Nova knjiga Saše Radonjića (1964), zapaženog
pesnika, prozaiste, muzičara, urednika i izdavača u podnaslovu je određena kao „SF
anti-avantura“. Znalci ranijih Radonjićevih proza navikli su na njegove
vrlo, vrlo uslovno precizne (odnosno neretko namerno netačne) podnaslove; takav
je slučaj i sa ovom knjigom - podnaslov je krajnje problematičan i pre bismo ga
mogli smatrati autorovim testom čitaočeve pažnje i obaveštenosti odnosno
čitaočeve spremnosti da se ponuđeni sadržaj posmatra kao podstrek za
promišljanja brojnih tema u rasponu od literature do kvantne fizike. Naravno, sam
naslov budi niz asocijacija, od naslova Hokingove „Kratke istorija
vremena“ i Brajsonove „Kratke istorije bezmalo svačega“ do
višedecenijske ideje vrhunskih naučnika da se formuliše teorija-zakon kojima bi
objedinili sva znanja ljudskog roda o mirko i makro kosmosu (Hokingova „Teorija
svega: poreklo i sudbina svemira“). Radonjić na početku knjige, u „Epilogu“,
oslanjajući se osnovnu priču iz Herbertove serije romana o Dini,
postavlja tezu da je Mašta „najdragoceniji začin i najdublja suština svega“
(misleći pod tim – čitavog Univerzuma).
U
poglavljima koja slede znatiželjni čitalac sreće Krisa Kelvina koji se
budi na praznom, belom listu hartije nepoznatog mu, tek započetog rukopisa koji
ima naslov „Kratka teorija svega“ i koji je „apoteoza mašte (...)
njena neporeciva apsolutizacija, koja u sebi sadrži određenja i ljudske vrste i
sebe same“. U jednom je koraku dvostruki literarni junak (Kelvin je
junak Lemovog romana „Solaris“ i „Kratke teorije svega“), započeo,
u svetu koji postoji i funkcioniše na principima neeuklidske geometrije ali i
slobodnog, postmodernističkog egzercira, avanturu otkrivanja sadržaja
rukopisa i njegovog autora. Njegova početna sumnja je da je Autora Borealis
pisac ali kako priča odmiče tako se hipoteze razvijaju i menjaju podsticane
svakovrsnim dešavanjima i susretima, odnosno Kelvinovim delovanjima (od
kuvanja čorbe od algi iz Solarisovog mora do stvaranja utopističkog
grada Kaliopolisa; alge će poslužiti i za pisanje odnosno za Kelvinov
pancir-oklop). Junak će, napredujući kroz misteriju, sresti svog oca-stvoritelja
Stanislava Lema i od njega zatražiti pomoć i instrukcije; sam Lem,
pak, o svetovima i brojnim spekulacijama vodi umne razgovore sa drugim piscem naučne
fantastike, Frenkom Herbertom. Pojava tajanstvenog časovničara Petra
unosi nove nivoe mogućih tumačenja (nad)realnosti u kojoj je kao pisac Kratke
teorije svega ’osumnjičen’ Autor suočen sa velikim rizikom životne
pogibelji. Pokušaji pojašnjenja realnosti prazne stranice i čitavog Univerzuma
razvijaju se u mnoštvu smerova dok Kelvin tumara pustinjama od peska i
vode, sreće meduzu-galaksiju (omaž Klarkovom „Susretu sa meduzom“?)
ili luta književnim džunglama odnosno bluz muzikom. Konačnog odgovora,
naravno, nema niti treba da ga bude jer je, čini se, upravo traganje za smislom
sam smisao.
„Kratka
teorija svega“ mogla bi se nazvati ’filozofskim romanom’ ili nizom
produženih ’filozofskih dijaloga’ mada bi se, sa jednako uverljivom
argumentacijom, mogla smatrati za utopijski roman. Svakako ne bi bilo ni
previše slobodno (uprkos autorovom podnaslovom) knjigu odrediti kao naučnofantastični
roman u kome junaci egzistiraju u paralelnim realnostima koje se dotiču i
mešaju. Konačno, ni egzistencijalistički ključ čitanja romana ne bi bio
pogrešan. Srećom za sve tumače, roman je forma dovoljno otvorena da se u njega
mogu udenuti beskrajni sadržaji i svakovrsni koncepti. Tako je i Radonjićeva
u suštini duboko humanistička teza (tako retka sred beskrajnih distopijskih
postavki) našla sasvim prirodno okruženje-formu kroz koju se, iz fragmenta u
fragment i kroz dobrodošle promene rakurska i diskrursa, kreće lako, poletno i
spontano, ne obazirući se na podrazumevanu, etabliranu kauzalnost (uz sklonost
da je bezbrižno ruši bez ikakvih opravdanja), vođena sopstvenom, samosvojnom
logikom ali i principima slobodnog, nesputanog Homo Ludensa – upravo u
skladu sa tezom o Mašti kao pokretaču Univerzuma. Otuda je
doživljaj začudnosti, očuđenja svega temelj za
čitanje i razumevanje teksta romana i svih podrazumevanih intertekstualnih veza
koje dopunjavaju i produbljuju ispisane prizore, scene, dijaloge i slike. Taj
doživljaj začudnosti izmešta čitaoca iz realnosti u vrtoglavu pogodbenu
realnost koja je veliki iskorak iz svakodnevnog trivijalnog. U tom kontekstu
podnaslov romana je, paradoksalno, koliko netačan toliko i potpuno precizan i
adekvatan.
Rečju,
„Kratka teorija svega“ Saše Radonjića nadahnuto je, ambiciozno i
razbarušeno, alegorijsko i utopističko delo koje traži posvećenog
čitaoca kome nudi sasvim drugojačije, začudne poglede na varljivu (nam) zbilju
i krhko znanje.
(„Dnevnik“,
2025.)
0 komentara:
Постави коментар