Dok svetom hara bauk krize, stručnjaci i laici pitaju su kako se stiglo do ovakvog stanja i kako iz njega izaći. Zadovoljavajućeg odgovora na oba pitanja nema. Uprkos sve sile međunarodnih monetarnih organizacija sa buljucima eksperata, iskustvima iz ranijih kriza i ’korektivnim merama’ koje su se mogle preduzeti da se spreči najgore - kriza se ponovo pojavila, veća i snažnija nego što se mislilo da je moguće. Analize trenutnih dešavanja zavise od toga ko ih pravi i za koga radi pa otuda nema jedinstvenog stava o uzrocima krize. Dok jedni tvrde da je u pitanju normalni završetak jednog ciklusa kapitalističke ekonomije i da će posle krize započeti novi, drugi tvrde je SAD na leđa ostatka sveta prebacuju svoje dugove (troškove ratova i spoljnotrgovinskog deficita izazvanog uživanjem u ’američkom stilu života’), teći tvrde da je u pitanju globalna zavera grupice moćnika koji bi da budu još bogatiji; najradiklniji tvrde da je ovo početak kraja uređenja sveta koje je proizašlo iz II svetskog rata. Kao što nema jedinstvenog odgovora po pitanju uzroka krize tako ga nema ni kada se govori o receptima za njeno ublažavanje i prevazilaženje. Svaki stručnjak ima primedbe na ono što su drugi smislili i nudi svoj spasonosni plan mera (koje zavise od interesa stručnjakovog poslodavca). Kada se sve sabere jedino što je sigurno jeste da će za ogroman broj stanovnika planete Zemlje neposredna budućnost biti poprilično mračna. A kada smo kod budućnosti nije zgorega pogledati kako su autori naučne fantastike, koja se upravo bavi budućnošću, sagledavali pitanje ekonomije u vremenima koja dolaze. Naravno, valjalo bi poći od autora koji su naši savremenici i koji su bili u prilici da ’uživo’ vide kako se predviđanja njihovih starijih kolega o bogatom, mirnom i blagoslovenom XXI veku pretvaraju u hrpu pustih želja koje drobi zahuktala svakodnevica. Neke od ideja klasika žanra kakva je hvatanje zlatnog meteora Žila Verna, iz romana „Lov na meteor“ ili „Hektor Serdavak“, i koje bi mogle da makar ublaže ekonomske krize – na žalost nisu se ostvarile. Ipak, nisu svi ’stariji autori’ bili naivni – Isak Asimov je u svojim pričama o robotima (nastalim oko polovine XX veka) i sabranim u zbirku „Ja, robot“ vrlo smelo predvideo da će se, shvativši da mora nešto žrtvovati da bi opstao, svet, podeliti na četiri regiona i da će superkompjuteri vladati sveukupnom ekonomijom i tako, nepristrasno baratajući tačnim podacima, konačno uspostaviti ravnotežu između ponude i potražnje, na sveopšte zadovoljstvo. Autor kaže da je zemaljska ekonomija od tada stabilna i da će ostati takva. Stanovništvo Zemlje zna da neće biti nezaposlenosti, preterane proizvodnje ili nestašica (naravno, najteže i najprljavije poslove odrađivaće mehanički robovi-roboti). Ovoj krajnje optimističkoj slici teško da se ima šta prigovoriti osim da su daleko vremena kada će moćnici shvatiti da moraju da se odreknu svoje moći (i prestati da guraju obične smrtnike u ratove i bedu). U ime boljitka, ni recepti iz prošlosti ne bi se smeli odbaciti. Ako su, npr. masovni javni radovi jednom pomogli da se kriza pobedi zašto se to ne bi ponovilo ali – na Marsu. U „Marsovskom iskliznuću“ Filip Dik kolonija na Marsu izgrađuje se i razvija zahvaljujući velikim i masovnim javnim radovima. Svima predstoje teški dani ali im se smeši i bolja budućnost. Na žalost, ovakav prinudni entuzijazam rezervisan je za nove svetove, na ovom našem ’starom’ solidarnost paktično više ne postoji (jer, kako kaže naš narod ’sit gladnom ne veruje’) Za razliku od optimističkih pogleda u (tmurnu) budućnost, već se 1970-tih pojavljuju vizije budućnosti u kojoj ekonomija propada (zajedno sa ostatkom civilizacije); procenjuje se da se zahuktale mašine za proizvodnju profita po svaku cenu ne mogu zaustaviti sve dok se ne slome i da je silazna putanja čovečanstva počela. Najupečatljiviji je slučaj iz romana „Mesta, mesta“ Harija Harisona u kome država mrtve prerađuje i pravi od njih keks koji besplatno deli sirotinji (po romanu je snimljen i film „Zeleni Sojlent“). Pokušaj da se precima pošalje poruka da smanje potrošnju sirovina koje se ne mogu obnavljati i tako ostave nešto i za svoje potomke (koji poruku šalju) zamislio je Gregori Benford u romanu „Vremenski pejzaž“. Polovinom 1980-tih, pisci buntovnog pokreta nazvanog kiber-pank (Gibson, Sterling, Širli, Ruker) opisuju budućnost u kojoj je svet neprestano na ivici ekonomske i ekološke krize. Multinacionalne kompanije vladaju svetom, manjina živi u basnoslovnom luksuzu, gradovi su prepuni sirotinje a zemlje izvan velikih centara moći potonule su u duboku bedu. Kada pritajena kriza eskalira i dogovori među kompanijama nisu mogući problem se rešava ratnim sukobima ’slabog intenziteta’; na nekim teritorijama rat nikada i ne prestaje (npr u Srednoj i Južnoj Americi iz proze Lucijusa Šeparda). Mada Margaret Etvud ne pripada ovom pokretu ni njene vizije u romanu „Antilopa i Kosac“ nisu blaže. Ovogodišnji roman Brajana Frensisa Sleterija decidirano predviđa propast dolara i povratak ropstva u SAD; ime romana sasvim je ’prigodno’ i glasi „Oslobođenje“. Čemu onda da se nadamo? Mnogi pisci imaju odgovor na to pitanje a on glasi – nadajmo se čudu! Možda nas konačno posete prijateljski naklonjeni vanzemaljci i reše nam sve probleme kako su to predvideli-poželeli mnogi pisci poput Klarka, Asimova, Simaka, Najta... Ako nema vanzemaljaca dobro bi došli i inteligentni ovo-zemaljci kakvi su oni iz Čapekovog „Rata ljudi i daždevnjaka“ jer bi oni bolje upravljali morima od ljudi. Drugi adut jesu novi pronalasci koji bi doneli opšte blagostanje a pre svih bili bi to replikatori, mašine koje mogu da beskrajno umnožavaju stvari koristeći sveprisutn, jeftine sirovine (npr. vodonik). Replikatori bi obezvredili ekonomiju jer bi svako mogao da sebi napravi šta mu treba, nestao bi novac, dugovi, obaveza da se radi za obezbeđenje egzistencije. Među najpoznatijim pronalazačima replikatora svakako je Spok iz „Zvezdanih staza“. Da je ova ideja i dalje interesantna potvrđuje i uspešni roman „Dijamantsko doba“ Nila Stivensona. Neka vrsta replikatora bila bi i mašina koja proizvodi besplatnu energiju; ali, kako se ništa ne dobija za džabe ni ova rabota ne bi bila bez posledica, makar i u vidu pojave Apsoluta zbog koga će svet započeti najveći rat svih vremena (kao kod Čapeka u „Tvornici Apsoluta“). No, dok se ne pronađu replikatori, ne bi škodilo pronaći mogućnost da se ode u neku od paralelnih stvarnosti u kojima stvari (još uvek) nisu loše, kako to opisuje Edelman u trilogiji „Skok 225“. Kao konačno rešenje predlažemo otkriće antigravitacionog sistema zahvaljujući kome bi se čitavi gradovi mogli dići za Zemlje i otploviti širom svemira tražeći sreću za sebe – kako je to opisao Džejms Bliš uromanu „Oni će imati zvezde“ iz trilogije „Gradovi u letu“. I tako, ideja je mnogo a neke obećavaju blagodeti. Preostaje nam da se naoružano strpljenjem u nadi da se čekanje na čuda neće odužiti...
0 komentara:
Постави коментар