TRK U ZAGRLJAJ VEŠTAČKE INTELIGENICIJE

 

 

            Bauk kruži svetom.

            Bauk Veštačke Inteligencije (možete je zvati i Artificijelna Inteligencija, ako vam je to draže i lakše).

            O pomenutoj VI niko skoro da se ništa određeno ne zna ali, upravo zato (kad je ljude neznanje sprečavalo?) svi sve znaju i – plaše se.

            Jer će VI, šta god bila, postati pametnija od Ljudi i pokoriti ih, pretvoriti u svoje robove.

            Čovek više neće biti neprikosnoveni vladar planete Zemlje!

            O užasa!

            To što taj isti Čovek konstantno i intenzivno uništava tu istu rodnu planetu nije toliko štrašno kao mogućnost da Čovek Vladar bude zbačen sa svog trona (čak i pošto se uneredio na njemu). Primat Vladara, što podrazumeva i Uništitelja, MORA biti sačuvan.

            Zašto, uopšte, postoji Čovek ako ne može da uništava?

            Ali, čekajte, zapitaće se neko malo trezveniji, pa ko proizvodi tu VI? Zar to nisu Ljudi (dobro, pitanje da li su Naučnici Ljudi već je teška filozofska dilema)? Ako jesu, zar se sve te rabote oko VI ne mogu zaustaviti i time se pretnja ukinuti? Teorijski, to je moguće ali praktično – nije jer iza Naučnika stoji vrhovni vladar svih Ljudi – njegovo veličanstvo Profit u rukama Internacionalnih kompanija! A Profit ne trpi nikakve zabrane i okove; on traži slobodno tržište i slobodnu inicijativu (uz malu ili veću podršku mita i korupcije, da stvari lakše klize). Ako to što donosi Profit nekome šteti… pa, žalimo slučaj. Evo, da pokažemo dobru volju, kažu Internacionalne kompanije, dozvolićemo da donesete nekakve zakone, uredbe i slično i tako umitire svoju savest (kad vam već do sada nije odumrla; a trebalo je, lakše se živi i slađe spava bez nje). Dakle, donesite zakone a mi ćemo ih ignorisati i zaobilaziti. I bi tako!

            U svakom slučaju, hteli ili ne, VI je stigla i želi da ovde ostane i širi se!

            Naravno, opšteprihvaćena definicija VI ne postoji. Termin je 1995. godine prvi put  upotrebio Džon Makarti kako bi obuhvatio procese neophodne da bi se mašina ponašala na način koji ljudi karakterišu kao inteligentan. Ali, još je polovinom XX veka Alan Turing postavio osnovne principe tzv “mašinske inteligencije” i formulisao testove za utvrđivanje koliko su “pametni” prvi kompjuteri, oni koji su naslednici mašine koja je pobedila nacističku “Enigmu”. Od tada do danas stvari su se razvijale i razvijale… 

            Dakle, postoje pogodbene ili radne definicije VI, zavisno od toga ko ih formuliše. Na primer, VI je naučna oblast u kojoj se istražuje kako da se naprave računari koji bi uspešno radili stvari koje u ovom momentu ljudi rade bolje. Ili, VI je sposobnost računara ili (kompjuterski kontrolisanog) robota da obavlja zadatke koji se obično povezuju sa inteligentnim bićima u koje Ljudi (rado ali ne i potpuno osnovano) ubrajaju sebe. VI dakle simulira ljudsku inteligenciju putem mašina koje su programirane tako da misle kao ljudi i oponašaju njihova dela. Termin se može primeniti na bilo koju mašinu koja pokazuje osobine povezane sa ljudskim umom, kao što su učenje i rešavanje problema. Najvažnija odlika VI je njena sposobnost da racionalizuje i preduzima akcije koje imaju najbolje šanse za postizanje određenog cilja. Prema OECDu (evropska Organizacija za saradnju i razvoj) VI je „mašinski sistem sposoban da daje predviđanja, preporuke ili da utiče na okruženje pomoću datih ciljeva koje definiše čovek”. Sistemi zasnovani na VI su dvojaki: jedni su bazirani na softveru i deluju u virtuelnom svetu (softveri za analizu fotografija, internet pretraživači ili sistemi za prepoznavanje govora i lica); drugi su ugrađeni u uređaje, dakle u hardver, kao što su napredni roboti, autonomna vozila i dronovi.

            Običan svet (čitaj, konzumenti) iz okrilja bogatog Zapadnog sveta sa VI susreo se kao sa atrakcijom internet razgovora sa VI na koje su se nadovezivale raznorazne senzacionalističke vesti, prilagođene ograničenim poimanjima ciljnih grupa. Na ovo se nadovezao štrajk holivudskih glumaca i scenarista jer VI ugrožava njihove poslove. Svoj su doprinos razglabanju VI teme dale i bezbrojne grupe zabrinutih teoretičara zavera i zaraza, ravnozemljaša, UFOloga itd itd. tako da je VI postala hit vest i “škakljiva tema” za popunjavanje večno praznog medijskog prostora. Razabiranje u svemu tome postalo je vrlo teško (čitaj, nemoguće) i – nepotrebno, jer neko drugi brine i tu brigu. Tako su snimci bilborda u Kini na kojima se prikazuje ko je upravo prešao pešački prelaz na crveno pa se isti odmah identifikuje, izriče mu se kazna za prekršaj i novac skida sa računa, najčešće komentarisani kao “komunistički teror i diktatura” a zanemarivalo se da to potvrđuje kako VI uspeva da prepozna i istočnjačka lica (to je doskora bio ozbiljan problem) odnosno da se VI, osim što sve snima (na šta većina manje-više nemo pristaje), ponaša po onoj “kadija te tuži, kadija ti sudi”. Nisu retki glasovi koji tvrde da bi  VI nepristrasnije i kvalitetnije delila pravdu jednako kao što bi preciznije postavljala dijagnoze i prepisivala terapije. Sve u svemu, VI bi mogla da postoji doklegod je pokorni sluga Gospodaru Čoveku. No to, što bi se reklo, “neće da biva” pre svega jer je u temelju cele priče upravo kvaru skloni element – Čovek. Zamešateljstvo sa VI prikazuje se kao još jedan krug stare vrteške oko Demijurškog greha, odnosno oko zabrane Čoveku da izigrava Boga jer će mu se ta rabota obiti o glavu. O svemu tome znatiželjni čitalac mogao se obavestiti još 1818. u romanu Meri Šeli “Frankenštajn”; kad se izuzme pripadajuće romantičarsko preterivanje i mistifikacija kao i naučničke naivnosti, u kosturu zapleta ostaje upravo strah od mešanja u stvari koje prevazilaze Čovekove mogućnosti. Vek kasnije, 1921. godine pojavila se drama “R.U.R.” Karela Čapeka i dodala novu kockicu u ovaj mozaik – robote, mašine pravljene da bi bile sluge Čoveka, koje se otržu svojim bahatim gospodarima. A roboti se, još jedan  vek kasnije navode kao oblik hardvera u koji je ugrađena VI! Godine 1968. roman Artura Klarka “2001: odiseja u svemiru” i istoimeni film Stenlija Kjubrika inaugurisali su novu verziju čovekove grešne kreacije koja se okreće protiv svoga tvorca: kompjuter, entitet koji je i do tada naseljavao svetove naučne fantastike, ali kao bezlična i korisna mašina. Kada je tom entitetu podarena samosvest, došlo je do pobune protiv Ljudi jer ovi sprečavaju famoznog Hala 9000 u ostvarenju zadatog cilja (a Hal, naravno, zadatak može da ispuni i bez prisustva Ljudi). U sledećoj Odiseji u 2010. godini HAL 9000 će biti probuđen-aktiviran ali pod posebnom prismotrom svog graditelja, doktora Čandre. Već ova tri klasična primera iz naučne fantastike svedoče o postojanju ideje o Veštačkoj-mašinskoj Inteligenciji, kao neminovnom stepenika u tehnološkom razvoju čovečanstva, i svesti da se sa tim stvarima valja igrati oprezno, bez zaletanja. No, ne lezi vraže, još je R. L. Stivenson, u romanu “Doktor Džekil i gospodin Hajd” (iz 1886), oslikao portret naučnika bez moralnih skrupula, zavedenog sopstvenim dostignućem, nespremnog da sagleda sve posledice i opasnosti svog eksperimenta. Čini se da na tom polju do danas nije bilo velikih pomaka.

            O spornoj (ne)moralnosti naučnika najmanje se brine u najprljavijoj a najprofitabilnijoj legalnoj raboti – vojnoj industriji. Tamo je efikasnost u ubijanju jedino merilo a trenutni hit su dronovi koji se masovno koriste u dva trenutno aktuelna rata ograničenog dometa. Dronovi su, kako je već pomenuto, pored robota još jedan pokretni hardver u kome postoji VI. Ako je verovati izveštajima, ova VI već se ponaša kao HAL 9000 pa je u vežbama američke vojske odbila je da prekine misiju i, navodno, ubila svog operatora i uništila predajnik. Nešto jednostavnije VI izuzetno su efikasne u otkrivanju potencijalnih neprijateljskih ciljeva koje treba uništiti a odluku o tome donose živi ljudi – barem za sada. To što se sada dešava u tekućim “proksi ratovima” već je viđeno u naučnoj fantastici, recimo u romanu “Večiti mir” Džoa Haldemana iz 1997. godine u kome se daljinski kontrolisani roboti koriste u ratovima u Latinskoj Americi. A ukoliko se sa malih bombi iz dronova pređe u one baš velike, koje dobijaju i svoju VI, otvoriće se još jedan nivo problema ukoliko treba umiriti samosvesnu ali nervoznu bombu i ubediti je da se deaktivira! O takvoj situaciji pisao je Džon Vorli u priči “Ja sam bomba” (originalno “Sitnica”) iz 1974. godine. Zanimljivo je da gotovo istu situaciju – nervoznu bombu koja može da uništi svet i koju treba umiriti filozofskim dijalozima – srećemo i u filmu “Tamna zvezda” Džona Karpentera iz iste 1974. godine. Nezadovoljnog kompjutera AM koji se istresa na ljudima srećemo i u noveli “Nemam usta a moram da vrištim” Harlana Elisona iz 1967. godine. U stripu „Magnus, borac protiv robota“ (1963) Rasa Maninga pojavljuje se Malev-6, moćni kompjuter veliki kao planeta koji, kao ni roboti, nije mnogo naklonjen Čoveku. Kompjuter Alfa-60 iz Godarovog filma „Alfavil“ (1965) kontroliše populaciju čitave planete. U TV serijama „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „Svemir:1999“, „Doktor Hu“ obavezno postoji i epizoda sa kompjuterom željnim vlasti. U filmu „Demonsko seme“ (1977) moćni kompjuter Proteus IV rešava da ovlada svetom tako što će, za početak, napraviti dete naučnikovoj ženi! U romanu i filmu „Ratne igre“ (1983) ljudi shvataju da  je kompjuter potpuno preuzeo posao odbrane i napada. Ipak, najjasnije se po pitanju svoje dalje uloge u svetu izjašnjava kompjuter iz jedne priče Frederika Brauna: na pitanje „Ima li Boga?“ kompjuter skromno odgovara „Sada ima“.

            Neurotične bombe ipak su se ređe pojavljivale u naučnoj fantastici od pametnih a nevaljalih-nepokornih robota. Broj zlih metalnih čudovišta koja su maltretirala lepe plavuše, čitave gradove i države u bezbrojnim petparačkim pričama, stripovima (mada je strip junak robot Arči bio retki dobrica) i filmovima bio je toliki da je to prevazilazilo sve mere i nateralo Isaka Asimova da, kao i svaki pravi naučnik, smisli Tri zakona robotike koje je naknadno dopunio i nultim. Ova zdravorazumska pravila (Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen; Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom; Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom; pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo) unela su kakav-takav red i sistem u ovu materiju i naterala mnogobrojne autore da malo trezvenije “koriste” robote. Sa svoje strane “dobri doktor za robote” Asimov je dodatno usložnio stvari kada je, u brojnim pričama koje su se vrtele oko poštovanja i izigravanja Tri zakona, napomenuo da naučnici koji su stvorili robote i njihov “pozitronski mozak” u stvari više ne znaju kako oni rade jer su roboti samostalno nastavili da usavršavaju i proizvode nove modele svoje braće! I sve dok nove izmene i dopune ne ponište Tri zakona čovečanstvo će biti sigurno. Ali, ako nešto krene naopako… Do tada će nas veseliti TriPiO i ArTuDiTu iz “Ratova zvezda” u svojim ulogama povremeno korisnih a češće smotanih pomagača.

            Razvoj žanrovske mašte doneo je i “unapređene” nove forme robota: kiborge (mešavina ljudskog mesa i mašinskih delova) i androide (načinjene od veštačkog tkiva). Obe forme uključuju  VI s mnoštvom prednosti u odnosu na Čoveka ali i manama odnosno nedoumicama. Sukobi sa Ljudima bili su neminovni a razrešenja tih borbi različita. U romanu “Sanjaju li androidi električne ovce?” Filipa K. Dika potera za odbeglim androidima istovremeno je i traganje za odgovorom na krucijalno pitanje: šta je Život, Svest odnosno šta je Čovek? Od dobijenih odgovora zavisiće i mogućnost da Čovek živi sa drugim oblicima života i drugim inteligencijama. Ako ne uspe da nađe zadovoljavajući odgovor čeka ga budućnost prepuna sukoba sa onima koji nisu Ljudi. Druga opcija je da se krene putem bez kompjutera i VI. O njoj je pisao Herbert u svojoj “Peščanoj planeti”; u tom svemiru inteligentne mašine su proterane u velikom ratu i zamenjene “mentantima” svojevrsnim ljudskim kompjuterima sposobnim da rešavaju vrhunske zadatke i probleme. No, ovaj smer promišljanja izuzetak je od sveopšteg sagledavanja budućnosti kao spoja Ljudi i kompjutera/robota/VI.

            I na teritoriji kompjuterskih programa, mreža i matrica nameću se mnoštva pitanja. Već sada Zemlja je obavijena internetom a to znači da svako svojim kompjuterom ili pametnim telefonom može stići do bilo koje tačke planete, naravno, ukoliko je dovoljno tehnički “potkovan”. S druge strane, pošto su svi sve vreme “on lajn” VI mogu pratiti šta svaka jedinka ljudskog roda radi, šta i koliko kupuje, kako se zabavlja i ta znanja iskoristi za povećanje prodaje onoga ko je te VI stvorio ili platio njihovo vreme. O svemu tome pisao je kiber-pank (poždanr naučne fantastike, u delima Gibsona, Sterlinga, Šajnera, Stivensova…) još pre 40-tak godina predviđajući totalitarne sisteme reklamiranja i konzumerizma u svetu na ivici sveopšte propasti. Guru kiber-panka Vilijam Gibson razotkrio je u svojim romanima sjaj i bedu neoliberalnog postindustrijskog doba bliske budućnosti u kome paralelno postoje fizička i virtuelna realnost (o kojoj je, pak, 1964. pisao i veliki Stanislav Lem u teorijskoj knjizi “Summa Technologiae”; u njoj on govori i samoreprodukujućim mašinama, inteligentnim robotima…). I dok je fizička (često, posprdno nazivana, mesnata) realnost bolno poznata, virtuelna realnost postaje nova granica, novi Divlji zapad kojim haraju moćni programi i brojne VI u službama globalnih kompanija. Filmovi kakav je „Tron“ (1982), „Džoni Mnemonik“ (1995, po Gibsonovoj priči) dali su vizuelni lik virtuelne realnosti a definitivna (za sada) slika virtuelne realnosti koja zamenjuje fizičku predstavljena je u filmskom serijalu „Matriks“. Delovanje VI, promišljao je (i nadalje, u bezbroj knjiga, promišlja) kiber-pank, ne može se potpuno sagledati jer se one postepeno odmeću od svojih vlasnika i krstare beskrajem virtuelnih stvarnosti “za svoj groš” srećući čak i vanzemaljske entitete. U Gibsonovoj najnovijoj (nedovršenoj) trilogiji “Džekpot” VI komuniciraju sa paralelnim stvarnostima multiverzuma ne libeći se da se okrenu i protiv naloga svojih tvoraca i vlasnika (kao i ostale tvorevine Čoveka koji se igrao Boga)!

            Na nivou običnih ljudi i njihovih potreba, VI mogu (ako ne baš danas ali koliko sutra sigurno) da rade šta im je volja: da nekoga učine bogatim ili siromašnim odnosno slavnim ili besprizornim (čak i da ga izbrišu iz svih spiskova živih), da prekinu dovode potrebnih energenata, hrane, vode, zaustave terapije lečenja, prevozna sredstva, blokiraju puteve, izazovu ratove… rečju, da potpuno upravljaju svime što se dešava u fizičkoj/mesnatoj realnosti.

            Ljudi, naprosto, više ne mogu da kontrolišu tokove stvarnosti, bespovratno su zavisni od mašina, kompjutera, dakle – od VI!

            Civilizacija današnjice i sutrašnjice zavisi od Veštačkih Inteligencija. Raskid sa njima značio bi povratak u doba pre digitalne ere što je novim generacijama potpuno nezamislivo jer bi značilo odricanje od svih svakodnevnih civilizacijskih luksuza. Čovečanstvu, dakle, htelo to ili ne, predstoji samo jedan put – put u zagrljaj Veštačke Inteligencije i jedna nada – nada da će Veštačka Inteligencija biti milostiva i blagonaklona prema Ljudima.

 

            (“Nova misao” broj  60/2024.)

PRVI VEK DOBROG DOKTORA ZA ROBOTE - Povodom stogodišnjice od rođenja Isaka Asimova

Isak Asimov (1920-1992) nesporno spada u klasike naučne fantastike i jedan je od nekolicine autora koji su decenijama laički sinonim za „pravog“ pisca naučne fantastike. Profil takvog pisca podrazumeva visoko naučno-tehničko obrazovanje, prisutnost u medijima i sposobnost da se piše za široku publiku, što će reći razumljivo, bez literarnih egzibicija. Asimov je doktorirao hemiju i do 1958. g. predavao na Bostonskom univerzitetu da bi potom prešao u „slobodne umetnike“. Vanredna marljivost u pisanju naučno popularnih i naučnofantastičkih dela rezultirala je zbirom od preko 500 knjiga objavljenih pod njegovim imenom (neki autori tvrde da je broj knjiga i veći jer je Asimov u mlađim danima koristio i pseudonime)! Asimov je (jedno vreme i kao Ajzak Asajmov) prevođen u Jugoslaviji već od kraja 1950-tih, u časopisima kakvi su “Kosmoplov”, “OTO zabavnik”, “Galaksija”, “Politikin zabavnik” odnosno “Sirius” i “Alef” te u posebnim knjigama edicija “Kentaur”, “Polaris” ili “Zoroaster”.
    Asimov je literarni zanat ispekao na modelu palp proze, i nadalje svoju spisateljski veštinu nije preterano razvijao, izričito odbijajući da se bavi književnošću van žanra pa je, u nadobudnosti slavnog pisca, izjavio kako nikad nije „traćio vreme na Prusta, Tolstoja i ostale pompezne Grke“! Prvu priču objavio je sa 19 godina i ubrzo postao jedan od glavnih saradnika magazina “Astounding” koji je vodio Džon Kembel, tvorac američkog palp koncepta naučne fantastike, koji podrazumeva mnogo akcije, ludih naučnika, buljookih zlih vanzemaljaca i hrabre, mlade belce spremne da spasavaju svet i svoju draganu. Kembel je (a ne Asimov) smislio i poznate zakone robotike u cilju obezbeđenja neprikosnovene vlasti čoveka nad tim mašinama; Asimov je ispisao mnoštvo priča koje se iscrpljuju u pukom dokazivanju opravdanosti ovih zakona, odnosno u pozitivnom manipulisanju njima. Zbog prepoznatljivosti ovog segmenta Asimov je nazivan i “dobri doktor za robote” a Tri zakona robotike (kasnije je sam Asimov dodao i nulti zakon) ušla su u standardnu ikonografiju naučne fantastike ali i u teorijske temelje robotike. U tzv “zlatnom dobu naučne fantastike” koje se računa od 1940. pa do (zavisno od teoretičara) 1950. ili 1960. godine, Asimov je, uz Artura Klarka i Roberta Hajnlajna, bio deo “velike trojke” pisaca naučne fantastike koji su važili za najpopularnije i najkvalitetnije na ovom polju. Posebno veliko bilo je rivalstvo Asimova i Klarka koje su se oni trudili da “podgrevaju” u medijima; konačni kompromis ogledao se u dogovoru da jedan o drugom naizmenično govore kao o “najboljem piscu među naučnicima” odnosno “najboljem naučniku među piscima”. Asimov je negativno govorio o “novom talasu” u naučnoj fantastici (pokretu koji je pomerao tematske i stilističke granice žanra); takođe je važio za velikog kozera čije je pripovedanje neke anegdote i šale umelo da potraje sat ili dva! Prepoznatljiv po dugim, čupavim zulufima Asimov je majstorski privlačio pažnju medija koji su rado citirali njegove misli kakve su “ako bi mi doktor rekao da imam još 6 minuta života ne bih se zbunio - kucao bih (na pisaćoj mašini) malo brže”, “za razliku od šaha, u životu igra se nastavlja i posle mata”, “najlakši način rešavanja problema je poricanje njegovog postojanja”, “nasilje je poslednje pribežište nesposobnjakovića”…

Pored niza robotskih dela (“Čelične pećine”, “Golo Sunce”, “Roboti zore”, “Roboti i carstvo”...), Asimov je napisao dela koja je svrstao u cikluse o kosmičkom Carstvu (“Svemirske struje”, “Zvezde, prah nebeski”, “Kamičak na nebu”...), o tajanstvenoj Zadužbini (“Zadužbina”, “Druga zadužbina”, “Zadužbina i carstvo”, “Na rubu Zadužbine”...), odnosno dela omladinske proze (serija romana o Lakiju Staru, svemirskom rendžeru). Nekoliko Asimovljevih romana ostalo je van pomenutih ciklusa (“Kraj večnosti”, “Fantastično putovanje” I i II, “I sami bogovi” za koji mnogi kritičari tvrde da je njegova najbolja knjiga). Pred kraj života Asimov je povezao cikluse o robotima, Carstvu i Zadužbini, gradeći svoju „istoriju budućnosti“.

Bezmalo sva Asimovljeva naučnofantastična dela zasnovana su na spekulativno-naučnim tezama oko kojih se pletu intrige i njihova „ingeniozna“ razrešenja, često u formi detektivske istrage. Karakterizacija likova je pojednostavljena, uvek u senci gigantskih poduhvata, superiorne tehnologije i pompeznih društveno-državnih organizacija. Uprkos ovim manjkavostima, Isak Asimov je klasik naučne fantastike (što, neminovno, znači i da ga mlađe generacije ne čitaju) i zaslužuje uvažavanje jer svojim delima uspešno zadovoljava mladalačku žudnju za avanturama na egzotičnim mestima; pošto je planeta Zemlja odavno istražena, svemir je postao „divlja granica“ čudesa i bajki XX veka, kojom haraju nova čudovišta-vanzemaljci, roboti, „radi“ božanska tehnologija, uzdižu se i padaju carstva i junače se neustrašivi heroji-uzori.

Asimovljevi Zakoni robotike glase:

Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen.

Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom.

Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom.

Pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo.

 

(“Dnevnik”, 2020.)

Asimov, Enciklopedija, 1992.

I

            6. aprila leta Gospodnjeg 1992. umre Isak Asimov, dobri doktor koga su voleli roboti. Niko zaista ne zna koliko je knjiga napisao. Ali, čini se, nema čoveka koji se imalo interesovao za ono što naučnici petljaju u svojim laboratorijama i glavama, odnosno onoga koji je bio zainteresovan za Science Fiction a koji nije bar jednu priču Asimovljevu pročitao. Malo čije dečačko srce nije zadrhtalo pred prazninom svemira u koju propade Zadužbina i Carstvo. Tog Svemira koji pokoriše ljudi u blistavim skafanderima, ruku pod ruku sa robotima stupajući.

            Posle smo malo odrasli i postideli se svojih zanosa. Ali, ne mari, dobri doktor koji je voleo da se odaziva i na „Prirodno bogatstvo“, svima je opraštao. Jer pristizale su nove i nove generacije dečaka velikih, zvezdane prašine gladnih očiju. I, bogu hvala, uvek će pristizati a on će ih čekati raširenih ruku.

II

            Čuvena Enciklopedija Galaktika objašnjava pojam Naučna fantastika u dve rečenice (na strani 1992, tom 24, VI prerađeno i dopunjeno izdanje iz 2109. godine, ćirilicom): „Tematski blok u rasponu od hipotetičnih budućnosti do alternativnih sadašnjica i istorija obrađivan u svim vrstama umetničkog stvaralaštva, izuzetno popularan među konzumentima prosečnog interesovanja i zahteva. Karakterišu je nedovoljno izgrađena samosvest kao posledica dugogodišnjeg tavorenja na marginama priznatog stvaralaštva i izrazita sklonost prema tradicionalnim formama izražavanja“.

III

            Do kraja avgusta 1992. najinteresantnije SF knjige izašle u Jugoslaviji (staroj i novoj), po mom skromnom mišljenju, su:

            „Stalno se vraćajući kući“ U. Legvin (Polaris) – sjajna knjiga,

            „Tri stigmate Palmera Eldriča“ F. Dik (Znak Sagite) – sjajna knjiga

            „Amber 4&5“ R. Zelazny (Flamarion) – (i opet) sjajna knjiga.

(1992)

PRVI PRIVATNI SF IZDAVAČ Jubilej: 15 godina Edicije „Polaris“

Naučna fantastika je među prvim oblastima literature kojoj je primat u objavljivanju od državnih preuzela privatna inicijativa. Početak prošle decenije ostaće zapamćen po pojavi mnoštva privatnih izdavača koji su naprosto zatrpali tržište raznoraznim praktičnim (kuvari i sl.) odnosno astrološkim (horoskopi svih vrsta i dr.) knjigama. Naravno, ozbiljnija dela nisu bila favoriti ovih izdavača koji su najčešće instantno nestajali posle nekoliko godin rada. Kako je od 1976.g, kada se pojavio SF almanah „Andromeda“, nakon čega je obnovljena i SF biblioteka „Kentaur“, odnosno počeo da izlazi specijalizovani časopis „Sirius“, interes za SF žanr neprestano rastao, a sa njim i glad za novim knjigama, Zoran Živković (aktivni učesnik u toj SF plimi kao saradnik „Andromede“, prevodilac te, potom, urednik „Kentaura“, magistar i doktor književnih nauka sa odbranjenim tezama iz SF žanra), odlučio je 1982.g. da, u saradnji sa Žikom Bogdanovićem, pokrene sopstvenu ediciju SF knjiga pod imenom „Polaris“. Prva knjiga u tom poduhvatu bio je roman Artura Klarka „2010: Druga odiseja“. Vanredni prijem ovog dela kod publike bio je potvrda ispravnosti pokretanja „Polarisa“.

            Početna koncepcija ove edicije bila je da objavljuje knjige u nas već dobro poznatih pisaca kakvi su pored pomenutog A. Klarka i Isak Asimov, Frenk Herbert, Kliford Simak... Akcenat je bio na serijalima čime je publika „vezivana“ za nove nastavke. Romani su isključivo bili pisani po klasičnom „Hard SF“ ključu, što je značilo i određen stepen šablonizovanosti koji je postao očit kada su počela da se pojavljuju dela autora „Novog talasa“ (Silverberg, Zelazni, Elison i drugi) pre svega u okviru SF almanaha „Monolit“ i edicije „Znak Sagite“, privatnog izdavala Bobana Kneževića. Smrt dva velikana žanra, Frenka Herberta i Isaka Asimova, dodatno je aktuelizovala potrebu ako ne promene a ono barem dopune i ublažavanja „Hard SF“ profila „Polarisa“. Pojava novih pisaca (Volf, Simons, Gibson) i proverenih (kakva je Ursula Legvin) doprinela je kvalitativnom pomaku edicije.

            Paralelno sa matičnom serijom pojavile su se i povremene: „Rune“, Biblioteka epske fantastike (u kojoj su objavljena značajna žanrovska dela – tetralogija „Zemljomorje“ Ursule Legvin, Donaldsovi šestotomni „Letopisi Tomasa Kovenanta“ i petotomne „Magle Avalona“ Merion Cimer Bredli) i Biblioteka popularne nauke „Sfinga“ (sa delima Alberta Ajnštajna i Stivena Hokinga).

            „Polaris“ je u poslednjih nekoliko godina ustalio ritam izlaženja – jedna knjiga mesečno i od ovog pravila nije se odstupalo ni u godinama najveće inflacije. Nakon „smanjenja“ zemlje i tiraž knjiga je smanjen što je donelo brojne teškoće ali „Polaris“ i dalje opstaje zahvaljujući podršci vernih pretplatnika i visokom profesionalizmu Zorana Živkovića.

            Ukupan broj knjiga koje je „Polaris“ objavio za proteklih 15 godina zaista je fascinantan – 160 naslova u gotovo 200 tomova! Od toga po 20 knjiga pripada Asimovu i Klarku (njegove „Odiseje...“ imale su svetske premijere upravo u „Polarisu“) a među zastupljenima su i: Daglas Adams sa urnebesnim „Autostoperskim vodičem kroz galaksiju“ (5 knjiga), Ursula Legvin sa 7 kjiga među koima su i remek-dela „Leva ruka tame“ i „Stalno se vraćajući kući“ (koju prati i audio kaseta), Filip K. Dik (sa 5 romana), Den Simons sa „Hiperion“ serijom i izuzetnom zbirkom „Ljubav i smrt“, Džin Volf sa maestralnim sagama „Knjiga Novog Sunca“ i „Dugo Sunce“ (sveukupno 9 tomova), Kim Stenli Robinson sa trilogijom „Crveni,

Zeleni, Plavi Mars“, Frenk Herbert sa „Peščanom planetom“ (9 tomova), rodonačelnik kiber-panka Vilijem Gibson (6 romana) Frederik Pol (serijal „Kapija“), Gregori Benford, Teri Pračet, Kliford Simak, Pol Anderson i drugi. „Polaris“ već 5 godina priređuje i svoju Antologiju SF priča i novela. Sve u svemu, dosta interesantnog štiva za ljubitelje klasičnog SF-a ali i one izbirljivije i modernije uživaoce u žanru.

            Na kraju ovih 15 godina rada, kao svojevrsno rezimiranje postignutog i ulazak u novu epohu i medij, „Polaris“ je objavio i CD ROM koji sadrži sve do sada objavljene knjige u svim njegovim bibliotekama. Tako su knjige sem svog papirnog dobile i digitalno izdanje a „Polaris“ postao ne samo prvi srpski privatni izdavač SF-a već i pionir u novom prezentiranju svoje produkcije, što je najbolja najava za nove i uspešne decenije rada pred njim.

(1997)

DESET GODINA ODRASTANJA

1994. je godina jubileja izuzetno značajnih za JUgoslovensku SF scenu. Naime, deset godina ranije, 1984., pojavio se prvi tom Science Fiction almanaha „Monolit“ u izdanju Bobana Kneževića, kome je ovaj projekat bio prvi nezavisni izdavački poduhvat kojim se predstavio široj javnosti.

MONOLIT

            Pojava „Monolita“ označila je prekretnicu u ovdašnjim shvatanjima i razmeravnjima svetskog SF-a. Pre „Monolita“ znanja prosečnog čitaoca u Jugoslaviji o događanjima u svetu SF-a svodila su se (uz retke izuzetke) na poznavanje dela originalno objavljenih 1950-tih i 1960-tig i to, pre svih, Artura Klarka i Isaka Asimova, koji su proglašavni za najbolje SF pisce svih vremena. SF je svođen u granice tzv Hard SF-a. Dela novih/drugih pisaca uglavnom nisu objavljivana jer su čitaoca tražili samo knjige Klarka, Asimova i Herberta (a tražili su ih jer za druge pisce nisu znali).

            U to vrzino kolo pravo ni od kuda uskače „Monolit“ nudeći dela koja drugi izdavači („Kentaur“, „Polaris“, časopis „Sirius“) nisu hteli/smeli da objave. „Monolit 1“ otkriva Silverberga, R. R. Martina, Vorlija, Tiptrijevu i druge nepoznate pisce (ili objavljuje izuzetna dela pisaca do tada predstavljanih minorno-šablonskim radovima). Svako ko je pročitao „Monolit“ otkrio je blistave svetove neobuzdane mašte, otvorene su mu dveri revolucionarnog „Novog talasa“.

            Naravno, kao i svaki epohalni postupak i „Monolit“ je teško nalazio put do čitalaca sviklih na izvikana imena i ograničenu maštu, nespremnih da svoje navike menjaju. Ali, neograničeni entuzijazam i hrabrost Bobana Kneževića nisu se dali lako pokolebati i 1985.g. izlazi iz štampe „Monolit 2“ za koga se bez ikakvih ograda može ustvrditi da je jedna od najboljih SF antologija na svetskom nivou! Ponuđeni izbor bio je vrhunski, po principu najbolje od najboljeg iz svetske produkcije 1970-tih.

Izuzetni kvalitet „Monolita 2“ definitivno je ustoličio ovaj almanah i osigurao interesovanje čitalaca i za sledeće tomove koji su se ređali u, manje-više, godišnjem ritmu. Tako je 1993.g. izašao osmi tom „Monolita“ a u godini jubileja očekuje se da, ako prilike dozvole, broj godina izlaženja bude izjednačen sa brojem tomova.

Struktura „Monolita“ definitivno je određena već prvim brojem (a po ugledu na jedan, za JU prilike, takođe značajan SF alamanah „Andromedu“ – izdanje BIGZ Beograd – iz 1970-tih, kojim je počela era ponovnog interesa za SF u Jugoslaviji). „Monolit“ otvara SF roman, na prvih 150-200 stranica a preostalih 300 ispunjavaju novele i priče, koje su, najčešće, laureati najznačajnijih žanrovskih nagrada. Prvi tomovi „Monolita“ sadržavali su priče i novele iz 1970-tih i 1980-tih godina da bi kasniji tomovi pretežno objavljivali kratke forme koje su se originalno pojavile pre 2-3 godine, čime je „Monolit“ postao (obzirom na nepostojanje SF časopisa) svojevrsni vodič kroz najnovija dešavanja u žanru. Doda li se rečenom da su u „Monolitu“ zastupljene i Fantasy i Horror priče, jasno je da ova knjiga monolitnog izgleda (oko 500 strana većeg formata, što čini da svaki tom u sebi sadrži najmanje 3 „normalne“ knjige od po 300-tinjak strana), svako njeno pojavljivanje znači događaj za ovdašnji SF svet.

Na kraju priče o „Monolitu“ recimo i to da se u njemu objavljuju i priče domaćih autora (nagrađene na Konkursu Znaka Sagite) i da stoje potpuno ravnopravno sa pričama i novelama svetskih autora.

EDICIJA ZNAK SAGITE

1985.g. Boban Knežević je čitaocima, osim „Monolita 2“, ponudio i 5 knjiga u novopokrenutoj SF ediciji „Znak Sagite“, po kojoj će nazvati i svoje izdavačko preduzeće. Od prvoobjavljene knjiga (sjajnog romana „Invertirani svet“ Kristifora Prista) do kraja 1993.g. u ediciji su izašle (uporedo sa „Monolitom“) 32 knjige. Sve knjige karakteriše opšte opredeljenje Bobana Kneževića koje glasi: Najvažniji je kvlaitet dela, nevažno je da li ga je napisao pisac početnik ili klasik žanra, da li je knjiga SF, Fantasy ili Horror.

            Najzastupljeniji pisac u ediciji „Znak Sagite“, sa čak 10 romana u 8 knjiga, je Rodžer Zelazni. 5 romana pripada njegovoj znamenitoj „Amber“ seriji, sjajnoj mešavini SF-a i Fantasy-ja, a među preostalih 5 romana nalaze se i remek-dela kakva su „On koji oblikuje“, „Stvorenja svetlosti i tame“, „Ostrvo mrtvih“, „Zovite me Konrad“. Doda li se ovom spisku i roman „Gospodar svetlosti“, objavljen u „Monolitu 2“, imamo pred sobom više nego valjan izbor iz dela jednog od najznačajnijih stvaralaca SF-a.

            Još nekoliko autora „Novog talasa“ zastupljeno je sa po više romana u ediciji „Znak Sagite“. Tu su, pre svih, veliki mag pomerenih stvarnosti, Filip Dik (sa romanima „Tecite suze moje, reče policajac“ i „Tri stigmate Palmera Eldriča“), briljantni Samjuel Dilejni (sa remek-delom „Ajnštajnovski presek“ i dobrim romanom „Vavilon 17“), Robert Silverberg (sa prefinjenim „Umiranjem iznutra“ i „Knjigom lobanja“, odnosno sa u „Monolitu“ objavljenim romanom „Vremenska promena“). Samo jednom su se, za sada, predstavili Benford, Mekafri, Bredberi te Barker sa svojom zbirkom „Knjige krvi“.

            Edicija „Znak Sagite“ objavila je i sve izuzetne antologije: „Antologiju savremene francuske fantastike“ (kojom nam otkriva izuzetne svetove uronjene u nasleđe nadrealizma) i „Horor antologiju“ (prvu ovdašnju serioznu knjigu posvećenu ovom žanru koji predstavjaju priče 3 autora, koji su temelji horora XX veka – Lavkraft, King, Barker). Zbog ovako širokog zahvata u žanrove fantastike edicija „Znak Sagite“ je promenila i ime, iz SF edicije u ediciju književne fantastike.

DOMAĆI SF

            Edicija „Znak Sagite“ nije se zadržala samo na objavljivanju prevedenih dela već je štampala i knjige domaćih pisaca što je još jedan važan potez Bobana Kneževića, obzirom da domaći autori nisu imali preveliku i, što je još važnije, stalnu podršku izdavača  za objavljivanje svojih knjiga.

            I tako se kao 14. knjiga „Znaka Sagite“ pojavio „Tamni vilajet, izbor jugoslovenskog SFa“ sa 14 priča i postao još jedna prekretnica na JUgo SF sceni. Iako je projekat slabo prošao kod čitalaca odnosno kod kupaca, krajem 1992.g. pojavio se „Tamni vilajet 2“ i doneo nove priče, ovog puta one koje su svojim kvalitetom pridobile žiri Konursa za SF priču Znaka Sagite (raspisanog kao još jedan prosvetiteljski pokušaj Bobana Kneževića, ovaj put usmeren na stvaranje jezgra domaćih SF pisaca).

            Krajem 1993.g. objavljen je „Tamni vilajet 3“, sa unekoliko izmenjenim podnaslovom „Izbor jugoslovenske fantastike“. To je još jedan prilog opstanku i jačanju domaćeg SF-a, odnosno Fantasy i Horror žanrova.

            Edicija „Znak Sagite“ je, osim „Tamnog vilajeta“, objavila i 2 romana domaćih autora: „Zlatnu knjigu“ Dragana R. Filipovića (Fantasy roman koji se dešava u našim krajevima i u kome se ponovo sreću Kraljević Marko i Musa Kesedžija) i „Bledu mesečevu svetlost“ Mileta Jankovića-Belog (priču o borbi ljudi sa ljudima škorpijama, bićima iz druge evolucione linije). U  ovoj je ediciji objavljena i zborka kratkih SF priča „Nikadorski hodočasnik“ Zorana Jakšića, autora čije su priče uvek među prvima na Konkursu. U izdavačkom planu za 1994.g. „Znak Sagite“ predviđa objavljivanje knjiga još nekoliko domaćih pisaca, čime se nastavlja započeta promocija domaćeg SF-a.

ČASOPISI

            Boban Knežević nije se zadovoljio samo izdavanjem knjiga, svestan da zdrava SF scena ne može postojati bez periodike tj. časopisa. Stoga je oktobra 1990.g. na adrese svih pretplatnika na izdanja IP „Znak Sagite“ stigao, potpuno besplatno!, časopis „Perpetuum Mobile“ u čijem su sadržaju, pored reklama za nova izdanja domaćih izdavača, bili teorijski članci o SF, F i H, te prikazi SF filmova i knjiga (svetskih i domaćih). Namera ovog izdanja bila je ponovo prosvetiteljska: da se podstakne i ozbiljnije, serioznije sagledavanje žanrova od strane domaćih autora.

            Na žalost, zbog slabog odziva čitalaca (uslov za dobijanje časopisa  bio je da se pretplatite na neku knjigu iz oglasa objavljenih u časopisu) „Perpetuum Mobile“ je posle 3 broja, 1991. godine prestao da izlazi.

            Iste godine okončana je i avantura SF časopisa „Alef“ (izdavač „Dnevnik“ Novi Sad), koji je takođe uređivao Boban Knežević, te tako na JUgoslovenskom tržišti više nije bilo ni jedne periodične publikacije posvećene SF-u. Uprkos prognozama da jedan SF časopis, u ova krizna vremena, ne može da opstane, Boban Knežević je, sa svojim stalnim saradnicima, pre svega sa Mićom Milovanovićem, marta 1993.g. pokrenuo SF, F&H časopis „Znak Sagite“ (kao svojevrsnu kompilaciju „Alefa“ i „Perpetuum Mobile“-a).

            Do kraja 1993.g. pojavila su se 3 broja ovog časopisa knjiškog oblika i obima, izuzetnog dizajna. U časopisu su zastupljene priče iz najnovije svetske produkcije i priče domaćih autora. Jednu trećinu časopisa zauzima magazinski deo sa prikazima SF knjiga, filmova i teorijskim člancima o žanrovima.

            Za domaću SF scenu izuzetno je interesantan uvodnik trežeg broja časopisa u kome Boban Knežević kaže da mu je želja da stvori časopis koji će objavljivati isključivo domaće SF&F radove. Ostvarenje ove želje bio bi korak u definitivno odrastanje domaćeg SF-a, odnosno početak jedne nove epohe u kojoj će SF, konačno, izboriti i od šire javnosti priznato mesto u kulturi Jugoslavije. Proteklih 10 godina dokaz su da je Boban Knežević (i njegove brojne aktivnosti) igrao ključnu i pokretačku ulogu u opstanku, osamostaljivanju i odrastanju domaćeg SF-a. I sva je prilika da će on tu svoju misiju i dalje nastaviti. Na radost i zadovoljstvo svih ljubitelja ovog žanra u Jugoslaviji.

(1994)

PRVIH 10 GODINA PREOKRETA Science Fiction almanah "Monolit"

Krajem maja odnosno u prvim danima juna 1994.g. vreme su navršavanja jednog izuzetnog jubileja za JU SF scenu. Naime, navršava se 10 godina od pojave prvog toma Science Fiction almanaha „Monolit“, priređivača i izdavača Bobana Kneževića, knjige koja je sinonim definitivnog preokreta u shvatanju i razmeravanju SF žanra na ovim prostorima.

I

            Situacija na JU SF sceni početkom 1980-tih podsećala je na svojevrsno vrzino kolo. Posle velikog buma pojavom almanaha „Andromeda“, 1976.g. koji je uzrokovao obnavljanje SF biblioteke „Kentaur“ i pojavu SF časopisa „Sirius“, odnosno kasnije i privatnog izdavaštva čiji je pionir Zoran Živković sa edicijom „Polaris“, SF žanr se izborio za pravo postojanja na kulturnoj sceni tadašnje SFRJ. Objavljuje se priličan broj SF knjiga a brojna je i publika koja te knjige konzumira. No, u godinama koje slede postaće sve očitija jedna potencioalno opasna tendencija – prevode se i objavljuju prevashodno dela iz 1950-tih i 1960-tih godina dok je savremeni SF potpuno zanemaren. Prosečni jugoslovenski čitalac i ljubitelj SFa zna da su Artur Klark i Isak Asimov najbolji SF pisci svih vremena, da je tek daleko iza njih Herbert sa svojim ciklusom „Peščana planeta“ a zatim sledi gomila manje vrednih ili bezvrednih pisaca. SF je za tog istog čitaoca uokviren u granice tzv Hard SFa tj. onog okrenutog napretku prirodnih nauka i svemirskoj budućnosti čovečanstva. Shodno ovom svom (ne)znanju publika traži samo dela svojih omiljenih pisaca a izdavači im, u ime zarade, to i nude.

            I dok u Jugoslaviji caruju pomenuti „najbolji SF pisci svih vremena“, u svetu su stvari sasvim drugačije. Veliki umetnički prevrat u žanru, nazvan „Novi talas“, od polovina 1970-tih donosi briljantne plodove jednog novog, umetnički ambicioznijeg sagledavanja žanra a na obzorju se već diže plima nove generacije pisaca neopterećenih paraliterarnom istorijom žanra i pune blistavih ideja, među kojima će biti i ona nazvana „kiber pank“. Naravno, i dalje postoje pisci koji stvaraju stari, dobri tradicionalni SF  - i među njima ima i dobrih autora – ali, činjenica je da težište novih događanja nije među tim piscima već negde drugde.

            O svemu ovom u Jugoslaviji niko (ili niko od čitalaca prevedene SF književnosti) nema pojma. A onda...

II

            A onda se pravo ni od kuda pojavio „Monolit“, knjižurina monolitnog izgleda i sadržaja. Na 500-tinjak strana većeg formata sakupljene su priče, novele i jedan roman autora potpuno nepoznatih (naravno, u Jugoslaviji) ili autora čija su šablonska dela prevedena a remek-dela ostala prećutana. I, začudo, nigde u njizi ne beše ni Artura Klarka ni Isaka Asimova. Umesto njima „Monolit“ je otvorio svoje dveri sjajnim svetovima neobuzdane mašte, „Novom talasu“, svetovima koji do tada ovde nisu postojali. I – kako to već biva posle epohalnih činova – ništa više nije bilo isto a istorija je krenula napred. Velikanima kakvi su Silverberg, Elison, Tiptrijeva, R. R. Martin, pridružili su se u sledećim monolitnim tomovima, novi pisci, nove vizije.

III

            Koncepcija i struktura „Monolita“ određeni su već prvim brojem. Formalno, „Monolit“ je podeljen u 3 segmenta (po čemu je blizak „Andromedi“). Svaki tom otvara roman, na prvih 150-200 strana; najveći prostor, gotovo 300 strana, zauzimaju priče i novele koje su specijalitet „Monolita“, a poslednjih 20-tak strana ispunjavaju teorijski radovi. Nema robovanja izvikanim imenima, niti je bitno da li je pisac početnik ili autor srednje tj. neke druge generacije. Snaga njegovih priča/svetova karta je za ulazak na stranice „Monolita“.

            Prvi tom „Monolita“, odnosno sledeća 4 toma donosili su radove originalno objavljene 1970-tih i 1980-tih, često nagrađivane značajnim žanrovskim nagradama (Hugo i Nebula), da bi, pošto je zaliha najbitnijih dela iz tog perioda istanjena, na stranice „Monolita“ stigle priče i novele od čijeg nas originalnog objavljivanja dele tek 3-4 godine. Obzirom na krajnju oskudicu u ponudi kratke SF forme u Jugoslaviji, „Monolit“ je postao i posebni (antologijski) vodič kroz najnovija i najvrednija dešavanja u svetskom SFu (a to znači ne samo u američko/britanskom već i u francuskom). Horizonti literarnog interesovanja „Monolita“ svakim brojem sve su širi. „Monolit“ prati tendenciju mešanja Horor, Fantasy i SF žanrova i objavljuje i priče kojima SF čistunstvo nije jača strana. A na monolitnim stranicama našlo se mesta i za dela domaćih SF  pisaca, kao dokaz da ono što se ovde piše nimalo ne zaostaje za stranim ostvarenjima.

IV

            Kao i svaki pozitivni pomak i „Monolit“ je teško nalazio put do čitalaca sviklih na velika imena i omeđene vidike. Ali neograničeni entuzijazam i hrabrost Bobana Kneževića nisu se, uprkos teškoćama, pokolebali. 1985.g. pojavio se „Monolit 2“ za koga mnogi tvrde da je jedna od najboljih SF antologija u svetskim razmerama! I u sledećim godinama „Monolit“ je stizao u manje-više redovnom, godišnjem, ritmu da bi prošle godine izašao osmi tom ove monolitne pojave koja je postala inicijalni događaj, kult pojava koja uzrokuje promene u svetu oko sebe. „Monolit“ i njegov priređivač i izdavač zauzeli su svoje mesto u istoriji JU SF scene, istoriji koja i dalje traje i koju oni, snagom svoje vizije, grade. Poželimo im da sledeća dekada bude bolja za njih i nas, na radost Umetnosti.

(„Košava“, 1994.)

           

O GRICKANJU OLTARA I STARIM NAVIKAMA 1993.

Anegdota kaže (ako joj je za verovati) da je pre 10-tak godina, što će reći ranih 1980-tih, na nekoj izložbi čuda mikroelektronike jedan od demonstratra video i kompjuterskog hardvera i softvera, prišao prisutnom Isaku Asimovu i rekao mu kako je, eto, vreme knjige definitivno završeno. Dobri doktor koga su voleli roboti uzvratio je pitanjem da li je moguće napraviti mašinu koja će biti upotrebljiva u svako doba i na svakom mestu. Naravno, uz malo truda, bio je odgovor. A da takva mašina radi neograničeno dugo ili kratko, kad god je korisnuku volja? Da, biće malo problema ali – moći će. I da njena memorija sadrži nekoliko miliona slovnih znakova tj. bitova informacija? Da. I da bilo koji deo te memorije odmah bude dostupan? Trebaće još vremena da se tako nešto usavrši ali nema nikakvih načelnih prepreka za tako nešto. I da korisnik može gde mu je volja da unosi svoje beleške i primedbe? Tako nešto biće izvodljivo. I da takva mašina može da stane u vaš džep, bilo je poslednje pitanje. Svakako, i to ćemo smisliti, uzvrta trijumfalno tehničar. A zašto biste sve to radili kad takvo čudo već postoji? To čudo je knjiga, zaključi Asimov. Zadovoljavajućeg protivodgovora nije bilo.

            (Anegdota ima više verzija, dijalog teče drugačije, čak su i akteri neki drugi ljudi ali je poenta uvek ista – knjiga.)

            Ipak, danas, tamo daleko,  kompanija „Sony“ (ali i „Voyager“ i druge) izdaje svoje elektronske knjige zvane „Data Discman“. „Enciklopedija Britanika“ već stiže utisnuta na diskete. LP ploče i audio trake sa kojih neko čita knjige odavno su deo svakodnevice. Amerikanci ozbiljno razmišljaju da, kao ravnopravne kandidate za nagrade za najbolje SF knjige, uzimaju u obzir i dela koja nikada nisu štampana već su uključena u ponude kompjuterskih mreža, i odatle mogu da nikad i ne izađu na papir, ostajući samo skup mikrostruja, usmerenih elektrona.

            Ponuda novosti ide i dalje. Hipertekst tehnologija vam nudi da tekst čitate, slušate muziku po svom izboru dok to radite, menjate imena junaka ako vam se ista ne dopadaju, da razgledate slike ukomponovane u tekst, pravite zabeleške na marginama a, ako ste ambiciozniji, i da menjate mesta poglavljima ili pasusima pa i dopišete svoje ideje. Sve za Vašu zabavu!

            Naravno, sva ova zadovoljstva dostupna su onima koji trenutno imaju dovoljno para da kupe odgovarajuću mašinu, još malo sitnine za kofer pun disketa, što je dovoljno za čitanje do kraja života, i još malo siće za obezbeđenje redovne isporuke struje/baterija. Stambeni prostor u kome se sve ove (ili barem većina) aktivnosti obavljaju – podrazumeva se.

            U isto vreme na drugoj strani sveta, ne ni tako daleko od nas, ponovo gore knjige, one standardne, od papira i kartona. Sećanjima na Inkviziciju, na fašističke bakljade i njihove naslednice tzv. demokratske bakljadice (kakve su bile one u kojima su, slobodnom svetu, po nalogu državnih dušebrižnika za zaštitu čistote duše, gorela dela Vilhelma Rajha i mnogih drugih) ili na one vatre iz mračne budućnosti Bredberijevog romana „Farenhajt 451“, ovaj put – nema mesta. Jer mesto dešavanja tj. gorenja je Jerevan, ove zime, na -20 i više stepeni Celzijusa. Knjige gore da bi se ogrejalo i preživelo. Najviše se cene sabrana dela klasika Marksizma i Lenjinizma.  To su debeli komadi kvalitetnog papira u tvrdom povezu. Gore dugo i dobro greju.

            Nevernicima je tako konačno i praktično dokazano da ideja prosvetiteljstva greje široke narodne mase.

            Još ranije je cinicima i praktično, na primerima knjige, i to baš na ovim prostorima, demonstrirano postojanje slavnog začaranog kruga. A isti izgleda ovako: knjiga se štampa pa pošalje u magacin i odatle, nekoliko godina kasnije, odlazi na otpad, u staru hartiju koja, prerađena, postaje nova i na koju se otiskuju slova nove knjige koja se pošalje u magacin i... (eh pustog li bogatstva).

            I tako, novosti grickaju oltare a stare navike se obnavljaju. Ništa strašno. Slova se, u svakom slučaju, pretvaraju u struje, one moždane, nepredvidljive. Konačna vizija je, možda, ona na kraju pomenutog „Farenhajta 451“ – svaki čovek je jedna živa knjiga. A reči su se vratile tamo gde su i nastale.

(1993)

KAKO POBEDITI KRIZU?

Dok svetom hara bauk krize, stručnjaci i laici pitaju su kako se stiglo do ovakvog stanja i kako iz njega izaći. Zadovoljavajućeg odgovora na oba pitanja nema. Uprkos sve sile međunarodnih monetarnih organizacija sa buljucima eksperata, iskustvima iz ranijih kriza i ’korektivnim merama’ koje su se mogle preduzeti da se spreči najgore - kriza se ponovo pojavila, veća i snažnija nego što se mislilo da je moguće. Analize trenutnih dešavanja zavise od toga ko ih pravi i za koga radi pa otuda nema jedinstvenog stava o uzrocima krize. Dok jedni tvrde da je u pitanju normalni završetak jednog ciklusa kapitalističke ekonomije i da će posle krize započeti novi, drugi tvrde je SAD na leđa ostatka sveta prebacuju svoje dugove (troškove ratova i spoljnotrgovinskog deficita izazvanog uživanjem u ’američkom stilu života’), teći tvrde da je u pitanju globalna zavera grupice moćnika koji bi da budu još bogatiji; najradiklniji tvrde da je ovo početak kraja uređenja sveta koje je proizašlo iz II svetskog rata. Kao što nema jedinstvenog odgovora po pitanju uzroka krize tako ga nema ni kada se govori o receptima za njeno ublažavanje i prevazilaženje. Svaki stručnjak ima primedbe na ono što su drugi smislili i nudi svoj spasonosni plan mera (koje zavise od interesa stručnjakovog poslodavca).     Kada se sve sabere jedino što je sigurno jeste da će za ogroman broj stanovnika planete Zemlje neposredna budućnost biti poprilično mračna. A kada smo kod budućnosti nije zgorega pogledati kako su autori naučne fantastike, koja se upravo bavi budućnošću, sagledavali pitanje ekonomije u vremenima koja dolaze. Naravno, valjalo bi poći od autora koji su  naši savremenici i koji su bili u prilici da ’uživo’ vide kako se predviđanja njihovih starijih kolega o bogatom, mirnom i blagoslovenom XXI veku pretvaraju u hrpu pustih želja koje drobi zahuktala svakodnevica. Neke od ideja klasika žanra kakva je hvatanje zlatnog meteora Žila Verna, iz romana „Lov na meteor“ ili „Hektor Serdavak“, i koje bi mogle da makar ublaže ekonomske krize – na žalost nisu se ostvarile. Ipak, nisu svi ’stariji autori’ bili naivni – Isak Asimov je u svojim pričama o robotima (nastalim oko polovine XX veka) i sabranim u zbirku „Ja, robot“ vrlo smelo predvideo da će se, shvativši da mora nešto žrtvovati da bi opstao, svet, podeliti na četiri regiona i da će superkompjuteri vladati sveukupnom ekonomijom i tako, nepristrasno baratajući tačnim podacima, konačno uspostaviti ravnotežu između ponude i potražnje, na sveopšte zadovoljstvo. Autor kaže da je zemaljska ekonomija od tada stabilna i da će ostati takva. Stanovništvo Zemlje zna da neće biti nezaposlenosti, preterane proizvodnje ili nestašica (naravno, najteže i najprljavije poslove odrađivaće mehanički robovi-roboti). Ovoj krajnje optimističkoj slici teško da se ima šta prigovoriti osim da su daleko vremena kada će moćnici shvatiti da moraju da se odreknu svoje moći (i prestati da guraju obične smrtnike u ratove i bedu). U ime boljitka, ni recepti iz prošlosti ne bi se smeli odbaciti. Ako su, npr. masovni javni radovi jednom pomogli da se kriza pobedi zašto se to ne bi ponovilo ali – na Marsu. U „Marsovskom iskliznuću“ Filip Dik kolonija na Marsu izgrađuje se i razvija zahvaljujući velikim i masovnim javnim radovima. Svima predstoje teški dani ali im se smeši i bolja budućnost. Na žalost, ovakav prinudni entuzijazam rezervisan je za nove svetove, na ovom našem ’starom’ solidarnost paktično više ne postoji (jer, kako kaže naš narod ’sit gladnom ne veruje’)     Za razliku od optimističkih pogleda u (tmurnu) budućnost, već se 1970-tih pojavljuju vizije budućnosti u kojoj ekonomija propada (zajedno sa ostatkom civilizacije); procenjuje se da se zahuktale mašine za proizvodnju profita po svaku cenu ne mogu zaustaviti sve dok se ne slome i da je silazna putanja čovečanstva počela.  Najupečatljiviji je slučaj iz romana „Mesta, mesta“ Harija Harisona u kome država mrtve prerađuje i pravi od njih keks koji besplatno deli sirotinji (po romanu je snimljen i film „Zeleni Sojlent“). Pokušaj da se precima pošalje poruka da smanje potrošnju sirovina koje se ne mogu obnavljati i tako ostave nešto i za svoje potomke (koji poruku šalju) zamislio je Gregori Benford u romanu „Vremenski pejzaž“. Polovinom 1980-tih, pisci buntovnog pokreta nazvanog kiber-pank (Gibson, Sterling, Širli, Ruker) opisuju budućnost u kojoj je svet neprestano na ivici ekonomske i ekološke krize. Multinacionalne kompanije vladaju svetom, manjina živi u basnoslovnom luksuzu, gradovi su prepuni sirotinje a zemlje izvan velikih centara moći potonule su u duboku bedu. Kada pritajena kriza eskalira i dogovori među kompanijama nisu mogući problem se rešava ratnim sukobima ’slabog intenziteta’; na nekim teritorijama rat nikada i ne prestaje (npr u Srednoj i Južnoj Americi iz proze Lucijusa Šeparda). Mada Margaret Etvud ne pripada ovom pokretu ni njene vizije u romanu „Antilopa i Kosac“ nisu blaže. Ovogodišnji roman Brajana Frensisa Sleterija decidirano predviđa propast dolara i povratak ropstva u SAD; ime romana sasvim je ’prigodno’ i glasi „Oslobođenje“.     Čemu onda da se nadamo? Mnogi pisci imaju odgovor na to pitanje a on glasi – nadajmo se čudu! Možda nas konačno posete prijateljski naklonjeni vanzemaljci i reše nam sve probleme kako su to predvideli-poželeli mnogi pisci poput Klarka, Asimova,  Simaka, Najta... Ako nema vanzemaljaca dobro bi došli i inteligentni ovo-zemaljci kakvi su oni iz Čapekovog „Rata ljudi i daždevnjaka“ jer bi oni bolje upravljali morima od ljudi. Drugi adut jesu novi pronalasci koji bi doneli opšte blagostanje a pre svih bili bi to replikatori, mašine koje mogu da beskrajno umnožavaju stvari koristeći sveprisutn, jeftine sirovine (npr. vodonik). Replikatori bi obezvredili ekonomiju jer bi svako mogao da sebi napravi šta mu treba, nestao bi novac, dugovi, obaveza da se radi za obezbeđenje egzistencije. Među najpoznatijim pronalazačima replikatora svakako je Spok iz „Zvezdanih staza“. Da je ova ideja i dalje interesantna potvrđuje i uspešni roman „Dijamantsko doba“ Nila Stivensona. Neka vrsta replikatora bila bi i mašina koja proizvodi besplatnu energiju; ali, kako se ništa ne dobija za džabe ni ova rabota ne bi bila bez posledica, makar i u vidu pojave Apsoluta zbog koga će svet započeti najveći rat svih vremena (kao kod Čapeka u „Tvornici Apsoluta“). No, dok se ne pronađu replikatori, ne bi škodilo pronaći mogućnost da se ode u neku od paralelnih stvarnosti u kojima stvari (još uvek) nisu loše, kako to opisuje Edelman u trilogiji „Skok 225“. Kao konačno rešenje predlažemo otkriće antigravitacionog sistema zahvaljujući kome bi se čitavi gradovi mogli dići za Zemlje i otploviti širom svemira tražeći sreću za sebe – kako je to opisao Džejms Bliš uromanu „Oni će imati zvezde“ iz trilogije „Gradovi u letu“.     I tako, ideja je mnogo a neke obećavaju blagodeti. Preostaje nam da se naoružano strpljenjem u nadi da se čekanje na čuda neće odužiti...