Odužila se ova zima pa nikako da ode. Kao da joj se dopalo da nas kinji i namerava da odradi svoju smenu do kraja. Posle nekoliko blagih zima, sa tek par ledenih dana i malo snega, evo je sada u punoj snazi. Ljudi koji se, naravno, lako naviknu na dobro (i toplo), teško je podnose; u tome im ne pomažu ni januarske nestašice plina i poledice ni februarski zavejani putevi. I dok običan svet kuka, uvek se nađe neki vremešniji sugrađanin koji se seća kako su nekada bile prave zime, sa dubokim minusima i brdima snega; po njima ovo sada je tek zima ’pripravnica’ koja bi morala još dugo da pohađa svoj ledeni zanat da dostigne svoje prethodnice. Mada mnogi koji slušaju ta evociranja uspomena klimaju sa odobravanjem, nije zgorega, znajući kako je ljudsko pamćenje sumnjivo, zapitati se: Da li je zaista bilo tako hladno i snegovito? Eventualni znatiželjnici po ovom pitanju koji su još iz Vršca i okoline, mogu se obavestiti o prošlim zimskim (ne)prilikama prelistavajući stare letopise, objavljene u knjizi „Vršačke hronike“ koje je priredio Dušan Belča, književnih i znalac vršačke prošlosti.
U „Prilozima za hroniku Vršca“ koje je priredio Ludvig Eduard fon Hornaj (a na osnovu beležaka Krištofa Baumana, 1778-1857) možemo čitati o događajima od 1728. do 1865.g. Tako je za 25. maj 1775.g. zapisano „u četiri sata ujutru pao je u Vršcu sneg visok 3 cola. Konjički kapetan Hufnagel naredio je da mu se upregnu sanke i vozio se kroz više vršačkih sokaka. Oko 10 sati pre podne sneg se istopio.“ Novembra 1793.g. „bilo je vrlo malo kiše, a sneg uopšte nije pao. U januaru 1794. vladala je velika suvomrazica, a samo jedan jedini put pao je sneg. To je bio prvi i poslednji sneg ove zime.“ Godine 1833. „bila je vrlo hladna zima, ipak donela je manje štete nego proleće koje je usledilo i to tako što je tokom njega vladala hladnoća kao i prethodne zime i zadržala se do 15. aprila, da su se vinogradi tako smrzli da je veliki broj jutara morao da se očisti od vinove loze.“ Nije bila hladna ni zima 1835.g. „i bilo je malo snaga.“ Nasuprot ovome „20. jnuara 1842.g. bio je veliki sneg i hladnoća je bila između 18 i 19 gradi sve do kraja februara (gradi po Reomiru, a po Celzijusu je bila -22 do -24 stepena).“ Od novembra 1842. do februara 1843. „bilo je malo snega i hladnoće, ali neprekidno je bilo kiše i magle, tako da su ulice i putevi skoro četiri meseca bili neprohodni za teža kola.“ A 1846.g. „bila je vrlo blaga zima. Krajem marta ne samo da su procvetali badem i kajsija i u vinogradima se na Uskrs, 12. aprila, 6 cola duga loza videla se zajedno sa cvetom, a kajsije veličine oraha. 2. maja bila je velika slana u ravnici, na bregu i u šumama primetan mraz, koji je velike štete učinio voću i povrću.“ Nemirne 1848. „bila je jaka zima i sneg se zadržao od 1. januara do 13. februara.“ Suprotno ovome, u januaru i februaru 1851.g. „bilo je u celom Banatu malo snega, isto tako i malo kiše, ali nasuprot tome bila je velika suvomrazica, koja se dugo zadržala. 4. marta bila hladnoća od 10 stepeni ispod nule Reomira (-13C) i tek početkom juna došla kiša koja je praćena gradom veličine golubijeg jajeta.“ A 1860.g. „od 3. aprila do 1. maja bio je jak mraz koji je načinio velike štete u ovdašnjem vinogorju.“ Četiri godine kasnije „zima je bila neobično oštra. Debeli snežni pokrivač pokrio je useve.“ Sledeća „godina 1865. počela je vrlo čudljivim zimskim vremenom. Sneg, koji je pao u novogodišnjoj nedelji otopio se već nakon 14 dana uz nagli dolazak toplog vremena i tople kiše. Druga polovina februara donela je, naprotiv, tako žestoke padavine snega koje su trajale više dana, kakvih već mnogo godina nije bilo, a posledica je bila zastoj saobraćaja u celoj zemlji. Tri puna dana morao je biti obustavljen železnički saobraćaj između Pešte i Bazijaša. Novi prekid saobraćaja nastupio je početkom marta kao posledica poplava nastalih otapanjem snega.“
Hroničar Milan Petko Pavlović, Vrščanin, u svojim zapisima koji prate sličan period (nominalno počinju 1225. a završavaju se 1887.g.) beleži da 26. aprila 1836.g. „pade slana i potuče sve vinograde. Posle toga 30. aprila pade sneg i ponovo potuče vinograde“. A 13. februara 1842. pisac kaže „danas sam našao u mojoj bašti cvetanu kajsiju sa mnogo cveta, a u komšije Sime Krestića u bašti breskva takođe puna sveta, a 4. marta padao sneg i napadao 5 palaca.“ Godine 1850. „ove je godine takova zima, da se čokoće na sami 40 mučenika, dakle 9. marta, promrzlo“. Gotovo četvrt veka kasnije, 1874.g. vreme se ’ponavlja’: „i ove je godine kao i lane u onaj isti dan t.j. 19. aprila (1. maja po nemačkom) mraz sve vinograde potukao a 5. maja je sneg čitav dan pad’o i tako je zima bila da se furune grejale. Drva se sva smrzla.“ Da zima nije uvek oštra potvrđuje i zapis iz 1883.g. „od 20. januara pa čak do 15. februara tako je lepo vreme bilo da su ljudi u košuljama i deca bosa po sokaku išla, putom je bila prašina kao u sred leta, preko zdana je sunce sijalo i toplo bilo, a prekonoć ladno (mraza je bivalo). Te zime mlogo voće se osušilo, ponajviše šljive.“
I tako, ako sećanje vara - hronike ne varaju. A zaključak je sasvim jednostavan: vremena je bilo raznih pa su takve bile i zime - ili blage ili oštre ili osrednje. Na meterolozima je da izvuku pravila iz svih dostupnih podataka a obična svet će se uvek radovati blagoj zime a gunđati na hladnoću, baš u skladu sa onom da se „svetu ne može ugoditi“.
U „Prilozima za hroniku Vršca“ koje je priredio Ludvig Eduard fon Hornaj (a na osnovu beležaka Krištofa Baumana, 1778-1857) možemo čitati o događajima od 1728. do 1865.g. Tako je za 25. maj 1775.g. zapisano „u četiri sata ujutru pao je u Vršcu sneg visok 3 cola. Konjički kapetan Hufnagel naredio je da mu se upregnu sanke i vozio se kroz više vršačkih sokaka. Oko 10 sati pre podne sneg se istopio.“ Novembra 1793.g. „bilo je vrlo malo kiše, a sneg uopšte nije pao. U januaru 1794. vladala je velika suvomrazica, a samo jedan jedini put pao je sneg. To je bio prvi i poslednji sneg ove zime.“ Godine 1833. „bila je vrlo hladna zima, ipak donela je manje štete nego proleće koje je usledilo i to tako što je tokom njega vladala hladnoća kao i prethodne zime i zadržala se do 15. aprila, da su se vinogradi tako smrzli da je veliki broj jutara morao da se očisti od vinove loze.“ Nije bila hladna ni zima 1835.g. „i bilo je malo snaga.“ Nasuprot ovome „20. jnuara 1842.g. bio je veliki sneg i hladnoća je bila između 18 i 19 gradi sve do kraja februara (gradi po Reomiru, a po Celzijusu je bila -22 do -24 stepena).“ Od novembra 1842. do februara 1843. „bilo je malo snega i hladnoće, ali neprekidno je bilo kiše i magle, tako da su ulice i putevi skoro četiri meseca bili neprohodni za teža kola.“ A 1846.g. „bila je vrlo blaga zima. Krajem marta ne samo da su procvetali badem i kajsija i u vinogradima se na Uskrs, 12. aprila, 6 cola duga loza videla se zajedno sa cvetom, a kajsije veličine oraha. 2. maja bila je velika slana u ravnici, na bregu i u šumama primetan mraz, koji je velike štete učinio voću i povrću.“ Nemirne 1848. „bila je jaka zima i sneg se zadržao od 1. januara do 13. februara.“ Suprotno ovome, u januaru i februaru 1851.g. „bilo je u celom Banatu malo snega, isto tako i malo kiše, ali nasuprot tome bila je velika suvomrazica, koja se dugo zadržala. 4. marta bila hladnoća od 10 stepeni ispod nule Reomira (-13C) i tek početkom juna došla kiša koja je praćena gradom veličine golubijeg jajeta.“ A 1860.g. „od 3. aprila do 1. maja bio je jak mraz koji je načinio velike štete u ovdašnjem vinogorju.“ Četiri godine kasnije „zima je bila neobično oštra. Debeli snežni pokrivač pokrio je useve.“ Sledeća „godina 1865. počela je vrlo čudljivim zimskim vremenom. Sneg, koji je pao u novogodišnjoj nedelji otopio se već nakon 14 dana uz nagli dolazak toplog vremena i tople kiše. Druga polovina februara donela je, naprotiv, tako žestoke padavine snega koje su trajale više dana, kakvih već mnogo godina nije bilo, a posledica je bila zastoj saobraćaja u celoj zemlji. Tri puna dana morao je biti obustavljen železnički saobraćaj između Pešte i Bazijaša. Novi prekid saobraćaja nastupio je početkom marta kao posledica poplava nastalih otapanjem snega.“
Hroničar Milan Petko Pavlović, Vrščanin, u svojim zapisima koji prate sličan period (nominalno počinju 1225. a završavaju se 1887.g.) beleži da 26. aprila 1836.g. „pade slana i potuče sve vinograde. Posle toga 30. aprila pade sneg i ponovo potuče vinograde“. A 13. februara 1842. pisac kaže „danas sam našao u mojoj bašti cvetanu kajsiju sa mnogo cveta, a u komšije Sime Krestića u bašti breskva takođe puna sveta, a 4. marta padao sneg i napadao 5 palaca.“ Godine 1850. „ove je godine takova zima, da se čokoće na sami 40 mučenika, dakle 9. marta, promrzlo“. Gotovo četvrt veka kasnije, 1874.g. vreme se ’ponavlja’: „i ove je godine kao i lane u onaj isti dan t.j. 19. aprila (1. maja po nemačkom) mraz sve vinograde potukao a 5. maja je sneg čitav dan pad’o i tako je zima bila da se furune grejale. Drva se sva smrzla.“ Da zima nije uvek oštra potvrđuje i zapis iz 1883.g. „od 20. januara pa čak do 15. februara tako je lepo vreme bilo da su ljudi u košuljama i deca bosa po sokaku išla, putom je bila prašina kao u sred leta, preko zdana je sunce sijalo i toplo bilo, a prekonoć ladno (mraza je bivalo). Te zime mlogo voće se osušilo, ponajviše šljive.“
I tako, ako sećanje vara - hronike ne varaju. A zaključak je sasvim jednostavan: vremena je bilo raznih pa su takve bile i zime - ili blage ili oštre ili osrednje. Na meterolozima je da izvuku pravila iz svih dostupnih podataka a obična svet će se uvek radovati blagoj zime a gunđati na hladnoću, baš u skladu sa onom da se „svetu ne može ugoditi“.
0 komentara:
Постави коментар