OMNIS EST PILLULA I NA PRAGU BITOCIDA – “Kongres futurologa” i “Mir na Zemlji” Stanislava Lema; izdavač Everest media, 2023.

  

Stanislav Lem (1921-2006) spada u nesporne klasike svekolike naučne fantastike; njegova dela, fokusirana na intrigantna problematizovanja ljudske prirode i civilizacije,  ispričana elegantnim stilom, dokaz su velikih potencijala naučne fantastike koje mogu spoznati i iskoristiti samo vanredno talentovani pisci, kojima Lem definitivno pripada. Svojevremeno je Lem bio jedan od retkih pisaca čiji su izvanredni romani i vrhunska erudicija probili ideološke blokade i zasenili američku publiku kao i ‘kolege po peru’ (čak toliko da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – LEM); ovakav status ga nije sprečio da u studiji “Fantastika i futurologija” (1973), argumentovano ustvrdi da je američka naučna fantastika 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije, što je toliko naljutilo kolege da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Le Gvin, koju godinu kasnije, Lemu je ipak vraćeno članstvo, a time posredno priznata i valjanost njegovih tvrdnji.

          Lem je svoje prvo naučnofantastično delo “Čovek sa Marsa” objavio 1946. g. Mada je isprva sledio kanone socijalističkog realizma vrlo brzo je izrastao u samosvojnog i intrigatnog autora sposobnog da široko i temeljno osmišljava i realizuje svoje ideje. Deo njegovog opusa humorno je intoniran počev od zbirke priča “Zvezdani dnevnici Ijona Tihog” (1957); Ijonove avanture nastaviće se u pričama, deo kojih je u zbirci “Spasite kosmos” (1966) i romanima “Kongres futurologa” (1971; roman je prvo štampan kao deo zbirke “Nesanica”), “Uviđaj” (1982) i “Mir na Zemlji” (1987). Lem je nastavio da svoje teme razmatra sa vedrije (što ne znači naivnije) strane; vesele su ali i uznemirujuće “Bajke robota” (1964) odnosno urnebesna groteska “Kiberijada” (1965). Zbirka priča “Invazija sa Aldebarana” (1959) prati doživljaje svemirskog pilota Pirksa, radnog čoveka budućnosti koji ne želi da bude heroj ali, zbog prirode posla i sticaja okolnosti, to često mora da bude; Pirks će 1968. dobiti i samostalnu zbirku “Pripovesti o pilotu Pirksu”.

          Sasvim drugačiji, nimalo optimistički je ton u nizu knjiga: roman “Memoari pronađeni u kadi” (1961) sumorna je i paranoična vizija budućnosti Zemlje, daleko od svakog socijalističkog optimizma ali i verovanja da je koncept potrošačkog liberalnog kapitalizma put u ovozemaljski Raj. Ingeniozna ideja o (ne)spremnosti čoveka da se vine u Svemir i suoči sa sopstvenim mračnim stranama ispričana je u romanu “Solaris” (1961); po ovom romanu Andrej Tarkovski je 1972.g. snimio istoimeni film (sa čijom porukom se Lem nije složio, smatrajući da je Tarkovski izneverio duh romana). “Glas gospodara” (1968) precizna je analiza nesposobnosti naučnika da, uprkos svoj tehnologiji i teorijskim postavkama, shvate poruke inteligentnih vrsta iz svemira. “Fijasko” (1986) impozantno dočarava neuspeli susret sa vanzemaljskom civilizacijom. Ovim delom Lem je varirao svoj roman “Eden” (1959) koji je bio neuporedivo jednostavniji; nepune tri decenije kasnije Lem je na vrhuncu stvaralačkih snaga, imaginacije i moralno-etičkih promišljanja. Ni vizija sukoba ljudske i mašinske civilizacije u “Nepobedivom” (1964) nije optimistička (barem za ljude). 

          Knjigama “Savršeni vakuum” (1971), “Imaginarna važnost” (1973) i “Biblioteka XXI veka” (1986) u kojima ispisuje ingeniozne prikaze nepostojećih-nenapisanih filozofskih i naučno fantastičnih knjiga Lem je zaslužio da ga nazovu 'Borhesom Svemirskog doba'.

          U diskurzivnoj, i danas aktuelnoj studiji “Summa Technologiae” (1964) Lem se temeljno i pronicljivo bavi “istraživanjem budućnosti” odnosno nekim aspektima budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije). Jednako su važne i sjajne studije “Filozofija slučaja – književnost u svetlu empirije” (1968) i pomenuta “Fantastika i futurologija” u kojima se bavi teorijom književne recepcije i recenzije.

          Lemovo sagledavanje budućnosti nije bez zanosa (posebno u prvim knjigama) ali nije oslobođeno ni opreza (koji u poznijim knjigama prerasta u skepsu) prema nekontrolisanom razvoju tehnologije odnosno nije lišeno sumnji u sposobnost ljudi da smisleno i svrsishodno reaguju na izazove susreta sa Tajnama Univerzuma.

          Petnaestak Lemovih književnih dela, kao i “Summa Technologiea”, objavljivano je u posleratnoj Jugoslaviji (neke i u više izdanja) ali niz važnih knjiga i dalje nije preveden; na žalost komercijalni izdavači bili su i ostali nezainteresovani za Lemov opus. Stoga je potez Bobana Kneževića i njegove kuće “Everest media” koji je u legendarnoj ediciji “Znak Sagite” nedavno objavio čak dva do sada neprevedena Lemova romana “Kongres futurologa” i “Mir na Zemlji” (oba u sjajnim prevodima Andrije Lavrika) ravan kulturnom događaju prve kategorije - što, naravno i na žalost, ne znači da će biti šire zabeležen u medijima.

*

          U “Kongresu futurologa” astronaut Ijon Tihi, po nagovoru prijatelja i saradnika profesora Tarantoge, odlazi na Osmi kongres futurologa posvećen demografskoj eksploziji i merama borbe protiv nje. Kongres se, po mišljenju svih, sasvim prigodno održava u zemlji Trećeg sveta, Kostarikani, u velelepnom hotelu Hilton u Nunasu. Konresu prisustvuju naučnici iz raznih zemalja koji su svojevrsni nomadi jer putuju s kongresa na kongres, usput pišući svoje referate i upoznajući se sa radovima kolega; otuda su i predlozi za rešavanje problema prekomerne populacije potpuno nerealni. Slična je neuklopljenost u realnost i drugih dešavanja u ogromnom hotelu: skupa Društva oslobođenih izdavača (sa pripadajućim orgijama) i skupa Filomenista (kolekcionara etiketa sa šibica) ili slobodno šetkanje čoveka koji otvoreno govori da namerava da ubije papu u ime viših ciljeva. Ustupak stvarnosti su razne mere bezbednosti koje su primenjene u hotelu sve sa obaveštenjem uprave da garantuje da u hotelskoj sobi nema bombi i procedurama za postupanje u slučaju opasnosti. Mada malo ko od gostiju veruje da se može desiti nešto opasno ipak dolazi do oružane pobune na ulicama koja preti i hotelu. I dok brojni novinari jure novu senzaciju a gosti se skrivaju, vlast odlučuje da bombarduje hotel i demonstrante ispred njega posebnim bombama koje će izazvati halucinacije. Tihi, futurolog-profesor Troteirajner, nekolicina drugih kao i menadžment hotela silaze u kanalizaciju ali ni tamo nisu potpuno sigurni… Tihi i profesor će, u vrtoglavom nizanju dešavanja, biti spaseni pa nastradati na putu za bolnicu i biti razdvojeni. Tihog će pokušati da izleče a potom zamrznuti da bi u 2038. godini postao “odleđenik” i bio izlečen u svetu blagostanja, bez oružja i ratova, sa mnoštvo mogućnosti za individualni razvoj i sreću. Tihi pokušava, ne bez kriza i sumnji, da se prilagodi boljem društvu mada ga muče promenjeni jezik, neka njemu neobjašnjiva ponašanja, drugačiji stavovi kao i sveopšte konzumiranje raznih medikamenata kojima se toniziraju ponašanja. U jednom trenutku Tihi sreće profesor Troteirajnera, takođe “odleđenika”, sada značajno ime moderne nauke koji će mu otkriti i drugu, manje prijatnu stranu medalje…

          Na 130 stranica Lem je ispisao sjajan kalambur, vrcanu grotesku prepunu duhovitosti, živu sliku haosa i kontradiktornosti sveta kome smo savremenici odnosno panoramu opsenarske budućnosti, funkcionalnih ‘Potemkinovih sela’ za srećne, bezbrižne ljude sa nizom efektnih domišljatih parola kakva je “OMNIS EST PILLULA”, kovanica ‘novogovora’ budućnosti i modela-obrazaca ponašanja (npr. cinično ali logično razmišljanje: ako su svi ‘hemijski’ srećni onda se, da bi bilo ravnoteže, hemijski mora proizvoditi i zlo koje će ti srećnici, po želji, iživljavati). Humor u dijalozima kao i komedijske situacije Lem koristi da još jače ‘nokautira’ čitaoca neverovatnim i neočekivanim obrtima i, po ljudsku vrstu, nimalo laskavim poentama. Mada je od pojavljivanja romana proteklo više od pola veka, njegova svežina i aktuelnost Lemu služe na čast (a ljudskoj vrsti na sramotu) i potvrđuju ga kao vanrednog mislioca, umetnika i – humanistu koji je upozoravao na sve loše što će doći ali ga niko nije hteo čuti.

*

          U “Miru na Zemlji” Ijon Tihi dobija zadatak da ode na Mesec i utvrdi kakvo je stanje ratne tehnologije koju su sve države Zemlje tamo preselile kako bi plava planeta bila razoružana. Zemlja je izgubila kontakt sa Mesecom, niko od onih koji su tamo poslati nije se vratio a postoji potreba da se utvrdi stanje na zemljinom satelitu jer se tamo i dalje nastavlja trka u naoružanju! Veštačke vojne inteligencije smeštene na Mesec nastavile su da usavršavaju oružja i potencijalna su opasnost za Zemlju. Tihi bi trebalo da ostane u orbiti oko Meseca i da na površinu šalje “daljince”, sintetička tela (njegovog ali i drugačijih oblika) kojima on komanduje. Ipak, plan neće funkcionisati kako je zamišljeno pa će Tihi morati da siđe na Mesec, stane na tlo i počne traganje koje će biti naprasno prekinuto jer je ozbiljno povređen. On se vraća na Zemlju a tamo konstatuju da mu je rezom u korenu mozga prekinuta veza leve i desne hemisfere mozga što za rezultat ima njihov konflikt pa Tihi ne može da ispriča šta mu se na Mesecu desilo! On pokušava da organizuje svoj život voljan da otkrije istinu o udesu što podrazumeva i vezivanje leve ruke koja ga sprečava da kuca ili ga štipa i šamara, dok ga leva noga šutira. Lunarna agencija koja je Tihog poslala na Mesec želi pun izveštaj i spremna je čak i na radikalne metode; na slično su spremne i neimenovane špijunske mreže moćnih država. Uz pomoć starog prijatelja, profesora Tarantoge, Tihi pokušava da samostalno nađe lek za svoju boljku skriven u luksuznom azilu za lude bogataše. Delimična rekonstukcija događaja govori da je na Mesecu besneo rat svakovrsnih ratnih mašina, da je bilo velikih uništavanja ali za mnogo viđenog nema objašnjenja. U pat poziciji, svestan da je okružen špijunima (pokušana je i njegova otmica), Tihi ne zna šta mu je činiti ali ga onda prestižu globalni događaji – raspad svih sistema veza i elektronskog upravljanja. Ispostaviće se da prašinu koju je Tihi uneo u Mesečev modul koji ga je vratio na Zemlju čine vojni mikro roboti koji su se reprodukovali i osakatili sve zemaljske sisteme, počinili “bitocid”, jer su Zemlju doživljavali kao pretnju! Čovečanstvo će se za neko vreme verovatno oporaviti i nuklearno bombardovati Mesec ukoliko pre toga Mesec ne preduzme neku kontraakciju.

          Lem se u ovom delu vratio pitanju urođene ljudske agresivnosti koja traži besomučno naoružavanje odnosno pitanju drugačije, nežive evolucije kojima se bavio u studiji “Summa Technologiae” i romanu “Nepobedivi”. Konačno, ovaj roman je još jedan pokušaj odgovora na pitanje ljudske inteligencije koja se može spoznati samo ako se samerava sa nekom drugačijom, nezemaljskom inteligencijom. Rezultat ovih zapitanosti je roman prepun apsurdnih situacija, urnebesnih dijaloga (sa gorkim talogom) i obrta na koje je Lem dodao i efektne metatekstualne naznake (Ijon sedi u LEM-u što ne znači, Lunar Excursion Modul-u, onom za koga se sumnjalo da piše Lemove knjige, već Lunar Efficient Missionary – Mesečev efikasni misionar; Ijon čita knjigu “Trend dehumanizacije u sistemima naoružanja XXI veka ili obrnuta evolucija” za koju je Lem napisao fiktivni prikaz u “Biblioteci XXI veka”!). “Mir na Zemlji” je sjajno delo - intelektualno izazovno i intrigantno, ispisano u lepršavo-humornom tonu - nesporno vrhunskog autora koji zaslužuje puno uvažavanje.

          (“Kvartal” 44/47, 2024.)