ČUDESA ZAČUDNOG – „Sizifovac“ Dempo Torišime; izdavač: Ouroboros, Podgorica, 2026.

 

Roman „Sizifovac“ Dempo Torišime (1970) izuzetno je književno delo i kao takvo izaziva potpuno oprečne komentare ali to je deo recepcije dela koja izlaze iz kolotečine mehanicističkog ’korišćenja’ obrazaca i praćenje modnih trendova u umetničkim sferama. „Sizifovac“ (originalno objavljen 2013) se najčešće svrstava u dela „New weird“ (Nova uvrnutost) pravca fantastičke literature ali ta odrednica ni približno ne ’pokriva’ sve nivoe njegove začudnosti.

            Čitanje romana, uz razgledanje ilustracija, čitaocu ’otvara’ realnost koja se, bez truda i strpljenja, ne može prihvatiti. Delo bez pardona stavljaja pred ’konzumenta’ zagonetku – ’šta se ovde dešava, zašto mi ništa nije jasno’ – koju oni skloni instantnim sadržajima i nespremni na eksperiment jednostavno ne mogu rešiti. Sadržaj romana dobrano izmiče čitaočevom razumevanju delom zato što autor od čitaoca očekuje više predznanja (ili volje da se ta znanja steknu tokom čitanja) a delom jer svesno kombinuje naizgled nespojive elemente - Nadrealizam i Treći zakon Artura Klarka koji kaže „Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije“.  Četiri novele koje čine roman nezavisne su celine mada se neki junaci ili lokacije pojavljuju u različitim novelama što sugeriše da postoji dublja veza među segmentima. Ipak, fokus je na junacima novela i situacijama u kojima se nalaze odnosno dilemama koje ih opterećuju. Svaka od stvarnosti izuzetno je minuciozno opisana i traži punu pažnju pošto su postavke neobične i nisu zasebno pojašnjavane dok priče teku svojim putevima, ne zastajkujući da bi čitaoci ’predahnuli’. Dileme o (ne)ljudskoj prirodi aktera različitog su intenziteta: bračni par (novela „Potucajuća duša ili Karavan momondžija“) nesporno su ljudi budućnosti koji se sa frustracijama urbanog življenja nose upotrebom simulakrumske proteze Kozmetike; Umari i njen svet karavana, saraja i ’materitorijuma’, nastao na temelju onoga što je preživelo Veliku praškugu još uvek je dobrano ljudski i lakši za razumevanje.  Radoj Monmondo (novela „Kupališni kastel ili Zamak u Blatomoru“) detektiv (koji je, u tradiciji tvrdokuvanih krimića, pripovedač) u košmarnom svetu kastinskih društvenih podela, nesporno je insektoliko stvorenje što određuje njegovu fiziologiju, potrebe i mogućnosti. Mladi Hanišibe (novela „Dupljište ili Grad u šupljini“) sebe ubraja u ljude koji žive u gradu na obodima levka u koji povremeno upadaju svakovrsna bića (momondžiji, vodomedi, prijapulidi, pantljičare, cikade...) u čijim telima se mogu nalaziti ljudi (neki od njih su već živeli u Dupljištu pa umrli a sada su vraćeni nazad). Radnik (novela „Sizifovac ili Savršeni službenik“) ljudskog je oblika ali je bezmalo sve ’ljudsko’ nestalo ili je izmenjeno do neprepoznatljivosti; identifikaciona ravan sa čitaocem je radnikova totalna bespomoćnost u okruženju koje ga iscrpljuje a kada postane istrošen nestaće u kanalima za recikliranje.

            Torišima očuđava jezik kojim pripoveda brojnim kovanicama (što rezultira tekstom koji je vanredno teško prevesti). U novostvorenim rečima pisac spaja pojmove koji su u našem vremenu odvojeni dok su, u svetu o kome piše, oni neraskidivi – postoje ’korponacije’ jer je suštinska odrednica nacije - korporacija, postoje ’čovjekuluci’ dakle posebna vrsta ljudi koji su – kuluci; obrnutom logikom, ako ne kuluče, onda nisu ni ljudi. Kovanicama se efektno imenuju lokaliteti – golemore, blatomore, morenebo. Nova zanimanja i instrumenti imaju i svoje kovanice – dermatabla, trnovena, čaprukavica, medibube. Teškog zadatka prevoda, tačnije prepeva, poduhvatio se Nikola Kasalica i velemajstorski ga ispunio. Prepev teče glatko, bez rogobatnosti a novostvorene složenice-kovanice, nastale spojem pažljivo odabranih reči, sveže i uverljivo opisuju i definišu pojmove iz nepoznatih svetova. Pažnju osobito privlače kovanice u kojima se prva reč pretapa u drugu jer je poslednje slovo prve reči prvo slovo druge. Ta kovanica ’funkcioniše’ sasvim prirodno, u skladu sa zvučnošću i ekonomikom jezičkog izražavanja. Kasalica je svojim prepevom kricijalno doprineo da roman čitaocima bude predstavljen u punom, blistavom sjaju.

            Zbog samosvojnog amalgama mnoštva elemenata koji, sjedinjeni, daju izuzetan, radikalno inovativan rezultat, „Sizifovac“ je unikatno avangardno umetničko remek-delo koje (po)stoji kao kategorija za sebe i poželjni etalon za druge.

            („Dnevnik“, 2026.)