AKIKO ILI OKIKA, PITANJE JE SAD –“Ja sam Akiko” Stefana Tićmija, Marka Stojanovića i Leskovačke škole stripa; izdavač Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac 2024.

 

Roman “Ja sam Akiko” Stefana Mitića Tićmija (1992) svojevrsni je fenomen u ovdašnjoj savremenoj književnosti za decu; od prvog izdanja (2018) naišao je na nepodeljeno dopadanje kod mlade publike kojoj je namenjen ali i pedagoga i kritičara. Uz veliku popularnost i nagrade knjiga je brzo prešla u druge medije – animirani film i čak tri pozorišne predstave (u Beogradu, Zagrebu i Skoplju). Sada je iskoračila i u 9. umetnost, dakle strip ili ‘priče u slikama’. Doživljaji devojčice sa pegama kojoj koža miriše na staru hartiju i koja ne zna koliko ima godina jer joj je tata savetovao da uči slova a ne brojeve (što nije loše jer su za nju sve školske ocene, i jedinice i petice, iste) nisu strogo vezani odnosno ne slede striktno jedni druge već su predstavljeni kao serija njenih fascinacija nekim događajima koji su povod da joj misli odlutaju i nižu se asocijacije i starmali zaključci. Akiko na svet koji je okružuje prečesto ima sasvim drugačiji pogled od običnih odraslih ljudi – računajući tu i učiteljicu - ali i njenih školskih drugara. Ipak, ona nije pokolebana tim razlikovanjem koje ume da kulminira neobičnim situacijama; naprotiv, Akiko je ponosna na svoju posebnost i bez imalo snebivanja ili stida širom otvorenih očiju gleda oko sebe i u sebe. Njen najbolji drug je peškir koji voli njene pesme a tu je i bicikl kao i često pominjani baobabovi. Tata je njena podrška (njeni pomoćni točkići) a devojčica je od njega očito nasledila veliku dozu infantilnosti koja se rado poigrava apsurdima ljudskog postojanja. Vragolije vesele devojčice koja malo-malo pa peva glupave pesmice (i gde im je i gde im nije mesto) mame osmehe čitalaca ali i ukazuju na mnoge istine preko kojih se olako prelazi.

        Sticaj srećnih okolnosti doveo je do toga da se jedan literarni fenomen sretne sa jednim strip fenomenom – Leskovačkom školom stripa i njenim predavačem Markom Stojanovićem; srećna okolnost je da su njih dvojica iz Leskovca i da se znaju iz nekih davnih dana kada su igrali basket (budući pisac je redovno gubio od budućeg stripadžije). Ponovni susret i ideja da se roman pretoči u strip bili su samo pitanje trenutka. A tu su bili i ‘izvođači strip radova’ – polaznici Leskovačke strip škole. Marko je pristao da napravi strip adaptaciju romana (što inače ne radi) a onda su, u najboljoj tradiciji kolektivno-školskih radova, polaznici-crtači iscrtali pojedine table koje su spojene u ovaj sjajan, šareni strip. Tako je Akiko dobila ne jedno nego više lica koja su sva jednako valjana-ispravna i svedoče o tome da ju je svaki crtač drugačije video i doživljavao. Konačno je prvi deo tih crteža odštampan u svesci (za kojom će slediti druge, na završnim koricama već je najavljena Akiko 2), dodati su predgovori i pogovor pisca Stefana Tičmija odnosno scenariste Marka Stojanovića kao i specijalni dodatak, galerija ilustracija sa raznim viđenjima lika Akiko, koje su nacrtali autori s čitavog Balkana (Bob Klisurski iz Bugarske, Zdravko Girov iz Severne Makedonije, Jasemin Jaren Evcimen iz Turske, Mateja Šefinček iz Hrvatske, Lerija Baću iz Rumunije, Borislav Maljenović iz Bosne i Hercegovine, Sofija Spirlidau iz Grčke, kao i srpski autori Goran Trajković, Igor Krstić i Danko Dikić). Ipak, u celini gledano ovaj strip je u potpunosti proizvod leskovačkih autora – od autora izvornog romana, preko scenariste, crtača, kolorista, autora naslovne strane, lektora, korektora, prelamača i tehničkog urednika, pa do autora predgovora i pogovora. Kuriozitet je i to da su strip nacrtali i obojili polaznici škole stripa, mahom srednjoškolci (što je redak slučaj u evropskom ali i u svetskom stripu) i tako na velika vrata ušli u 9. umetnost: Aleksandar Anđelković, Dunja Avramović, Anastasija Vidanović, Marijana Stanić, Andrej Stanojević, Katarina Hadži Jovačić, Mina Davić, Jana Stojanović, Staša Stanković, Jovana Stanković i Marko Serafimović. Na zadnjoj korici svoja razmišljanja o stripu saželi su ilustrator i strip-autor Dušan Pavlović, ilustrator Vane Kosturanov, književnik Uroš Petrović i Boris Mitić, reditelj dokumentarnih filmova.

            Rečju, strip “Ja sam Akiko” vesela je, zanimljiva i poučna igrarija, po mnogo čemu apartna u tekućoj strip produkciji koja svakako zaslužuje pažnju stripoljubaca svih uzrasta.

            (“Dnevnik”, 2025.)