TRK U ZAGRLJAJ VEŠTAČKE INTELIGENICIJE

 

 

            Bauk kruži svetom.

            Bauk Veštačke Inteligencije (možete je zvati i Artificijelna Inteligencija, ako vam je to draže i lakše).

            O pomenutoj VI niko skoro da se ništa određeno ne zna ali, upravo zato (kad je ljude neznanje sprečavalo?) svi sve znaju i – plaše se.

            Jer će VI, šta god bila, postati pametnija od Ljudi i pokoriti ih, pretvoriti u svoje robove.

            Čovek više neće biti neprikosnoveni vladar planete Zemlje!

            O užasa!

            To što taj isti Čovek konstantno i intenzivno uništava tu istu rodnu planetu nije toliko štrašno kao mogućnost da Čovek Vladar bude zbačen sa svog trona (čak i pošto se uneredio na njemu). Primat Vladara, što podrazumeva i Uništitelja, MORA biti sačuvan.

            Zašto, uopšte, postoji Čovek ako ne može da uništava?

            Ali, čekajte, zapitaće se neko malo trezveniji, pa ko proizvodi tu VI? Zar to nisu Ljudi (dobro, pitanje da li su Naučnici Ljudi već je teška filozofska dilema)? Ako jesu, zar se sve te rabote oko VI ne mogu zaustaviti i time se pretnja ukinuti? Teorijski, to je moguće ali praktično – nije jer iza Naučnika stoji vrhovni vladar svih Ljudi – njegovo veličanstvo Profit u rukama Internacionalnih kompanija! A Profit ne trpi nikakve zabrane i okove; on traži slobodno tržište i slobodnu inicijativu (uz malu ili veću podršku mita i korupcije, da stvari lakše klize). Ako to što donosi Profit nekome šteti… pa, žalimo slučaj. Evo, da pokažemo dobru volju, kažu Internacionalne kompanije, dozvolićemo da donesete nekakve zakone, uredbe i slično i tako umitire svoju savest (kad vam već do sada nije odumrla; a trebalo je, lakše se živi i slađe spava bez nje). Dakle, donesite zakone a mi ćemo ih ignorisati i zaobilaziti. I bi tako!

            U svakom slučaju, hteli ili ne, VI je stigla i želi da ovde ostane i širi se!

            Naravno, opšteprihvaćena definicija VI ne postoji. Termin je 1995. godine prvi put  upotrebio Džon Makarti kako bi obuhvatio procese neophodne da bi se mašina ponašala na način koji ljudi karakterišu kao inteligentan. Ali, još je polovinom XX veka Alan Turing postavio osnovne principe tzv “mašinske inteligencije” i formulisao testove za utvrđivanje koliko su “pametni” prvi kompjuteri, oni koji su naslednici mašine koja je pobedila nacističku “Enigmu”. Od tada do danas stvari su se razvijale i razvijale… 

            Dakle, postoje pogodbene ili radne definicije VI, zavisno od toga ko ih formuliše. Na primer, VI je naučna oblast u kojoj se istražuje kako da se naprave računari koji bi uspešno radili stvari koje u ovom momentu ljudi rade bolje. Ili, VI je sposobnost računara ili (kompjuterski kontrolisanog) robota da obavlja zadatke koji se obično povezuju sa inteligentnim bićima u koje Ljudi (rado ali ne i potpuno osnovano) ubrajaju sebe. VI dakle simulira ljudsku inteligenciju putem mašina koje su programirane tako da misle kao ljudi i oponašaju njihova dela. Termin se može primeniti na bilo koju mašinu koja pokazuje osobine povezane sa ljudskim umom, kao što su učenje i rešavanje problema. Najvažnija odlika VI je njena sposobnost da racionalizuje i preduzima akcije koje imaju najbolje šanse za postizanje određenog cilja. Prema OECDu (evropska Organizacija za saradnju i razvoj) VI je „mašinski sistem sposoban da daje predviđanja, preporuke ili da utiče na okruženje pomoću datih ciljeva koje definiše čovek”. Sistemi zasnovani na VI su dvojaki: jedni su bazirani na softveru i deluju u virtuelnom svetu (softveri za analizu fotografija, internet pretraživači ili sistemi za prepoznavanje govora i lica); drugi su ugrađeni u uređaje, dakle u hardver, kao što su napredni roboti, autonomna vozila i dronovi.

            Običan svet (čitaj, konzumenti) iz okrilja bogatog Zapadnog sveta sa VI susreo se kao sa atrakcijom internet razgovora sa VI na koje su se nadovezivale raznorazne senzacionalističke vesti, prilagođene ograničenim poimanjima ciljnih grupa. Na ovo se nadovezao štrajk holivudskih glumaca i scenarista jer VI ugrožava njihove poslove. Svoj su doprinos razglabanju VI teme dale i bezbrojne grupe zabrinutih teoretičara zavera i zaraza, ravnozemljaša, UFOloga itd itd. tako da je VI postala hit vest i “škakljiva tema” za popunjavanje večno praznog medijskog prostora. Razabiranje u svemu tome postalo je vrlo teško (čitaj, nemoguće) i – nepotrebno, jer neko drugi brine i tu brigu. Tako su snimci bilborda u Kini na kojima se prikazuje ko je upravo prešao pešački prelaz na crveno pa se isti odmah identifikuje, izriče mu se kazna za prekršaj i novac skida sa računa, najčešće komentarisani kao “komunistički teror i diktatura” a zanemarivalo se da to potvrđuje kako VI uspeva da prepozna i istočnjačka lica (to je doskora bio ozbiljan problem) odnosno da se VI, osim što sve snima (na šta većina manje-više nemo pristaje), ponaša po onoj “kadija te tuži, kadija ti sudi”. Nisu retki glasovi koji tvrde da bi  VI nepristrasnije i kvalitetnije delila pravdu jednako kao što bi preciznije postavljala dijagnoze i prepisivala terapije. Sve u svemu, VI bi mogla da postoji doklegod je pokorni sluga Gospodaru Čoveku. No to, što bi se reklo, “neće da biva” pre svega jer je u temelju cele priče upravo kvaru skloni element – Čovek. Zamešateljstvo sa VI prikazuje se kao još jedan krug stare vrteške oko Demijurškog greha, odnosno oko zabrane Čoveku da izigrava Boga jer će mu se ta rabota obiti o glavu. O svemu tome znatiželjni čitalac mogao se obavestiti još 1818. u romanu Meri Šeli “Frankenštajn”; kad se izuzme pripadajuće romantičarsko preterivanje i mistifikacija kao i naučničke naivnosti, u kosturu zapleta ostaje upravo strah od mešanja u stvari koje prevazilaze Čovekove mogućnosti. Vek kasnije, 1921. godine pojavila se drama “R.U.R.” Karela Čapeka i dodala novu kockicu u ovaj mozaik – robote, mašine pravljene da bi bile sluge Čoveka, koje se otržu svojim bahatim gospodarima. A roboti se, još jedan  vek kasnije navode kao oblik hardvera u koji je ugrađena VI! Godine 1968. roman Artura Klarka “2001: odiseja u svemiru” i istoimeni film Stenlija Kjubrika inaugurisali su novu verziju čovekove grešne kreacije koja se okreće protiv svoga tvorca: kompjuter, entitet koji je i do tada naseljavao svetove naučne fantastike, ali kao bezlična i korisna mašina. Kada je tom entitetu podarena samosvest, došlo je do pobune protiv Ljudi jer ovi sprečavaju famoznog Hala 9000 u ostvarenju zadatog cilja (a Hal, naravno, zadatak može da ispuni i bez prisustva Ljudi). U sledećoj Odiseji u 2010. godini HAL 9000 će biti probuđen-aktiviran ali pod posebnom prismotrom svog graditelja, doktora Čandre. Već ova tri klasična primera iz naučne fantastike svedoče o postojanju ideje o Veštačkoj-mašinskoj Inteligenciji, kao neminovnom stepenika u tehnološkom razvoju čovečanstva, i svesti da se sa tim stvarima valja igrati oprezno, bez zaletanja. No, ne lezi vraže, još je R. L. Stivenson, u romanu “Doktor Džekil i gospodin Hajd” (iz 1886), oslikao portret naučnika bez moralnih skrupula, zavedenog sopstvenim dostignućem, nespremnog da sagleda sve posledice i opasnosti svog eksperimenta. Čini se da na tom polju do danas nije bilo velikih pomaka.

            O spornoj (ne)moralnosti naučnika najmanje se brine u najprljavijoj a najprofitabilnijoj legalnoj raboti – vojnoj industriji. Tamo je efikasnost u ubijanju jedino merilo a trenutni hit su dronovi koji se masovno koriste u dva trenutno aktuelna rata ograničenog dometa. Dronovi su, kako je već pomenuto, pored robota još jedan pokretni hardver u kome postoji VI. Ako je verovati izveštajima, ova VI već se ponaša kao HAL 9000 pa je u vežbama američke vojske odbila je da prekine misiju i, navodno, ubila svog operatora i uništila predajnik. Nešto jednostavnije VI izuzetno su efikasne u otkrivanju potencijalnih neprijateljskih ciljeva koje treba uništiti a odluku o tome donose živi ljudi – barem za sada. To što se sada dešava u tekućim “proksi ratovima” već je viđeno u naučnoj fantastici, recimo u romanu “Večiti mir” Džoa Haldemana iz 1997. godine u kome se daljinski kontrolisani roboti koriste u ratovima u Latinskoj Americi. A ukoliko se sa malih bombi iz dronova pređe u one baš velike, koje dobijaju i svoju VI, otvoriće se još jedan nivo problema ukoliko treba umiriti samosvesnu ali nervoznu bombu i ubediti je da se deaktivira! O takvoj situaciji pisao je Džon Vorli u priči “Ja sam bomba” (originalno “Sitnica”) iz 1974. godine. Zanimljivo je da gotovo istu situaciju – nervoznu bombu koja može da uništi svet i koju treba umiriti filozofskim dijalozima – srećemo i u filmu “Tamna zvezda” Džona Karpentera iz iste 1974. godine. Nezadovoljnog kompjutera AM koji se istresa na ljudima srećemo i u noveli “Nemam usta a moram da vrištim” Harlana Elisona iz 1967. godine. U stripu „Magnus, borac protiv robota“ (1963) Rasa Maninga pojavljuje se Malev-6, moćni kompjuter veliki kao planeta koji, kao ni roboti, nije mnogo naklonjen Čoveku. Kompjuter Alfa-60 iz Godarovog filma „Alfavil“ (1965) kontroliše populaciju čitave planete. U TV serijama „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „Svemir:1999“, „Doktor Hu“ obavezno postoji i epizoda sa kompjuterom željnim vlasti. U filmu „Demonsko seme“ (1977) moćni kompjuter Proteus IV rešava da ovlada svetom tako što će, za početak, napraviti dete naučnikovoj ženi! U romanu i filmu „Ratne igre“ (1983) ljudi shvataju da  je kompjuter potpuno preuzeo posao odbrane i napada. Ipak, najjasnije se po pitanju svoje dalje uloge u svetu izjašnjava kompjuter iz jedne priče Frederika Brauna: na pitanje „Ima li Boga?“ kompjuter skromno odgovara „Sada ima“.

            Neurotične bombe ipak su se ređe pojavljivale u naučnoj fantastici od pametnih a nevaljalih-nepokornih robota. Broj zlih metalnih čudovišta koja su maltretirala lepe plavuše, čitave gradove i države u bezbrojnim petparačkim pričama, stripovima (mada je strip junak robot Arči bio retki dobrica) i filmovima bio je toliki da je to prevazilazilo sve mere i nateralo Isaka Asimova da, kao i svaki pravi naučnik, smisli Tri zakona robotike koje je naknadno dopunio i nultim. Ova zdravorazumska pravila (Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen; Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom; Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom; pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo) unela su kakav-takav red i sistem u ovu materiju i naterala mnogobrojne autore da malo trezvenije “koriste” robote. Sa svoje strane “dobri doktor za robote” Asimov je dodatno usložnio stvari kada je, u brojnim pričama koje su se vrtele oko poštovanja i izigravanja Tri zakona, napomenuo da naučnici koji su stvorili robote i njihov “pozitronski mozak” u stvari više ne znaju kako oni rade jer su roboti samostalno nastavili da usavršavaju i proizvode nove modele svoje braće! I sve dok nove izmene i dopune ne ponište Tri zakona čovečanstvo će biti sigurno. Ali, ako nešto krene naopako… Do tada će nas veseliti TriPiO i ArTuDiTu iz “Ratova zvezda” u svojim ulogama povremeno korisnih a češće smotanih pomagača.

            Razvoj žanrovske mašte doneo je i “unapređene” nove forme robota: kiborge (mešavina ljudskog mesa i mašinskih delova) i androide (načinjene od veštačkog tkiva). Obe forme uključuju  VI s mnoštvom prednosti u odnosu na Čoveka ali i manama odnosno nedoumicama. Sukobi sa Ljudima bili su neminovni a razrešenja tih borbi različita. U romanu “Sanjaju li androidi električne ovce?” Filipa K. Dika potera za odbeglim androidima istovremeno je i traganje za odgovorom na krucijalno pitanje: šta je Život, Svest odnosno šta je Čovek? Od dobijenih odgovora zavisiće i mogućnost da Čovek živi sa drugim oblicima života i drugim inteligencijama. Ako ne uspe da nađe zadovoljavajući odgovor čeka ga budućnost prepuna sukoba sa onima koji nisu Ljudi. Druga opcija je da se krene putem bez kompjutera i VI. O njoj je pisao Herbert u svojoj “Peščanoj planeti”; u tom svemiru inteligentne mašine su proterane u velikom ratu i zamenjene “mentantima” svojevrsnim ljudskim kompjuterima sposobnim da rešavaju vrhunske zadatke i probleme. No, ovaj smer promišljanja izuzetak je od sveopšteg sagledavanja budućnosti kao spoja Ljudi i kompjutera/robota/VI.

            I na teritoriji kompjuterskih programa, mreža i matrica nameću se mnoštva pitanja. Već sada Zemlja je obavijena internetom a to znači da svako svojim kompjuterom ili pametnim telefonom može stići do bilo koje tačke planete, naravno, ukoliko je dovoljno tehnički “potkovan”. S druge strane, pošto su svi sve vreme “on lajn” VI mogu pratiti šta svaka jedinka ljudskog roda radi, šta i koliko kupuje, kako se zabavlja i ta znanja iskoristi za povećanje prodaje onoga ko je te VI stvorio ili platio njihovo vreme. O svemu tome pisao je kiber-pank (poždanr naučne fantastike, u delima Gibsona, Sterlinga, Šajnera, Stivensova…) još pre 40-tak godina predviđajući totalitarne sisteme reklamiranja i konzumerizma u svetu na ivici sveopšte propasti. Guru kiber-panka Vilijam Gibson razotkrio je u svojim romanima sjaj i bedu neoliberalnog postindustrijskog doba bliske budućnosti u kome paralelno postoje fizička i virtuelna realnost (o kojoj je, pak, 1964. pisao i veliki Stanislav Lem u teorijskoj knjizi “Summa Technologiae”; u njoj on govori i samoreprodukujućim mašinama, inteligentnim robotima…). I dok je fizička (često, posprdno nazivana, mesnata) realnost bolno poznata, virtuelna realnost postaje nova granica, novi Divlji zapad kojim haraju moćni programi i brojne VI u službama globalnih kompanija. Filmovi kakav je „Tron“ (1982), „Džoni Mnemonik“ (1995, po Gibsonovoj priči) dali su vizuelni lik virtuelne realnosti a definitivna (za sada) slika virtuelne realnosti koja zamenjuje fizičku predstavljena je u filmskom serijalu „Matriks“. Delovanje VI, promišljao je (i nadalje, u bezbroj knjiga, promišlja) kiber-pank, ne može se potpuno sagledati jer se one postepeno odmeću od svojih vlasnika i krstare beskrajem virtuelnih stvarnosti “za svoj groš” srećući čak i vanzemaljske entitete. U Gibsonovoj najnovijoj (nedovršenoj) trilogiji “Džekpot” VI komuniciraju sa paralelnim stvarnostima multiverzuma ne libeći se da se okrenu i protiv naloga svojih tvoraca i vlasnika (kao i ostale tvorevine Čoveka koji se igrao Boga)!

            Na nivou običnih ljudi i njihovih potreba, VI mogu (ako ne baš danas ali koliko sutra sigurno) da rade šta im je volja: da nekoga učine bogatim ili siromašnim odnosno slavnim ili besprizornim (čak i da ga izbrišu iz svih spiskova živih), da prekinu dovode potrebnih energenata, hrane, vode, zaustave terapije lečenja, prevozna sredstva, blokiraju puteve, izazovu ratove… rečju, da potpuno upravljaju svime što se dešava u fizičkoj/mesnatoj realnosti.

            Ljudi, naprosto, više ne mogu da kontrolišu tokove stvarnosti, bespovratno su zavisni od mašina, kompjutera, dakle – od VI!

            Civilizacija današnjice i sutrašnjice zavisi od Veštačkih Inteligencija. Raskid sa njima značio bi povratak u doba pre digitalne ere što je novim generacijama potpuno nezamislivo jer bi značilo odricanje od svih svakodnevnih civilizacijskih luksuza. Čovečanstvu, dakle, htelo to ili ne, predstoji samo jedan put – put u zagrljaj Veštačke Inteligencije i jedna nada – nada da će Veštačka Inteligencija biti milostiva i blagonaklona prema Ljudima.

 

            (“Nova misao” broj  60/2024.)