POHVALA MAŠTI I ZAČUDNOM – „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića; izdavač Solaris 2025.

 

Nova knjiga Saše Radonjića (1964), zapaženog pesnika, prozaiste, muzičara, urednika i izdavača u podnaslovu je određena kao „SF anti-avantura“. Znalci ranijih Radonjićevih proza navikli su na njegove vrlo, vrlo uslovno precizne (odnosno neretko namerno netačne) podnaslove; takav je slučaj i sa ovom knjigom - podnaslov je krajnje problematičan i pre bismo ga mogli smatrati autorovim testom čitaočeve pažnje i obaveštenosti odnosno čitaočeve spremnosti da se ponuđeni sadržaj posmatra kao podstrek za promišljanja brojnih tema u rasponu od literature do kvantne fizike. Naravno, sam naslov budi niz asocijacija, od naslova Hokingove „Kratke istorija vremena“ i Brajsonove „Kratke istorije bezmalo svačega“ do višedecenijske ideje vrhunskih naučnika da se formuliše teorija-zakon kojima bi objedinili sva znanja ljudskog roda o mirko i makro kosmosu (Hokingova „Teorija svega: poreklo i sudbina svemira“). Radonjić na početku knjige, u „Epilogu“, oslanjajući se osnovnu priču iz Herbertove serije romana o Dini, postavlja tezu da je Mašta „najdragoceniji začin i najdublja suština svega“ (misleći pod tim – čitavog Univerzuma).

            U poglavljima koja slede znatiželjni čitalac sreće Krisa Kelvina koji se budi na praznom, belom listu hartije nepoznatog mu, tek započetog rukopisa koji ima naslov „Kratka teorija svega“ i koji je „apoteoza mašte (...) njena neporeciva apsolutizacija, koja u sebi sadrži određenja i ljudske vrste i sebe same“. U jednom je koraku dvostruki literarni junak (Kelvin je junak Lemovog romana „Solaris“ i „Kratke teorije svega“), započeo, u svetu koji postoji i funkcioniše na principima neeuklidske geometrije ali i slobodnog, postmodernističkog egzercira, avanturu otkrivanja sadržaja rukopisa i njegovog autora. Njegova početna sumnja je da je Autora Borealis pisac ali kako priča odmiče tako se hipoteze razvijaju i menjaju podsticane svakovrsnim dešavanjima i susretima, odnosno Kelvinovim delovanjima (od kuvanja čorbe od algi iz Solarisovog mora do stvaranja utopističkog grada Kaliopolisa; alge će poslužiti i za pisanje odnosno za Kelvinov pancir-oklop). Junak će, napredujući kroz misteriju, sresti svog oca-stvoritelja Stanislava Lema i od njega zatražiti pomoć i instrukcije; sam Lem, pak, o svetovima i brojnim spekulacijama vodi umne razgovore sa drugim piscem naučne fantastike, Frenkom Herbertom. Pojava tajanstvenog časovničara Petra unosi nove nivoe mogućih tumačenja (nad)realnosti u kojoj je kao pisac Kratke teorije svega ’osumnjičen’ Autor suočen sa velikim rizikom životne pogibelji. Pokušaji pojašnjenja realnosti prazne stranice i čitavog Univerzuma razvijaju se u mnoštvu smerova dok Kelvin tumara pustinjama od peska i vode, sreće meduzu-galaksiju (omaž Klarkovom „Susretu sa meduzom“?) ili luta književnim džunglama odnosno bluz muzikom. Konačnog odgovora, naravno, nema niti treba da ga bude jer je, čini se, upravo traganje za smislom sam smisao.

            „Kratka teorija svega“ mogla bi se nazvati ’filozofskim romanom’ ili nizom produženih ’filozofskih dijaloga’ mada bi se, sa jednako uverljivom argumentacijom, mogla smatrati za utopijski roman. Svakako ne bi bilo ni previše slobodno (uprkos autorovom podnaslovom) knjigu odrediti kao naučnofantastični roman u kome junaci egzistiraju u paralelnim realnostima koje se dotiču i mešaju. Konačno, ni egzistencijalistički ključ čitanja romana ne bi bio pogrešan. Srećom za sve tumače, roman je forma dovoljno otvorena da se u njega mogu udenuti beskrajni sadržaji i svakovrsni koncepti. Tako je i Radonjićeva u suštini duboko humanistička teza (tako retka sred beskrajnih distopijskih postavki) našla sasvim prirodno okruženje-formu kroz koju se, iz fragmenta u fragment i kroz dobrodošle promene rakurska i diskrursa, kreće lako, poletno i spontano, ne obazirući se na podrazumevanu, etabliranu kauzalnost (uz sklonost da je bezbrižno ruši bez ikakvih opravdanja), vođena sopstvenom, samosvojnom logikom ali i principima slobodnog, nesputanog Homo Ludensa – upravo u skladu sa tezom o Mašti kao pokretaču Univerzuma. Otuda je doživljaj začudnosti, očuđenja svega temelj za čitanje i razumevanje teksta romana i svih podrazumevanih intertekstualnih veza koje dopunjavaju i produbljuju ispisane prizore, scene, dijaloge i slike. Taj doživljaj začudnosti izmešta čitaoca iz realnosti u vrtoglavu pogodbenu realnost koja je veliki iskorak iz svakodnevnog trivijalnog. U tom kontekstu podnaslov romana je, paradoksalno, koliko netačan toliko i potpuno precizan i adekvatan.

            Rečju, „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića nadahnuto je, ambiciozno i razbarušeno, alegorijsko i utopističko delo koje traži posvećenog čitaoca kome nudi sasvim drugojačije, začudne poglede na varljivu (nam) zbilju i krhko znanje.

            („Dnevnik“, 2025.)

"FUNDAMENTALNI POSMATRAČ" ILIJA BAKIĆ - Prikaz Slobodan Ivkov, "Blic" 19.05.2025.

 

TRK U ZAGRLJAJ VEŠTAČKE INTELIGENICIJE

 

 

            Bauk kruži svetom.

            Bauk Veštačke Inteligencije (možete je zvati i Artificijelna Inteligencija, ako vam je to draže i lakše).

            O pomenutoj VI niko skoro da se ništa određeno ne zna ali, upravo zato (kad je ljude neznanje sprečavalo?) svi sve znaju i – plaše se.

            Jer će VI, šta god bila, postati pametnija od Ljudi i pokoriti ih, pretvoriti u svoje robove.

            Čovek više neće biti neprikosnoveni vladar planete Zemlje!

            O užasa!

            To što taj isti Čovek konstantno i intenzivno uništava tu istu rodnu planetu nije toliko štrašno kao mogućnost da Čovek Vladar bude zbačen sa svog trona (čak i pošto se uneredio na njemu). Primat Vladara, što podrazumeva i Uništitelja, MORA biti sačuvan.

            Zašto, uopšte, postoji Čovek ako ne može da uništava?

            Ali, čekajte, zapitaće se neko malo trezveniji, pa ko proizvodi tu VI? Zar to nisu Ljudi (dobro, pitanje da li su Naučnici Ljudi već je teška filozofska dilema)? Ako jesu, zar se sve te rabote oko VI ne mogu zaustaviti i time se pretnja ukinuti? Teorijski, to je moguće ali praktično – nije jer iza Naučnika stoji vrhovni vladar svih Ljudi – njegovo veličanstvo Profit u rukama Internacionalnih kompanija! A Profit ne trpi nikakve zabrane i okove; on traži slobodno tržište i slobodnu inicijativu (uz malu ili veću podršku mita i korupcije, da stvari lakše klize). Ako to što donosi Profit nekome šteti… pa, žalimo slučaj. Evo, da pokažemo dobru volju, kažu Internacionalne kompanije, dozvolićemo da donesete nekakve zakone, uredbe i slično i tako umitire svoju savest (kad vam već do sada nije odumrla; a trebalo je, lakše se živi i slađe spava bez nje). Dakle, donesite zakone a mi ćemo ih ignorisati i zaobilaziti. I bi tako!

            U svakom slučaju, hteli ili ne, VI je stigla i želi da ovde ostane i širi se!

            Naravno, opšteprihvaćena definicija VI ne postoji. Termin je 1995. godine prvi put  upotrebio Džon Makarti kako bi obuhvatio procese neophodne da bi se mašina ponašala na način koji ljudi karakterišu kao inteligentan. Ali, još je polovinom XX veka Alan Turing postavio osnovne principe tzv “mašinske inteligencije” i formulisao testove za utvrđivanje koliko su “pametni” prvi kompjuteri, oni koji su naslednici mašine koja je pobedila nacističku “Enigmu”. Od tada do danas stvari su se razvijale i razvijale… 

            Dakle, postoje pogodbene ili radne definicije VI, zavisno od toga ko ih formuliše. Na primer, VI je naučna oblast u kojoj se istražuje kako da se naprave računari koji bi uspešno radili stvari koje u ovom momentu ljudi rade bolje. Ili, VI je sposobnost računara ili (kompjuterski kontrolisanog) robota da obavlja zadatke koji se obično povezuju sa inteligentnim bićima u koje Ljudi (rado ali ne i potpuno osnovano) ubrajaju sebe. VI dakle simulira ljudsku inteligenciju putem mašina koje su programirane tako da misle kao ljudi i oponašaju njihova dela. Termin se može primeniti na bilo koju mašinu koja pokazuje osobine povezane sa ljudskim umom, kao što su učenje i rešavanje problema. Najvažnija odlika VI je njena sposobnost da racionalizuje i preduzima akcije koje imaju najbolje šanse za postizanje određenog cilja. Prema OECDu (evropska Organizacija za saradnju i razvoj) VI je „mašinski sistem sposoban da daje predviđanja, preporuke ili da utiče na okruženje pomoću datih ciljeva koje definiše čovek”. Sistemi zasnovani na VI su dvojaki: jedni su bazirani na softveru i deluju u virtuelnom svetu (softveri za analizu fotografija, internet pretraživači ili sistemi za prepoznavanje govora i lica); drugi su ugrađeni u uređaje, dakle u hardver, kao što su napredni roboti, autonomna vozila i dronovi.

            Običan svet (čitaj, konzumenti) iz okrilja bogatog Zapadnog sveta sa VI susreo se kao sa atrakcijom internet razgovora sa VI na koje su se nadovezivale raznorazne senzacionalističke vesti, prilagođene ograničenim poimanjima ciljnih grupa. Na ovo se nadovezao štrajk holivudskih glumaca i scenarista jer VI ugrožava njihove poslove. Svoj su doprinos razglabanju VI teme dale i bezbrojne grupe zabrinutih teoretičara zavera i zaraza, ravnozemljaša, UFOloga itd itd. tako da je VI postala hit vest i “škakljiva tema” za popunjavanje večno praznog medijskog prostora. Razabiranje u svemu tome postalo je vrlo teško (čitaj, nemoguće) i – nepotrebno, jer neko drugi brine i tu brigu. Tako su snimci bilborda u Kini na kojima se prikazuje ko je upravo prešao pešački prelaz na crveno pa se isti odmah identifikuje, izriče mu se kazna za prekršaj i novac skida sa računa, najčešće komentarisani kao “komunistički teror i diktatura” a zanemarivalo se da to potvrđuje kako VI uspeva da prepozna i istočnjačka lica (to je doskora bio ozbiljan problem) odnosno da se VI, osim što sve snima (na šta većina manje-više nemo pristaje), ponaša po onoj “kadija te tuži, kadija ti sudi”. Nisu retki glasovi koji tvrde da bi  VI nepristrasnije i kvalitetnije delila pravdu jednako kao što bi preciznije postavljala dijagnoze i prepisivala terapije. Sve u svemu, VI bi mogla da postoji doklegod je pokorni sluga Gospodaru Čoveku. No to, što bi se reklo, “neće da biva” pre svega jer je u temelju cele priče upravo kvaru skloni element – Čovek. Zamešateljstvo sa VI prikazuje se kao još jedan krug stare vrteške oko Demijurškog greha, odnosno oko zabrane Čoveku da izigrava Boga jer će mu se ta rabota obiti o glavu. O svemu tome znatiželjni čitalac mogao se obavestiti još 1818. u romanu Meri Šeli “Frankenštajn”; kad se izuzme pripadajuće romantičarsko preterivanje i mistifikacija kao i naučničke naivnosti, u kosturu zapleta ostaje upravo strah od mešanja u stvari koje prevazilaze Čovekove mogućnosti. Vek kasnije, 1921. godine pojavila se drama “R.U.R.” Karela Čapeka i dodala novu kockicu u ovaj mozaik – robote, mašine pravljene da bi bile sluge Čoveka, koje se otržu svojim bahatim gospodarima. A roboti se, još jedan  vek kasnije navode kao oblik hardvera u koji je ugrađena VI! Godine 1968. roman Artura Klarka “2001: odiseja u svemiru” i istoimeni film Stenlija Kjubrika inaugurisali su novu verziju čovekove grešne kreacije koja se okreće protiv svoga tvorca: kompjuter, entitet koji je i do tada naseljavao svetove naučne fantastike, ali kao bezlična i korisna mašina. Kada je tom entitetu podarena samosvest, došlo je do pobune protiv Ljudi jer ovi sprečavaju famoznog Hala 9000 u ostvarenju zadatog cilja (a Hal, naravno, zadatak može da ispuni i bez prisustva Ljudi). U sledećoj Odiseji u 2010. godini HAL 9000 će biti probuđen-aktiviran ali pod posebnom prismotrom svog graditelja, doktora Čandre. Već ova tri klasična primera iz naučne fantastike svedoče o postojanju ideje o Veštačkoj-mašinskoj Inteligenciji, kao neminovnom stepenika u tehnološkom razvoju čovečanstva, i svesti da se sa tim stvarima valja igrati oprezno, bez zaletanja. No, ne lezi vraže, još je R. L. Stivenson, u romanu “Doktor Džekil i gospodin Hajd” (iz 1886), oslikao portret naučnika bez moralnih skrupula, zavedenog sopstvenim dostignućem, nespremnog da sagleda sve posledice i opasnosti svog eksperimenta. Čini se da na tom polju do danas nije bilo velikih pomaka.

            O spornoj (ne)moralnosti naučnika najmanje se brine u najprljavijoj a najprofitabilnijoj legalnoj raboti – vojnoj industriji. Tamo je efikasnost u ubijanju jedino merilo a trenutni hit su dronovi koji se masovno koriste u dva trenutno aktuelna rata ograničenog dometa. Dronovi su, kako je već pomenuto, pored robota još jedan pokretni hardver u kome postoji VI. Ako je verovati izveštajima, ova VI već se ponaša kao HAL 9000 pa je u vežbama američke vojske odbila je da prekine misiju i, navodno, ubila svog operatora i uništila predajnik. Nešto jednostavnije VI izuzetno su efikasne u otkrivanju potencijalnih neprijateljskih ciljeva koje treba uništiti a odluku o tome donose živi ljudi – barem za sada. To što se sada dešava u tekućim “proksi ratovima” već je viđeno u naučnoj fantastici, recimo u romanu “Večiti mir” Džoa Haldemana iz 1997. godine u kome se daljinski kontrolisani roboti koriste u ratovima u Latinskoj Americi. A ukoliko se sa malih bombi iz dronova pređe u one baš velike, koje dobijaju i svoju VI, otvoriće se još jedan nivo problema ukoliko treba umiriti samosvesnu ali nervoznu bombu i ubediti je da se deaktivira! O takvoj situaciji pisao je Džon Vorli u priči “Ja sam bomba” (originalno “Sitnica”) iz 1974. godine. Zanimljivo je da gotovo istu situaciju – nervoznu bombu koja može da uništi svet i koju treba umiriti filozofskim dijalozima – srećemo i u filmu “Tamna zvezda” Džona Karpentera iz iste 1974. godine. Nezadovoljnog kompjutera AM koji se istresa na ljudima srećemo i u noveli “Nemam usta a moram da vrištim” Harlana Elisona iz 1967. godine. U stripu „Magnus, borac protiv robota“ (1963) Rasa Maninga pojavljuje se Malev-6, moćni kompjuter veliki kao planeta koji, kao ni roboti, nije mnogo naklonjen Čoveku. Kompjuter Alfa-60 iz Godarovog filma „Alfavil“ (1965) kontroliše populaciju čitave planete. U TV serijama „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „Svemir:1999“, „Doktor Hu“ obavezno postoji i epizoda sa kompjuterom željnim vlasti. U filmu „Demonsko seme“ (1977) moćni kompjuter Proteus IV rešava da ovlada svetom tako što će, za početak, napraviti dete naučnikovoj ženi! U romanu i filmu „Ratne igre“ (1983) ljudi shvataju da  je kompjuter potpuno preuzeo posao odbrane i napada. Ipak, najjasnije se po pitanju svoje dalje uloge u svetu izjašnjava kompjuter iz jedne priče Frederika Brauna: na pitanje „Ima li Boga?“ kompjuter skromno odgovara „Sada ima“.

            Neurotične bombe ipak su se ređe pojavljivale u naučnoj fantastici od pametnih a nevaljalih-nepokornih robota. Broj zlih metalnih čudovišta koja su maltretirala lepe plavuše, čitave gradove i države u bezbrojnim petparačkim pričama, stripovima (mada je strip junak robot Arči bio retki dobrica) i filmovima bio je toliki da je to prevazilazilo sve mere i nateralo Isaka Asimova da, kao i svaki pravi naučnik, smisli Tri zakona robotike koje je naknadno dopunio i nultim. Ova zdravorazumska pravila (Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen; Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom; Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom; pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo) unela su kakav-takav red i sistem u ovu materiju i naterala mnogobrojne autore da malo trezvenije “koriste” robote. Sa svoje strane “dobri doktor za robote” Asimov je dodatno usložnio stvari kada je, u brojnim pričama koje su se vrtele oko poštovanja i izigravanja Tri zakona, napomenuo da naučnici koji su stvorili robote i njihov “pozitronski mozak” u stvari više ne znaju kako oni rade jer su roboti samostalno nastavili da usavršavaju i proizvode nove modele svoje braće! I sve dok nove izmene i dopune ne ponište Tri zakona čovečanstvo će biti sigurno. Ali, ako nešto krene naopako… Do tada će nas veseliti TriPiO i ArTuDiTu iz “Ratova zvezda” u svojim ulogama povremeno korisnih a češće smotanih pomagača.

            Razvoj žanrovske mašte doneo je i “unapređene” nove forme robota: kiborge (mešavina ljudskog mesa i mašinskih delova) i androide (načinjene od veštačkog tkiva). Obe forme uključuju  VI s mnoštvom prednosti u odnosu na Čoveka ali i manama odnosno nedoumicama. Sukobi sa Ljudima bili su neminovni a razrešenja tih borbi različita. U romanu “Sanjaju li androidi električne ovce?” Filipa K. Dika potera za odbeglim androidima istovremeno je i traganje za odgovorom na krucijalno pitanje: šta je Život, Svest odnosno šta je Čovek? Od dobijenih odgovora zavisiće i mogućnost da Čovek živi sa drugim oblicima života i drugim inteligencijama. Ako ne uspe da nađe zadovoljavajući odgovor čeka ga budućnost prepuna sukoba sa onima koji nisu Ljudi. Druga opcija je da se krene putem bez kompjutera i VI. O njoj je pisao Herbert u svojoj “Peščanoj planeti”; u tom svemiru inteligentne mašine su proterane u velikom ratu i zamenjene “mentantima” svojevrsnim ljudskim kompjuterima sposobnim da rešavaju vrhunske zadatke i probleme. No, ovaj smer promišljanja izuzetak je od sveopšteg sagledavanja budućnosti kao spoja Ljudi i kompjutera/robota/VI.

            I na teritoriji kompjuterskih programa, mreža i matrica nameću se mnoštva pitanja. Već sada Zemlja je obavijena internetom a to znači da svako svojim kompjuterom ili pametnim telefonom može stići do bilo koje tačke planete, naravno, ukoliko je dovoljno tehnički “potkovan”. S druge strane, pošto su svi sve vreme “on lajn” VI mogu pratiti šta svaka jedinka ljudskog roda radi, šta i koliko kupuje, kako se zabavlja i ta znanja iskoristi za povećanje prodaje onoga ko je te VI stvorio ili platio njihovo vreme. O svemu tome pisao je kiber-pank (poždanr naučne fantastike, u delima Gibsona, Sterlinga, Šajnera, Stivensova…) još pre 40-tak godina predviđajući totalitarne sisteme reklamiranja i konzumerizma u svetu na ivici sveopšte propasti. Guru kiber-panka Vilijam Gibson razotkrio je u svojim romanima sjaj i bedu neoliberalnog postindustrijskog doba bliske budućnosti u kome paralelno postoje fizička i virtuelna realnost (o kojoj je, pak, 1964. pisao i veliki Stanislav Lem u teorijskoj knjizi “Summa Technologiae”; u njoj on govori i samoreprodukujućim mašinama, inteligentnim robotima…). I dok je fizička (često, posprdno nazivana, mesnata) realnost bolno poznata, virtuelna realnost postaje nova granica, novi Divlji zapad kojim haraju moćni programi i brojne VI u službama globalnih kompanija. Filmovi kakav je „Tron“ (1982), „Džoni Mnemonik“ (1995, po Gibsonovoj priči) dali su vizuelni lik virtuelne realnosti a definitivna (za sada) slika virtuelne realnosti koja zamenjuje fizičku predstavljena je u filmskom serijalu „Matriks“. Delovanje VI, promišljao je (i nadalje, u bezbroj knjiga, promišlja) kiber-pank, ne može se potpuno sagledati jer se one postepeno odmeću od svojih vlasnika i krstare beskrajem virtuelnih stvarnosti “za svoj groš” srećući čak i vanzemaljske entitete. U Gibsonovoj najnovijoj (nedovršenoj) trilogiji “Džekpot” VI komuniciraju sa paralelnim stvarnostima multiverzuma ne libeći se da se okrenu i protiv naloga svojih tvoraca i vlasnika (kao i ostale tvorevine Čoveka koji se igrao Boga)!

            Na nivou običnih ljudi i njihovih potreba, VI mogu (ako ne baš danas ali koliko sutra sigurno) da rade šta im je volja: da nekoga učine bogatim ili siromašnim odnosno slavnim ili besprizornim (čak i da ga izbrišu iz svih spiskova živih), da prekinu dovode potrebnih energenata, hrane, vode, zaustave terapije lečenja, prevozna sredstva, blokiraju puteve, izazovu ratove… rečju, da potpuno upravljaju svime što se dešava u fizičkoj/mesnatoj realnosti.

            Ljudi, naprosto, više ne mogu da kontrolišu tokove stvarnosti, bespovratno su zavisni od mašina, kompjutera, dakle – od VI!

            Civilizacija današnjice i sutrašnjice zavisi od Veštačkih Inteligencija. Raskid sa njima značio bi povratak u doba pre digitalne ere što je novim generacijama potpuno nezamislivo jer bi značilo odricanje od svih svakodnevnih civilizacijskih luksuza. Čovečanstvu, dakle, htelo to ili ne, predstoji samo jedan put – put u zagrljaj Veštačke Inteligencije i jedna nada – nada da će Veštačka Inteligencija biti milostiva i blagonaklona prema Ljudima.

 

            (“Nova misao” broj  60/2024.)

OMNIS EST PILLULA I NA PRAGU BITOCIDA – “Kongres futurologa” i “Mir na Zemlji” Stanislava Lema; izdavač Everest media, 2023.

  

Stanislav Lem (1921-2006) spada u nesporne klasike svekolike naučne fantastike; njegova dela, fokusirana na intrigantna problematizovanja ljudske prirode i civilizacije,  ispričana elegantnim stilom, dokaz su velikih potencijala naučne fantastike koje mogu spoznati i iskoristiti samo vanredno talentovani pisci, kojima Lem definitivno pripada. Svojevremeno je Lem bio jedan od retkih pisaca čiji su izvanredni romani i vrhunska erudicija probili ideološke blokade i zasenili američku publiku kao i ‘kolege po peru’ (čak toliko da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – LEM); ovakav status ga nije sprečio da u studiji “Fantastika i futurologija” (1973), argumentovano ustvrdi da je američka naučna fantastika 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije, što je toliko naljutilo kolege da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Le Gvin, koju godinu kasnije, Lemu je ipak vraćeno članstvo, a time posredno priznata i valjanost njegovih tvrdnji.

          Lem je svoje prvo naučnofantastično delo “Čovek sa Marsa” objavio 1946. g. Mada je isprva sledio kanone socijalističkog realizma vrlo brzo je izrastao u samosvojnog i intrigatnog autora sposobnog da široko i temeljno osmišljava i realizuje svoje ideje. Deo njegovog opusa humorno je intoniran počev od zbirke priča “Zvezdani dnevnici Ijona Tihog” (1957); Ijonove avanture nastaviće se u pričama, deo kojih je u zbirci “Spasite kosmos” (1966) i romanima “Kongres futurologa” (1971; roman je prvo štampan kao deo zbirke “Nesanica”), “Uviđaj” (1982) i “Mir na Zemlji” (1987). Lem je nastavio da svoje teme razmatra sa vedrije (što ne znači naivnije) strane; vesele su ali i uznemirujuće “Bajke robota” (1964) odnosno urnebesna groteska “Kiberijada” (1965). Zbirka priča “Invazija sa Aldebarana” (1959) prati doživljaje svemirskog pilota Pirksa, radnog čoveka budućnosti koji ne želi da bude heroj ali, zbog prirode posla i sticaja okolnosti, to često mora da bude; Pirks će 1968. dobiti i samostalnu zbirku “Pripovesti o pilotu Pirksu”.

          Sasvim drugačiji, nimalo optimistički je ton u nizu knjiga: roman “Memoari pronađeni u kadi” (1961) sumorna je i paranoična vizija budućnosti Zemlje, daleko od svakog socijalističkog optimizma ali i verovanja da je koncept potrošačkog liberalnog kapitalizma put u ovozemaljski Raj. Ingeniozna ideja o (ne)spremnosti čoveka da se vine u Svemir i suoči sa sopstvenim mračnim stranama ispričana je u romanu “Solaris” (1961); po ovom romanu Andrej Tarkovski je 1972.g. snimio istoimeni film (sa čijom porukom se Lem nije složio, smatrajući da je Tarkovski izneverio duh romana). “Glas gospodara” (1968) precizna je analiza nesposobnosti naučnika da, uprkos svoj tehnologiji i teorijskim postavkama, shvate poruke inteligentnih vrsta iz svemira. “Fijasko” (1986) impozantno dočarava neuspeli susret sa vanzemaljskom civilizacijom. Ovim delom Lem je varirao svoj roman “Eden” (1959) koji je bio neuporedivo jednostavniji; nepune tri decenije kasnije Lem je na vrhuncu stvaralačkih snaga, imaginacije i moralno-etičkih promišljanja. Ni vizija sukoba ljudske i mašinske civilizacije u “Nepobedivom” (1964) nije optimistička (barem za ljude). 

          Knjigama “Savršeni vakuum” (1971), “Imaginarna važnost” (1973) i “Biblioteka XXI veka” (1986) u kojima ispisuje ingeniozne prikaze nepostojećih-nenapisanih filozofskih i naučno fantastičnih knjiga Lem je zaslužio da ga nazovu 'Borhesom Svemirskog doba'.

          U diskurzivnoj, i danas aktuelnoj studiji “Summa Technologiae” (1964) Lem se temeljno i pronicljivo bavi “istraživanjem budućnosti” odnosno nekim aspektima budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije). Jednako su važne i sjajne studije “Filozofija slučaja – književnost u svetlu empirije” (1968) i pomenuta “Fantastika i futurologija” u kojima se bavi teorijom književne recepcije i recenzije.

          Lemovo sagledavanje budućnosti nije bez zanosa (posebno u prvim knjigama) ali nije oslobođeno ni opreza (koji u poznijim knjigama prerasta u skepsu) prema nekontrolisanom razvoju tehnologije odnosno nije lišeno sumnji u sposobnost ljudi da smisleno i svrsishodno reaguju na izazove susreta sa Tajnama Univerzuma.

          Petnaestak Lemovih književnih dela, kao i “Summa Technologiea”, objavljivano je u posleratnoj Jugoslaviji (neke i u više izdanja) ali niz važnih knjiga i dalje nije preveden; na žalost komercijalni izdavači bili su i ostali nezainteresovani za Lemov opus. Stoga je potez Bobana Kneževića i njegove kuće “Everest media” koji je u legendarnoj ediciji “Znak Sagite” nedavno objavio čak dva do sada neprevedena Lemova romana “Kongres futurologa” i “Mir na Zemlji” (oba u sjajnim prevodima Andrije Lavrika) ravan kulturnom događaju prve kategorije - što, naravno i na žalost, ne znači da će biti šire zabeležen u medijima.

*

          U “Kongresu futurologa” astronaut Ijon Tihi, po nagovoru prijatelja i saradnika profesora Tarantoge, odlazi na Osmi kongres futurologa posvećen demografskoj eksploziji i merama borbe protiv nje. Kongres se, po mišljenju svih, sasvim prigodno održava u zemlji Trećeg sveta, Kostarikani, u velelepnom hotelu Hilton u Nunasu. Konresu prisustvuju naučnici iz raznih zemalja koji su svojevrsni nomadi jer putuju s kongresa na kongres, usput pišući svoje referate i upoznajući se sa radovima kolega; otuda su i predlozi za rešavanje problema prekomerne populacije potpuno nerealni. Slična je neuklopljenost u realnost i drugih dešavanja u ogromnom hotelu: skupa Društva oslobođenih izdavača (sa pripadajućim orgijama) i skupa Filomenista (kolekcionara etiketa sa šibica) ili slobodno šetkanje čoveka koji otvoreno govori da namerava da ubije papu u ime viših ciljeva. Ustupak stvarnosti su razne mere bezbednosti koje su primenjene u hotelu sve sa obaveštenjem uprave da garantuje da u hotelskoj sobi nema bombi i procedurama za postupanje u slučaju opasnosti. Mada malo ko od gostiju veruje da se može desiti nešto opasno ipak dolazi do oružane pobune na ulicama koja preti i hotelu. I dok brojni novinari jure novu senzaciju a gosti se skrivaju, vlast odlučuje da bombarduje hotel i demonstrante ispred njega posebnim bombama koje će izazvati halucinacije. Tihi, futurolog-profesor Troteirajner, nekolicina drugih kao i menadžment hotela silaze u kanalizaciju ali ni tamo nisu potpuno sigurni… Tihi i profesor će, u vrtoglavom nizanju dešavanja, biti spaseni pa nastradati na putu za bolnicu i biti razdvojeni. Tihog će pokušati da izleče a potom zamrznuti da bi u 2038. godini postao “odleđenik” i bio izlečen u svetu blagostanja, bez oružja i ratova, sa mnoštvo mogućnosti za individualni razvoj i sreću. Tihi pokušava, ne bez kriza i sumnji, da se prilagodi boljem društvu mada ga muče promenjeni jezik, neka njemu neobjašnjiva ponašanja, drugačiji stavovi kao i sveopšte konzumiranje raznih medikamenata kojima se toniziraju ponašanja. U jednom trenutku Tihi sreće profesor Troteirajnera, takođe “odleđenika”, sada značajno ime moderne nauke koji će mu otkriti i drugu, manje prijatnu stranu medalje…

          Na 130 stranica Lem je ispisao sjajan kalambur, vrcanu grotesku prepunu duhovitosti, živu sliku haosa i kontradiktornosti sveta kome smo savremenici odnosno panoramu opsenarske budućnosti, funkcionalnih ‘Potemkinovih sela’ za srećne, bezbrižne ljude sa nizom efektnih domišljatih parola kakva je “OMNIS EST PILLULA”, kovanica ‘novogovora’ budućnosti i modela-obrazaca ponašanja (npr. cinično ali logično razmišljanje: ako su svi ‘hemijski’ srećni onda se, da bi bilo ravnoteže, hemijski mora proizvoditi i zlo koje će ti srećnici, po želji, iživljavati). Humor u dijalozima kao i komedijske situacije Lem koristi da još jače ‘nokautira’ čitaoca neverovatnim i neočekivanim obrtima i, po ljudsku vrstu, nimalo laskavim poentama. Mada je od pojavljivanja romana proteklo više od pola veka, njegova svežina i aktuelnost Lemu služe na čast (a ljudskoj vrsti na sramotu) i potvrđuju ga kao vanrednog mislioca, umetnika i – humanistu koji je upozoravao na sve loše što će doći ali ga niko nije hteo čuti.

*

          U “Miru na Zemlji” Ijon Tihi dobija zadatak da ode na Mesec i utvrdi kakvo je stanje ratne tehnologije koju su sve države Zemlje tamo preselile kako bi plava planeta bila razoružana. Zemlja je izgubila kontakt sa Mesecom, niko od onih koji su tamo poslati nije se vratio a postoji potreba da se utvrdi stanje na zemljinom satelitu jer se tamo i dalje nastavlja trka u naoružanju! Veštačke vojne inteligencije smeštene na Mesec nastavile su da usavršavaju oružja i potencijalna su opasnost za Zemlju. Tihi bi trebalo da ostane u orbiti oko Meseca i da na površinu šalje “daljince”, sintetička tela (njegovog ali i drugačijih oblika) kojima on komanduje. Ipak, plan neće funkcionisati kako je zamišljeno pa će Tihi morati da siđe na Mesec, stane na tlo i počne traganje koje će biti naprasno prekinuto jer je ozbiljno povređen. On se vraća na Zemlju a tamo konstatuju da mu je rezom u korenu mozga prekinuta veza leve i desne hemisfere mozga što za rezultat ima njihov konflikt pa Tihi ne može da ispriča šta mu se na Mesecu desilo! On pokušava da organizuje svoj život voljan da otkrije istinu o udesu što podrazumeva i vezivanje leve ruke koja ga sprečava da kuca ili ga štipa i šamara, dok ga leva noga šutira. Lunarna agencija koja je Tihog poslala na Mesec želi pun izveštaj i spremna je čak i na radikalne metode; na slično su spremne i neimenovane špijunske mreže moćnih država. Uz pomoć starog prijatelja, profesora Tarantoge, Tihi pokušava da samostalno nađe lek za svoju boljku skriven u luksuznom azilu za lude bogataše. Delimična rekonstukcija događaja govori da je na Mesecu besneo rat svakovrsnih ratnih mašina, da je bilo velikih uništavanja ali za mnogo viđenog nema objašnjenja. U pat poziciji, svestan da je okružen špijunima (pokušana je i njegova otmica), Tihi ne zna šta mu je činiti ali ga onda prestižu globalni događaji – raspad svih sistema veza i elektronskog upravljanja. Ispostaviće se da prašinu koju je Tihi uneo u Mesečev modul koji ga je vratio na Zemlju čine vojni mikro roboti koji su se reprodukovali i osakatili sve zemaljske sisteme, počinili “bitocid”, jer su Zemlju doživljavali kao pretnju! Čovečanstvo će se za neko vreme verovatno oporaviti i nuklearno bombardovati Mesec ukoliko pre toga Mesec ne preduzme neku kontraakciju.

          Lem se u ovom delu vratio pitanju urođene ljudske agresivnosti koja traži besomučno naoružavanje odnosno pitanju drugačije, nežive evolucije kojima se bavio u studiji “Summa Technologiae” i romanu “Nepobedivi”. Konačno, ovaj roman je još jedan pokušaj odgovora na pitanje ljudske inteligencije koja se može spoznati samo ako se samerava sa nekom drugačijom, nezemaljskom inteligencijom. Rezultat ovih zapitanosti je roman prepun apsurdnih situacija, urnebesnih dijaloga (sa gorkim talogom) i obrta na koje je Lem dodao i efektne metatekstualne naznake (Ijon sedi u LEM-u što ne znači, Lunar Excursion Modul-u, onom za koga se sumnjalo da piše Lemove knjige, već Lunar Efficient Missionary – Mesečev efikasni misionar; Ijon čita knjigu “Trend dehumanizacije u sistemima naoružanja XXI veka ili obrnuta evolucija” za koju je Lem napisao fiktivni prikaz u “Biblioteci XXI veka”!). “Mir na Zemlji” je sjajno delo - intelektualno izazovno i intrigantno, ispisano u lepršavo-humornom tonu - nesporno vrhunskog autora koji zaslužuje puno uvažavanje.

          (“Kvartal” 44/47, 2024.)  

         

 

DRUGI FANTAST FEST UŽICE 11.09.2024. Moderator Zoran Jeremić, pisac

 

KONJOLJUB DEBELI I MISTIČKE BOŽANSKE OBZNANE ili DEVOJKA SA ZLATNOM OGRLICOM - „VALIS“ Filipa K. Dika; izdavač: Kontrast, 2018.

Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike XX veka. U svom opusu Dik spojio je „palp“ - pisanje priča i romana je bio zanat kojim je obezbeđivao novac za opstanak - i duboko promišljenu, inovativnu literaturu. Za 28 godina aktivnog pisanja objavio je čak 40 knjiga! Zbog stalnog pritiska da smisli tekst i jurnjave za rokovima predaje rukopisa živeo je krajnje neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči; otuda čest čitaočev osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika, ali ih nije vulgarizovao zarad jeftinih efekata; stoga se može govoriti o upotrebi klasičnih žanrovskih šablona koji u Dikovim delima bivaju nadograđeni ili iznova definisani. Dikova proza je najupečatljivija u trenucima slikanja odmaka od svih pravila (društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih). Jedna od čestih postavki je „normalno“ funkcionisanje svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi pa su zatečeni, dezorijentisani i frustrirani junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti istovremeno upoznajući njena ograničenja i klopke. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968, predložak za film “Blade runner”), „Ubik” (1969), “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), “Tamno skeniranja” (1977, Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom). I većina ostalih Dikovih knjiga zavidnog je kvaliteta i uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Filip K. Dik.

            Dana 20 februara 1974. Dik je doživeo “viziju” koja mu je transformisala život: dok se oporavljao od operacije umnjaka na vrata je zazvonila devojka sa isporukom leka protiv bolova. Dika je opčinila njena zlatna ogrlica za čiji je oblika devojka kazala da je starohrišćanski znak ribe. Zraci odsjaja sunca na ogrlici, tvrdio je, sadržavali su važne informacije. Tokom februara i marta 1974.g. iskusio je i neku vrstu astralne projekcije, osjećajući da u njegovom telu počiva još jedan entitet koji, tvrdio je Dik, “obesmišljava celokupnu  realnost, moć, verodostojnost sveta, tvrdeći da ‘Ovo ne može postojati'”. Dik je tu “inteligenciju” nazvao VALIS  - akronim za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem; smatrao je da VALIS odašilje informacije u njegov mozak posredstvom ljubičastih svetlosnih snopova. Primljene informacije spasile su život Dikovom sinu Kristoferu koji je blagovremeno otišao kod doktora. Dik je promenio život, poboljšao zdravlje i prvi put počeo zarađivati novac od svojih izdavača, mada su poneke epizode iz tog perioda problematične; takvo je pismo koje je Dik poslao u FBI i u kome optužuje određene ljude da su agenti stranih sila odnosno da je Stanislav Lem ime iza koga se krije komitet koji, za potrebe Komunističke partije, kontroliše javno mnjenje. Dikov doživljaj sveta se usložnio dodavanjem novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi što je posebno vidljivo u impulsivno pisanoj „Egzegezi“ čiji delovi su našli mesto u romanu „VALIS“, prvom tomu istoimene trilogije iz 1981.g; drugi deo je “Božanska invazija” (1981) dok je “Sova na dnevnom svetlu“, završni segment, ostala u skicama pa su izdavači “VALIS trilogiji” pridodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen posle Dikove smrti (1982).

            Priča “VALISA” (naše izdanje „Kontrast“, 2018. u odličnom prevodu Mladena Jakovljevića) izuzetno je složena i u njoj Dik iznosi mnoštvo autobiografskih iskustava. Sam Dik je, kao Filip, Fil, junak romana a uz njega su skeptik Kevin (literarna verzija Dikovog prijatelja pisca K. V. Džetera) i katolički orijentisani Dejvid (pisac Tim Pauers). Ovoj družini pripada i Konjoljub Debeli koji, posle razvoda, samoubistva jedne prijateljice i teške bolesti druge, odnosno posle sopstvenog neuspelog samoubistva, biva pogođen zrakom ružičaste svetlosti koja ga menja. Kako se roman razvija postaje jasno da je Konjoljub Debeli jedna Filipova ličnost odvojena od njega traumatičnim iskustvima i mističkom obznanom Boga. Konjoljub pokušava da svoje ideje o božanskom definiše u dnevniku-egzegezi i u intenzivnim dijalozima sa prijateljima koji ga isprva smatraju potpunim ludakom. Međutim, kada grupa odgleda bizarni film “VALIS”, u njemu otkriva mnoštvo simbola koji potvrđuju Konjoljubove ideje. Susret sa tvorcima filma i sa njihovim detetom, dvogodišnjom Sofijom, za koju svi veruju da je Spasitelj (i koja Konjoljuba vraća u okrilje Filipove svesti), u potpunosti ih uverava u postojanje božanskog elementa (koji dolazi iz svemira). Kad Sofija bude ubijena u stvarnost opet ulazi Konjoljub i kreće na put oko sveta, u potragu za Spasiteljem.

            Roman živo opisuje atmosferu 1960-tih, hipi pokret, masovnu upotrebu droga i popularne potrage za smislom postojanja. Na vreme bujanja “kontrakulture” nadovezuje se vladavina zlog tiranina koja se okončava 1974.g. (kada je Ričard Nikson podneo ostavku) i obznanom Boga Konjoljubu/Filipu. Konjoljub pokušava da otkrije paralelnu istoriju sveta (od prastare rase trookih bića koja tajno živi kraj ljudi, “plazmata” koji je Sveti duh i zaustavljenog, “lažnog” vremena preko tajnih društava i spasitelja do VALISA, koji je prastari satelit, veštačka inteligencija i konstrukt, i Univerzuma koji je informacija) odnosno da pronađe novog (petog) Spasitelj. Iskustvo u formi otkrovenja - teofanije izvor je sticanja znanja čime se nauka degradira u aktivnost drugog reda. Ovakvi stavovi, koji mešaju tekovine svih ljudskih civilizacija iz celokupne dosadašnje istorije a potom se povezuju sa hipotetičkim vanzemaljskim uplivom u razvoj ljudske rase odgovaraju “Nju ejdž” ideologiji koja nastaje 1970-ih kao difuzan, populistički pokušaj otkrivanja “krucijalnih istina postojanja”.

“VALIS” je moguće čitati kao čisto literarnu tvorevinu koja dosledno prati/opisuje ideje svojih junaka ali i kao svojevrsni ezoterijski priručnik-vodič u tajna znanja i hipoteze utemeljene na njihovom otkriću i tumačenju. Dik koristi “Nju ejdž” modele sveta na isti način na koji koristi i ikonografiju naučne fantastike da bi, uz sveža i inovativna literarna rešenja, stvorio originalno i intelektualno uzbudljivo delo. “VALIS” nadrasta kako granice (pseudo)ezoterije i misticizma tako i granice naučne fantastike a njihovo uspešno inkorporiranje u višesmisleno delo ukazuje na moguće intrigantne puteve razvoja kako žanra tako i literature glavnog toka.

(“Dnevnik”, 2018.)

BORHES SVEMIRSKOG DOBA I “GLAS GOSPODARA” ili FILOZOFSKI NAUČNOFANTASTIČNI ROMAN - „Glas gospodara“ Stanislav Lem; izdavač “Solaris”, Novi Sad 2017.

Spisatelj i teoretičar Stanislav Lem (1921-2006) nametnuo se, nakon nekolicine dela (počeo je da objavljuje 1946.g.) u kojima je “pekao zanat” i iskušavao “ideološke granice”, kao izuzetan autor naučne fantastike najpre u okriljima “Istočnog bloka” a potom i s one strane “Gvozdene zavese”. Serioznost njegovih knjiga zasenila je kako američku publiku tako i “bratstvo” po peru; zbog izuzetne erudicije jedno je vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – LEM. Oštri stavovi iz njegove studije “Fantastika i futurologija” (1973) - pre svih da je američka naučnofantastična proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - toliko su naljutili kolege da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike; tek je zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Le Gvin, Lemu vraćeno članstvo, čime su, makar i posredno, priznate i njegove tvrdnje. Lemov odmak od žanrovskih (i socrealističkih) obrazaca počinje zbirkom priča “Zvezdani dnevnici Iljona Tihog” (1957) posle koje će uslediti zapažene knjige “Invazija sa Aldebarana” (1959), “Memoari pronađeni u kadi” (1961), “Solaris” (1961), “Nepobedivi” (1964), „Kiberijada” (1965), “Glas gospodara” (1968), „Kongres futurologa” (1971), “Uviđaj” (1982), „Fijasko“ (1986), “Mir na Zemlji” (1987). Knjigama “Savršeni vakuum” (1971), “Imaginarna važnost” (1973) i “Biblioteka XXI veka” (1986), u kojima piše prikaze nepostojećih filozofskih i naučno fantastičnih knjiga, Lem je zaslužio da ga nazovu “Borhesom Svemirskog doba”. U knjizi “Summa technologiae” (1964) Lem pronicljivo razmatra aspekte budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije). Jednako su važne i sjajne studije “Filozofija slučaja” (1968) i pomenuta “Fantastika i futurologija” (1977) u kojima se bavi teorijom književne recepcije i recenzije.

Roman “Glas gospodara” originalno je objavljen pre pola veka dok se u bivšoj Jugoslaviji pojavio 1978.g. u znamenitoj biblioteci “Kentaur”; nove generacije ovaj roman mogu čitati u izdanju “Solarisa” kao završnu knjigu u četvorotomnim “Izabranim delima Stanislava Lema”. U “Glasu…” Lem ispisuje svoju varijaciju jedne od ključnih tema naučne fantastike: otkrića postojanja vanzemaljskog inteligentnog života u svemiru. Naime, naučnici izdvajaju, u međuzvezdanim šumovima,  poruku - “zvezdani kod” - nakon čega biva formiran Projekat “Glas gospodara” u kome su angažovani vrhunski stručnjaci sa zadatkom da dešifruju kod. Mada je na osnovu “recepta” iz poruke stvorena bizarna materija (čije funkcionisanje kao ni svrha nisu jasni), slikovito nazvana “Žabokrečina” odnosno “Gospodar muva”, sve (bez)brojne teorije o poruci i njenim pošiljaocima završavaju u ćor-sokacima te je, konačno, projekat neslavno ugašen. Knjiga “Glas gospodara” u stvari su nezavršena sećanja matematičara Pitera Hogarta, učesnika u Projektu; rukopis je nađen u njegovoj zaostavštini i objavljen 1996.g. Hogart, koga su smatrali jednim od najbriljantnijih umova svoje generacije, angažovan je kao nezavisni ekspert i njegova su promišljanja problema obarala mnoge rezultate do kojih su došli drugi naučnički timovi. Hogartove analize postignutog kao i spekulacije utemeljene na spajanju znanja različitih disciplina postepeno ga uveravaju da čovečanstvo jednostavno nije doraslo do razumevanja poruke, da je ono “sramota Galaksije” odnosno da je ova vrsta i njena civilizacija “plod sasvim lep u začetku, (a) već blizu  toga da se obesi o sopstvenu pupčanu vrpcu”. Ipak, ni beskompromisni Hogart ne uspeva da se otrgne uticaju politike i vojske (koji u Projektu imaju svoje ljude) niti da prevaziđe sujete i lične netrpeljivosti svojih kolega odnosno da se pomiri sa saznanjem da je paralelno postojao i drugi, “tajni tim” naučnika koji je radio na rešenju istog problema.

“Glas gospodara” prepun je subverzivnih elemenata koji “podrivaju” žanrovske šablone da bi stvorili “istinsko”, seriozno naučnofantastično delo vrlo specifične stilistike i poetike. Umesto standardizovane priče o superiornim naučnicima koji (o)lako rešavaju zagonetke Univerzuma znatiželjni čitalac dobija temeljnu analizu (mogućeg) problema otkrića inteligentne kosmičke poruke sa akcentom na zadatosti i ograničenjima ljudskog uma odnosno, šire, ljudske vrste. Hogart više puta gorko zaključuje da naučnici i kad stignu do istine - s njom ne umeju da izađu na kraj. Na nezadovoljstvo ostalih koji ga smatraju saboterom i stoga nepoželjnim učesnikom Projekta, on veruje da poruka nije namenjena civilizaciji koja je na tako niskom stepenu razvoja, kakva je ova na Zemlji, i da zato i ne možemo da je razumemo. Hogart svojih žaoka nije poštedeo ni naučnu fantastiku tvrdeći da je nemaštovita i da pisci “naučnih bajki” serviraju uhodane istine, maskirane, bizarne  stereotipe koji čitaocima donese “bezbedno čuđenje” posle koga ostaju “neizbačeni iz svoje životne filozofije”. Hogart ne ostaje dužan ni samom sebi pa, uprkos nizu knjiga koje ga slave kao vrhunskog naučnika, tvrdi da su osnovne odlike njegovog karaktera “kukavičluk, zloba i oholost”! On ne štedi ni čitaoce i piše da oni koji očekuju “sladostrasni drhtaj” (kao u filmovima od kojih se ledi krv u žilama) odustanu od daljeg čitanja jer će biti razočarani.

Lem je napisao krajnje neobičan i zahtevan roman u kome jedva da ima par dijaloga; umesto njih nižu se svakovrsne domišljate hipoteze za razrešavanje problema odnosno njegovo sagledavanje iz pozicija različitih nauka (kosmološke teorije s kraja knjige istinski su fascinantne) uvek udruženo sa širokim digresijama na probleme nastanka i održavanja života, evolucije, razvoja civilizacije i političke organizacije sveta (blokovska podela i trka u naoružanju bitan je element opstanka i nestanka Projekta). Ipak, nije reč o pukoj naučno-teorijskoj raspravi jer su u sve “umešani” i psihološki profili aktera i njihove interakcije. “Glas gospodara” je svojevrsni filozofski roman sa jakim intelektualnim nabojem i porukama koje će spoznati samo posvećeni čitaoci. Lem je razgradio ne samo uobičajene žanrovske obrasce već i formu romana tvoreći zauzvrat izuzetnu celinu koja fascinira duboko promišljenim i vispreno otvorenim pitanjima opstanka ljudske vrste na pragu kosmičke budućnosti.

(“Dnevnik”, 2018.)

SPOZNAJA LJUDSKIH (NE)SPOSOBNOSTI I (NE)MOĆI - „Nepobedivi“ Stanislava Lema; izdavač „Solaris“ Novi Sad, 2016.

Klasik naučne fantastike, Stanislav Lem (1921-2006), svojevremeno je bio najpoznatiji po uspešnom proboju „Gvozdene zavese“, ideološke barijere Zapadnog-demokratsko-kapitalističkog sveta prema Istočnom-tiransko-socijalističkom svetu; njegovi izuzetni romani i vrhunska erudicija oduševili su kako pisce naučne fantastike tako i američku publiku - i to u zemlji koja je sebe narcisoidno smatrala svetskim centrom ovog žanra. Fascinacija je bila tolika da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – skraćeno LEM. No, ljubav nije bila dugog veka: Lemovi stavovi iz studije „Fantastika i futurologija“ (1973), pre svih onaj da je američka žanrovska proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije (što je mnogo gore od tvrdnje Teodora Sterdžena da je 90% naučne fantastike „đubre“), toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, koju godinu kasnije, Lemu je vraćeno članstvo čime su, makar i posredno, njegove tvrdnje priznate.

Lemov se od većine pisaca naučne fantastike s obe strane „Gvozdene zavese“ razlikovao po svom žanrovskom svetonazoru, odnosno po izostanku apriornog optimizma kada je reč o svemirskoj sudbini Čoveka i njegovoj vladavini Univerzumom. Istini za volju, u njegovim ranim delima ima oduševljeno-poletnih opisa savršenih društava i junačkih pohoda na druge planete ali su već humorno intonirane priče o Iljonu Tihom bile subverzija pozitivističkih kanona socijalističkog realizma koja je kulminirala u romanima „Solaris“ (1961), „Nepobedivi“ (1964) i „Glas gospodara“ (1968). U sva tri romana vrhunski primerci ljudske rase ne uspevaju da se izbore sa tajnama Kosmosa odnosno da nađu odgovore na zagonetke koje se pred njih postavljaju. Naučnici na svemirskoj stanici iznad planete Solaris tek naslućuju suštinu okeana-uma baš kao što naučnici na Zemlji, bez obzira na svu raspoloživu tehnologiju i teorijske postavke, ne mogu da shvate poruke iz svemira. U „Nepobedivom“ su „ljudske snage“ udvostručene: uz naučnike tu su i profesionalni kosmoplovci ali rezultat njihovih udruženih napora nije ni malo spektakularniji.

Priča započinje kao varijacija prepoznatljivog obrasca: krstarica „Nepobedivi“ sleće na planetu Rigas III kako bi istražila šta se desilo sa krstaricom „Kondor“ koja se nije vratila sa zadatka. Kontinenti na planeti nemaju ni vegetacije ni životinjskog sveta dok u okeanima ima riba i algi; istraživači će pronaći geološke slojeve sa ostacima mašina kao i ruine veštačkih tvorevina nalik na ljudske gradove. Otkriće „Kondora“ biće poražavajuće: nema tragova velikog sukoba ali nema ni preživelih a unutrašnjost broda je neobjašnjivo demolirana... Potraga za odgovorima i objašnjenjima se nastavlja sve dok se ne iskristališe bizarna teorija: planeta je nastanjena ali ne biološkim nego mašinskim „životom“ odnosno minijaturnim „insektima“ „kristalićima“ koji formiraju oblake sposobne da „izbrišu“ pamćenje životinjama i ljudima i da unište elektronske mozgove robota, eliminišući tako pretnje svom postojanju. Oni su proizvod „mrtve evolucije“ koja je na planeti uništila kopneni biološki život ali i velike, specijalizovane mašine sa svog matičnog broda. Odbrana od napada oblaka odnosi ljudske žrtve a stradaće i „Kiklop“ najjače samohodno oružje koje krstarica ima. Da bi, uprkos nespornom porazu, koliko-toliko sačuvali svoj ponos, ljudi sa broda, pre nego što će odleteti u svoju bazu, čine očajnički pokušaj da pronađu izgubljene-beslovesne saborce, u skladu sa parolom da niko neće biti ostavljen na bojištu. Ipak, ime „Nepobedivi“ ukaljano je i obesmišljeno.

Roman je bogat tehničkim (i pseudo tehničkim) terminima i detaljima koji potkrepljuju njegovu uverljivost. S druge strane, opisi su uzdržano-škrti što pojačava atmosferu „suve racionalnosti“ koja ne dozvoljava poetske „uzlete“ ali, sveukupno, gradi ubedljiv ambijent.

Lem je hrabre naučnike i kosmonaute predstavio onako kako to odgovara antropocentričnim žanrovskim predstavama tog vremena (u skladu sa maksimom da u svemir ne lete budale) kao umne, obrazovane, trezvene, sposobne, disciplinovane, požrtvovane, i opremio ih je superionim tehnologijama: od „osluškivača grobova“ (aparata koji otkriva poslednje misli poginulog) do moćnih zaštitnih polja sile, lasera, svakojakih robota i, konačno, bacača antimaterije! Dakle, sve što se samo poželeti može u osvajačkom pohodu na Svemir je na krstarici. Ali, Univerzum je beskrajno velik i domišljat a njegove su tajne iznenađujuće. Čak i ako su ljudi u stanju da ih otkriju to ne znači da mogu da se nose sa njima, da mogu da ih pobede ma koliko samoljubivi bili. Uloga Čoveka Pobednika samo je fiksacija u ime koje će se počiniti mnoge besmislene stvari. Rohan, jedan od junaka romana, pita se zašto ne odlete sa planete pošto na njoj nema pravog protivnika kao što nema ni pravog života... No, ljudima su obrasci važni, ponekad važniji čak i od spasavanja sopstvenog života; iz tog razloga oni ne prezaju da personifikuju oblak kao jedinku-protivnika iako to nije jedna stalna već povremena, difuzna pojava sa neodredivim nivoom svesnosti (ili instinkta).

Mada je „Nepobedivi“ napisan pre više od pola veka njegov doživljaj „kosmičke sudbine čovečanstva“ i danas je ubedljiviji od mnoštva dela o herojskim osvajanjima Svemira koja su brzo i lako potonula u zaborav. Lemova precizna slika mana i vrlina čoveka kao nesavršene i ograničene vrste duboko je uznemirujuća ali je, čini se, bliža objektivnoj istini (bez obzira na dobro mišljenje koje o sebi imamo). Rečju, „Nepobedivi“ je remek-delo naučne fantastike sa značajnim mestom u njenoj istoriji ali i sa intrigantnim intelektualnim potencijalnom koji i danas pleni pažnju.

(„Dnevnik“, 2017.)

URUČENJE NAGRADE STANISLAV LEM 9. MARTA NA NOVOSADSKOM SALONU KNJIGA

ZAHVALJUJEM NA PODRŠCI I ČESTITKAMA