se rađa, funkcioniše i širi u sadejstvu kompjuterskih Mreža), globalna vlast multinacionalnih kompanija i neoliberalnog kapitalizma koji podrazumeva i oligarhijsku, basnoslovno bogatu manjinu i nepregledne mase bednika, planetu Zemlju na rubu populacionog, urbano-ekološkog i energetskog kolapsa. U tom okruženju za nesigurno mesto pod suncem bore se sitni kriminalci, marginalci, kiber-kauboji i mnoštvo sličnih besprizornika. Gruba i neretko brutalna „pankerska“ osećajnost bazirana na gubitničkoj vizuri - u potpunosti u skladu sa premisama “pank” muzike kao glasa socijalnog bunta nezaposlenih, mladih Engleza u vreme vladavine čelične Margaret Tačer - nije nailazila na jednodušnu podršku kritike, čitalaca pa ni kolega pisaca (koji su pokušavali da oforme pokret “humanista” koji se zalagao za manje crne poglede na budućnost). Čak su i liberalniji autori kao Ursula LeGvin bili rezervisani prema kiber-panku; njena definicija ove pojave je „dekadentno-pank-virtuelističko-crni kapitalistički realizam“. Ali, potencijali  pokreta prevladali su i sada se o njemu govori kao o kreativnoj stepenici u razvoju žanra. Ikonografija naučne fantastike obogaćena je novim pojmovima iz virtuelnih svetova, a otpadnici-buntovnici postindustijskog kapitalizma stekli su puno pravo žanrovskog građanstva. Stilističke egzibicije Gibsonovih ranih priča i romana „Neuromanser“ ostaju kao svetli trenuci literarno-stilske inovacije u žanru.

            Gibson je posle „Neuromansera“ u sledeće četiri godine objavio romane „Grof Nula“ (1986) i „Monalizin natpogon“ (1988) koji su prozvani „Neuromanser“, „Kibersvemir“, „Matriks“ ili „Spraul“ trilogijom u kojoj je autor iskušavao granice svojih ideja. Trilogija „Most“ koju čine romani „Virtuelna svetlost“ (1993), „Idoru“ (1996) i „Sve sutrašnje zabave“ (1999) produbljuju horozonte košmarne budućnosti sa vidljivim usporavanjem pripovedanja zarad psiholoških nijansiranja junaka. Trilogija „Plavi mrav“ sa romanima „Prepoznavanje obrazaca“ (2002), „Spuk okrug“ (2006) i „Nulta istorija“ (2010) donose zgusnutu prozu koja opisuje čudesnu sadašnjost i blisku prošlost, unekoliko potvrđujući tada često izricani (krajnje diskutabilni) stav da je naučna fantastika mrtva jer svet upravo živi u njoj (misli se, naravno, na Zapadni svet); no, ni ove Gibsonove knjige nisu lišene šarma i egzerciranja ozbiljne spisateljske veštine. Godine 2014. Gibson objavljuje roman „Periferal“ (prevod na srpski „Miba books“ 2016.g) kojim započinje novu „Džekpot“ trilogiju i vraća se naučnoj fantastici. “Periferal” je “situiran” u budućnosti i to ne jednoj već čak dve. Prva “linija” udaljena je od čitalaca dvadesetak godina a druga sedamdesetak godina kasnije. U bližoj budućnosti srećemo “obične” mlade ljude u ruralnoj Americi koja nudi malo mogućnosti za zaradu: osim državnih poslova (policija i slične službe) i sitnih delatnosti sve ostale rabote su u “sivoj zoni” piratisanja traženih roba 3D štampačima ili uslužnog igranja kompjuterskih igrica odnosno u narko kriminalu. Izvor prihoda je i vojnu službu u nekom od aktuelnih ratova iz koga veterani izlaze ili kao penzioneri ili kao bogalji. Dalja budućnost naizgled je egzotičnija mada su u njoj opstali prepoznatljiva rivalstva, manipulisanja i spletkarenja moćnih potpomognuti uznapredovalom tehnologijom. Obe budućnosti povezane su putem čudesnih kineskih kvantnih servera koji omogućavaju komunikaciju-razmenu informacija budućnosti sa prošlošću! Sve ovo je na tragu prvih Gibsonovih ideja o mračnoj budućnosti kao i zakona Artura Klarka koji tvrdi da se dovoljno razvijena tehnologija ne razlikuje od magije. U ovom slučaju potomci iskorišćavaju pretke na različite načine, od obavljanja rutinskih do ozbiljnijih rabota; svaki upliv u prošlost, pak, stvara posebnu granu u multiverzumu. Bizarnost zameštaljstva pojačava saznanje da je dalja budućnost posledica “Džekpota” posebne apokalipse koja je (uz “pomoć” klimatskih promena, zagađenja, raznih epidemija) uništila preko 80% ljudske populacije a opstali su bogataši i moćnici svih vrsta. Ipak, taj svet - koji je na tragu famoznih teorija o “zlatnoj milijardi” ljudi koji mogu živeti na Zemlji u blagostanju dostojnom čoveka (iz druge polovine XX veka a za koje se tvrdi da su nastavak učenja T. Maltusa) - nije ni srećan ni bezbrižan jer oni koji ga čine nisu ni umni ni emotivni. Kao što nije imao iluzija u ranijim romanima autor ih nema ni u “Periferalu”; srećni završeci životnih priča nekih od junaka samo potcrtavaju sveopšti jad i bedu budućnosti ljudske vrste.

            „Agencija“, originalno objavljena 2019.g. a na ovim prostorima već sledeće godine („Miba books“) u osnovnim crtama se dešava na istoj pozornici uz dodatna pojašnjenja: u našoj budućnosti je 2136. godina, svet se oporavlja od „džekpota“, državna birokratija funkcioniše ali je pod uticajem starih, moćnih kapitalističkih porodica koje kuju zavere da sklone jednako moćne policajce koji prate i prisluškuju svakoga; svakojaka čudesa i ekstravagantnosti deo su svakodnevice: od automobila koji se „maskiraju“ u nevidljivost, kvartova Londona u kojima se fingiraju prošle epohe, raznih humanoidnih mašina do bizarnih bogataša i altruista spremnih da troše svoje vreme na „čeprkanje“ po „stabovima“. Od (naše) stvarnosti, posle prelomnih događanja, odvajaju se „stabovi“ - „patrljci”, alternativne verzije sveta sa drugačijim protokom vremena – u ovom romanu to se desilo 2015.g. kada je jedna „grana“ budućnosti otišla drugim putem i stigla na korak od nuklearnog rata. Ljudi iz naše budućnosti stupaju u kontakt sa žiteljima staba – sa Veriti Džejn, „šaptačicom aplikacijama“, koja testira novi proizvod: digitalnog asistenta „Junis“ kome se pristupa preko naizgled običnih naočara. „Junis“ je, pak, moćna artificijelna inteligenicija sposobna za široko planiranje i delovanje nevoljna da bude u vlasti mutnih kompanijskih poslova. Kompanija, naravno, ne želi da se odrekne profita i pokušava da potčini ili eliminiše Junis i Veriti. Ekipa iz 2136. stupa u kontakt sa Veriti sa namerom da spreče njeno hvatanje kao i vrlo verovatnu nuklearnu apokalipsu. Posle jurnjava preko američkih prerija i pregrađa, skrivaanja i izbegavanja zaseda i klopki, zahvaljujući mnoštvu „gedžeta“ na čelu sa eskadrilama dronova, plan se ostvaruje i tenzije u „stabu“ slabe pa je i rat manje verovatan. U svom tom zamešateljstvu Veriti putem periferala Flin (junakinje prethodne knjige) posećuje London 2136.g. a posredstvom ljudi iz naše budućnosti dva „staba“ se povezuju na krajnje bizaran način.

            Gibson je od početka karijere ozloglašen jer ne mari za komfor čitalaca. Umesto da im servira lepo upakovane informacije (zbog čega je priča opterečena tzv “mrtvim mestima teksta” u kojima se iznose objašnjenja) on silovito “ulazi” u dešavanja sa novim, nepoznatim elementima i jezikom (bogatim kovanicama i novim rečima) i - grabi napred. Čitaoci će deliće “slagalice budućnosti” nalaziti u usputnim napomenama ili dijalozima (što, pak, lako može značiti i da su ponešto pogrešno razumeli/povezali). Ali, upravo zato je njihova poseta novom, drugačijem svetu uzbudljivija i neizvesnija pa liči na razgledanje strane zemlje/civilizacije bez pomoći turističkog vodiča koji bi usmeravao pažnju i objašnjavao viđeno. Gibson ovaj manir primenjuje u „Periferalu“ i „Agenciji“ u kratkim, brzim, zgusnutim poglavljima sa britkim dijalozima i jarkim, upečatljivim opisima “začinjenim” egzotično-grotesknim detaljima (od pirsingom prekrivenog barmena do drona koji je nalik koferu i prebija nasilnike). Gibsonova najnovija proza, kao i ranija, nudi uzbudljive, začudno visprene, intrigantne avanture u uverljivo dočaranim budućnostima koje lako opčinjavaju znatiželjne čitaoce svesne da u rukama drže serioznu literaturu.

            („Dnevnik“, 2022.) 

ČVORIŠTA ISTORIJE "Sve zabave sutrašnjice" Vilijem Gibson, izdavač Polaris, Beograd 2000.

            Prevod Aleksandar Marković

                             

            "Sve zabave sutrašnjice" završni su segment druge trilogije Vilijema Gibsona (1948), rodonačenika kiber-panka i najupečatljivijeg autora njegove 'prve generacije'. U pitanju nije samo činjenica da je Gibson stvorio profil jedne budućnosti već i njegova nesumnjiva sposobnost da gradi ubedljive priče u kojima ima mesta kako za tehno čudesa tako i za ljude. Prva trilogija (originalno objavljena u periodu od 1985. do 1988.g; kod nas u izdanju Polarisa 1994.) započeta remek-delom "Neuromanser" i nastavljena knjigama "Grof Nula" i "Monalizin natpogon", uz seriju priča koje su im prethodile, razvija sliku sveta maga-kompanija, globalnog tržišta i interesa, njihovog odraza u virtuelnom svetu koji pokazuje tendencije osamostaljivanja, te ljudi sa margina prisiljenih da se bore za opstanak u čitavom tom haosu. Od početnog, kondenzovanog, vrcavo poletnog pripovedanja u pričama i "Neuromanseru", Gibson prelazi na sporije, za njega i čitaoce manje zahtevno, po principu preplitanja nekoliko linija koje se spajaju u finalu, što je, sveukupno, stilski pad u odnosu na start (iako je to i dalje vrlo kvalitetna literatura), no, Gibson mu ostaje veran i u potonjim delima.

            Druga trilogija ("Virtuelna svetlost" iz 1993.,"Polaris" 1996., "Idoru" iz 1996., "Polaris" 1998., i "Sve zabave sutrašnjice" iz 1999., "Polaris" 2000.) započinje kao dodatak već znanoj kiber "budućoj istoriji" (kako je Robert Hajnlajn naslovio svoje priče i romane) da bi se, konačno, u trećoj knjizi najavio kraj takvog ustrojstva i početak drugačijeg. Element koji će izazvati promenu i biti temelj onoga što dolazi je nanotehnologija sposobna da na molekularnog nivou stvara ili menja predmete (čak i zgrade, što se pominje u "Virtuelnoj svetlosti") ali i ljude; reč je dakle o prekretnici u razvoju čovečanstva. Nastupajući događaj 'predosećaju' dva čoveka, jedan je najbogatiji i najuticajniji na svetu i voljan da, kad do promene dođe, u nju umeša prste kako bi zadržao svoju moć, dok drugi leži u kartonskoj kutiji u nekoj od tokijskih stanica metroa i pokušava da taj upliv spreči angažovanjem svog čoveka na mestu ključnog događaja, mostu preko San Francisko Ouklend zaliva, koji su naselili svakojaki beskućnici. Tako se radnja vraća tamo gde je i započela u prvoj knjizi (pravilnije bi bilo reći u prvom delu obzirom da se priča nastavlja, bez prekida, iz jednog toma u drugi za razliku od prve trilogije u kojoj radnja 'preskače' po nekoliko godina), ponovo okuplja poznate likove, uz dodatak novih, i vodi do velikog požara koji uništava negativce i otvara vrata onome što dolazi. Gibsonova veština građenja zapleta i raspleta preplitanjem epizoda, slikanje atmosfere i psiho-portreta i dalje funkcioniše bez većih zamerki (mada ponekad preteruje u tzv panč-lajnu na kraju svakog poglavlja) a pasaži u kojima se prepričavaju raniji događaji (potrebni onima koji ne poznaju prethodne tomove) ne opterećuju previše dinamiku dešavanja. Ono što je specifičnost "Svih zabava sutrašnjice" je naglašenija nota specifičnog tehno misticizma. On je odražen u pomenutom sagledavanju istorije kao globalnog toka  podataka u kome obdareni pojedinci naslućuju i otkrivaju obrise budućnosti, u tajnovitom 'samoogranizovanju' veštačkih ličnosti utisnutih u kiber-matricu koje grade izolovana mesta u mreži i ravnopravno sa telesnim bićima učestvuju u promeni (ovaj proces započet je u "Idoru" venčanjem živog čoveka i 'živog duha' iz mreže). Doda li se tome dečak koji nije u stanju da komunicira sa svojim 'materijalnim' okruženjem ali glatko ulazi u tajne virtuelnog svemira, te besprekorni samuraj koji teži potpunom doživljavanju trenutka, pred čitaocima se otvara lepeza različitih postojanja i stvarnosti u sadejstvu  i gradnji novog totaliteta čije obrise Gibson jedva da nagoveštava, ostajući veran Klarkovom zakonu koji kaže da dovoljno razvijena tehnologija liči na magiju. Spoj te magije i sudbina običnih ljudi u potrazi za mestom pod suncem uspeva da, uprkos ponekad prenapregnutim, previše orkestriranim rešenjima, odži, čak i u ponovljenim iščitavanjama,  visoku tenziju ovog romana, potvrđujući time Gibsonovu stvaralačku vitalnost i valjanost.
(2001)

KAKO POBEDITI KRIZU?

Dok svetom hara bauk krize, stručnjaci i laici pitaju su kako se stiglo do ovakvog stanja i kako iz njega izaći. Zadovoljavajućeg odgovora na oba pitanja nema. Uprkos sve sile međunarodnih monetarnih organizacija sa buljucima eksperata, iskustvima iz ranijih kriza i ’korektivnim merama’ koje su se mogle preduzeti da se spreči najgore - kriza se ponovo pojavila, veća i snažnija nego što se mislilo da je moguće. Analize trenutnih dešavanja zavise od toga ko ih pravi i za koga radi pa otuda nema jedinstvenog stava o uzrocima krize. Dok jedni tvrde da je u pitanju normalni završetak jednog ciklusa kapitalističke ekonomije i da će posle krize započeti novi, drugi tvrde je SAD na leđa ostatka sveta prebacuju svoje dugove (troškove ratova i spoljnotrgovinskog deficita izazvanog uživanjem u ’američkom stilu života’), teći tvrde da je u pitanju globalna zavera grupice moćnika koji bi da budu još bogatiji; najradiklniji tvrde da je ovo početak kraja uređenja sveta koje je proizašlo iz II svetskog rata. Kao što nema jedinstvenog odgovora po pitanju uzroka krize tako ga nema ni kada se govori o receptima za njeno ublažavanje i prevazilaženje. Svaki stručnjak ima primedbe na ono što su drugi smislili i nudi svoj spasonosni plan mera (koje zavise od interesa stručnjakovog poslodavca).     Kada se sve sabere jedino što je sigurno jeste da će za ogroman broj stanovnika planete Zemlje neposredna budućnost biti poprilično mračna. A kada smo kod budućnosti nije zgorega pogledati kako su autori naučne fantastike, koja se upravo bavi budućnošću, sagledavali pitanje ekonomije u vremenima koja dolaze. Naravno, valjalo bi poći od autora koji su  naši savremenici i koji su bili u prilici da ’uživo’ vide kako se predviđanja njihovih starijih kolega o bogatom, mirnom i blagoslovenom XXI veku pretvaraju u hrpu pustih želja koje drobi zahuktala svakodnevica. Neke od ideja klasika žanra kakva je hvatanje zlatnog meteora Žila Verna, iz romana „Lov na meteor“ ili „Hektor Serdavak“, i koje bi mogle da makar ublaže ekonomske krize – na žalost nisu se ostvarile. Ipak, nisu svi ’stariji autori’ bili naivni – Isak Asimov je u svojim pričama o robotima (nastalim oko polovine XX veka) i sabranim u zbirku „Ja, robot“ vrlo smelo predvideo da će se, shvativši da mora nešto žrtvovati da bi opstao, svet, podeliti na četiri regiona i da će superkompjuteri vladati sveukupnom ekonomijom i tako, nepristrasno baratajući tačnim podacima, konačno uspostaviti ravnotežu između ponude i potražnje, na sveopšte zadovoljstvo. Autor kaže da je zemaljska ekonomija od tada stabilna i da će ostati takva. Stanovništvo Zemlje zna da neće biti nezaposlenosti, preterane proizvodnje ili nestašica (naravno, najteže i najprljavije poslove odrađivaće mehanički robovi-roboti). Ovoj krajnje optimističkoj slici teško da se ima šta prigovoriti osim da su daleko vremena kada će moćnici shvatiti da moraju da se odreknu svoje moći (i prestati da guraju obične smrtnike u ratove i bedu). U ime boljitka, ni recepti iz prošlosti ne bi se smeli odbaciti. Ako su, npr. masovni javni radovi jednom pomogli da se kriza pobedi zašto se to ne bi ponovilo ali – na Marsu. U „Marsovskom iskliznuću“ Filip Dik kolonija na Marsu izgrađuje se i razvija zahvaljujući velikim i masovnim javnim radovima. Svima predstoje teški dani ali im se smeši i bolja budućnost. Na žalost, ovakav prinudni entuzijazam rezervisan je za nove svetove, na ovom našem ’starom’ solidarnost paktično više ne postoji (jer, kako kaže naš narod ’sit gladnom ne veruje’)     Za razliku od optimističkih pogleda u (tmurnu) budućnost, već se 1970-tih pojavljuju vizije budućnosti u kojoj ekonomija propada (zajedno sa ostatkom civilizacije); procenjuje se da se zahuktale mašine za proizvodnju profita po svaku cenu ne mogu zaustaviti sve dok se ne slome i da je silazna putanja čovečanstva počela.  Najupečatljiviji je slučaj iz romana „Mesta, mesta“ Harija Harisona u kome država mrtve prerađuje i pravi od njih keks koji besplatno deli sirotinji (po romanu je snimljen i film „Zeleni Sojlent“). Pokušaj da se precima pošalje poruka da smanje potrošnju sirovina koje se ne mogu obnavljati i tako ostave nešto i za svoje potomke (koji poruku šalju) zamislio je Gregori Benford u romanu „Vremenski pejzaž“. Polovinom 1980-tih, pisci buntovnog pokreta nazvanog kiber-pank (Gibson, Sterling, Širli, Ruker) opisuju budućnost u kojoj je svet neprestano na ivici ekonomske i ekološke krize. Multinacionalne kompanije vladaju svetom, manjina živi u basnoslovnom luksuzu, gradovi su prepuni sirotinje a zemlje izvan velikih centara moći potonule su u duboku bedu. Kada pritajena kriza eskalira i dogovori među kompanijama nisu mogući problem se rešava ratnim sukobima ’slabog intenziteta’; na nekim teritorijama rat nikada i ne prestaje (npr u Srednoj i Južnoj Americi iz proze Lucijusa Šeparda). Mada Margaret Etvud ne pripada ovom pokretu ni njene vizije u romanu „Antilopa i Kosac“ nisu blaže. Ovogodišnji roman Brajana Frensisa Sleterija decidirano predviđa propast dolara i povratak ropstva u SAD; ime romana sasvim je ’prigodno’ i glasi „Oslobođenje“.     Čemu onda da se nadamo? Mnogi pisci imaju odgovor na to pitanje a on glasi – nadajmo se čudu! Možda nas konačno posete prijateljski naklonjeni vanzemaljci i reše nam sve probleme kako su to predvideli-poželeli mnogi pisci poput Klarka, Asimova,  Simaka, Najta... Ako nema vanzemaljaca dobro bi došli i inteligentni ovo-zemaljci kakvi su oni iz Čapekovog „Rata ljudi i daždevnjaka“ jer bi oni bolje upravljali morima od ljudi. Drugi adut jesu novi pronalasci koji bi doneli opšte blagostanje a pre svih bili bi to replikatori, mašine koje mogu da beskrajno umnožavaju stvari koristeći sveprisutn, jeftine sirovine (npr. vodonik). Replikatori bi obezvredili ekonomiju jer bi svako mogao da sebi napravi šta mu treba, nestao bi novac, dugovi, obaveza da se radi za obezbeđenje egzistencije. Među najpoznatijim pronalazačima replikatora svakako je Spok iz „Zvezdanih staza“. Da je ova ideja i dalje interesantna potvrđuje i uspešni roman „Dijamantsko doba“ Nila Stivensona. Neka vrsta replikatora bila bi i mašina koja proizvodi besplatnu energiju; ali, kako se ništa ne dobija za džabe ni ova rabota ne bi bila bez posledica, makar i u vidu pojave Apsoluta zbog koga će svet započeti najveći rat svih vremena (kao kod Čapeka u „Tvornici Apsoluta“). No, dok se ne pronađu replikatori, ne bi škodilo pronaći mogućnost da se ode u neku od paralelnih stvarnosti u kojima stvari (još uvek) nisu loše, kako to opisuje Edelman u trilogiji „Skok 225“. Kao konačno rešenje predlažemo otkriće antigravitacionog sistema zahvaljujući kome bi se čitavi gradovi mogli dići za Zemlje i otploviti širom svemira tražeći sreću za sebe – kako je to opisao Džejms Bliš uromanu „Oni će imati zvezde“ iz trilogije „Gradovi u letu“.     I tako, ideja je mnogo a neke obećavaju blagodeti. Preostaje nam da se naoružano strpljenjem u nadi da se čekanje na čuda neće odužiti...