VANREDNO TALENTOVANI CRTAČ IZ (NE)ZABORAVLJENE STRIP GENERACIJE – “Stripovi iz ‘Nikad robom’ (1965-1967)” Miodraga-Miše Đurđića, priredio Živojin Tamburić, predgovor Vasa Pavković; izdavač Modesty stripovi, 2025.

 

 

           Bahata nebriga prema sopstvenoj istoriji notorna je karakteristika srpskog naciona i na nju je zaludno trošiti reči. Na žalost, po ovom pitanju od opšteg stanja ni malo se ne izdvaja niti zaostaje ni ovdašnja (nam) država a na polju kulture, čini se, ta je državna nebriga još agilnija (uprkos deklarativnim pompeznim planovima i projektima). Istorija domaćeg stripa - kao 9. umetnosti - ni malo ne zaostaje za rečenim. Stoga su dela domaćih strip umetnika prepuštena na brigu, staranje i proučavanje pojedincima izvan institucija, njihovoj upornosti i zaljubljenosti u strip. Kuća “Modesty stripovi” vlasnika Živojina Tamburića, vrsnog strip kritičara i istoričara, jedan je stubova-oslonaca prosvetiteljskog pokreta za otkrivanje, proučavanje i čuvanje istorije našeg stripa. U ediciji “Uspomene” do sada su objavljene knjige o četiri značajna strip umetnika koji su stvarali tokom 1960-tih  i objavljivali u legendarnom izdanju “Nikad robom” gornjemilanovačkih “Dečjih novina”; svaka knjiga donosi  uvodni kritički esej o umetniku i njegovom radu i reprinte nekoliko “Nikad robom” svezaka, što sveukupno upoznaje znatiželjne čitaoce kako sa jednim od najznačajnijih perioda za razvoj posleratnog domaće stripa tako i sa protagonistima tog strip talasa. U ediciji “Uspomene”, posle knjiga o Brani Jovanoviću, Radivoju Bogićeviću i Nikoli Mitroviću – Kokanu, upravo je objavljena i knjiga o Miodragu - Miši Đurđiću (1941-1998).

            U uvodnom eseju-studiji naslovljenom “Miodrag Đurđić – majstor iz senke” Vasa Pavković, jedan od naših najvećih poznavalaca stripa, konstatuje da se o Đurđiću malo zna, kao i o nekolicini drugih strip autora, a kao razlog navodi da je strip od kraja rata do 1970-tih bio “prokazana umetnost” pa se i prema njegovim autorima odnosilo sa nipodaštavanjem i prezrenjem. S druge strane, dobar broj strip autora bio je povučen i izbegavao medijsku pažnju. I Đurđić je bio takav ali je, srećom, u memoarskoj knjizi “Veliki san” Srećka Jovanovića, urednika koji je stvorio “Dečje novine”, zabeležen, krajem 1950-tih, u to, kako sam kaže, “pomalo romantično doba” kada je on sa saradnicima pokušavao da vrati stripove na stranice listova i časopisa, njegov susret sa stidljivim dečakom, učenikom drugog razreda gimnazije, koji je lepo crtao i koji je vredno izvršavao ilustratorske zadatke koje mu je Jovanović zadavao. Nakon objavljivanja crteža i kratkih stripova u nekoliko izdanja “Dečjih novina” Đurđić je (uz jedan strip objavljen u ediciji “Lale”) kao vrhunce svog stip stvaralaštva nacrtao četiri epizode za sveske “Nikad robom” po scenarijima Mihajla Kostadinova (“Nemirno more”), Dobrice Erića (“Zatočenik i orlovi” treću epizodu serije o Blaži i Jelici, “Požar na pamučnom polju” prvu epizodu serije o Volčetu i Vaski) i Milorada Jankovića (“Gvozdena kruna”). Posle ovih stripova Đurđić se posvetio isključivo slikarstvu. Čak 30 godina kasnije osvojio je nagradu za geg strip na temu pozorišta ali je naredne, 1998. godine, preminuo. Pavković pažljivo i znalački analizira svaki od stripova iz izdanja “Nikad robom”, od naslovnica do pojedinih tabli i kvadrata, uočava promene u stilu crtanja, skreće pažnju na kompozicije masovnih scena, portrete, odnos crteža i scenarija (koji nisu uvek bili ni dorečeni ni znalački sročeni). Komentari pojedinih tabli nisu samo pohvalni već ukazuju i na propuste i pojednostavljivanja ali uz napomenu da je crtač u vremene nastanka stripova imao 25 odnosno 27 godina i da je bio u fazi razvoja svojih talenata. Na žalost, kao i nekolicina autora iz ove pomalo zaboravljene strip generacije, ni Đurđić nije do kraja realizovao potencijale koji su ga krasili jer ga je život odveo u druge, nestripske vode. Pavković, na kraju svoje vanredne studije konstatuje da  Đurđić u istoriji srpskog stripa ostaje kao vanredno talentovani crtač koji bi, da su uslovi bili bolji, svakako ušao u red naših najboljih strip crtača. No, i sa ovim što je uradio, on se “nesumnjivo upisao u red nezaobilaznih i nezaboravnih srpskih stvaralaca devete umetnosti”.

            U nastavku knjige su reprinti pomenute četiri sveske “Nikad robom” koje su restaurirane ali tako da nesavršenosti tadašnje štampe nisu “popravljene” (slabiji otisak na novinskom papiru, nekvalitetni kolor koji se mestimično probija i ocrtava i na crno-belim stranicama – ondašnje sveske su imale kolorne korice za kojima su sledile po dve crno-bele stranice i dve kolorne stranice; sveske su, računajući korice, imale sveukupno 32 strane) što im daruje i plemenitu patinu prošlih vremena. Reprinti su utoliko dragoceniji jer ovi stripovi nikada nisu preštampavani a originalne sveske su retke i dobrano nagrižene protekom vremena.

            (“Dnevnik”, 2025.)