Među svakodnevnim prolaznicima vršačkih sokaka u širem centru ne mogu biti nezapaženi muškarci (i poneka žena), uglavnom srednjih godina, koji nosaju i tegle naramke kartona. Osnovno sredstvo prevoza ovog tereta jesu kolica raznih oblika i modela; ima onih manjih u kojima su, pre tri-četiri decenije, neke bebe prvi put upoznale okolni svet, te velikih, nastalih u nekoj priručnoj radionici spajanjem svakakvih gvozdenih šipki, rešetki i točkova od motora ili bicikla. Moglo bi se reći da veličina kolica zavisi od namere njihovog vlasnika, odnosno od toga da li se 'svaštari' i skuplja sve što se učini korisnim ili se prevashodno sakuplja karton. Jer, za 'usmereno' sakupljanje potrebna su što prostranija i što izdržljivija kolica pošto je karton kabast i težak. Među tim ozbiljnim sakupljačima izdvaja se nekolicina koja se za ovaj posao temeljno opremila tako što je napravila tricikl sa prikolicom a na njega prikačila još jednu prikolicu. Bicikl se, dok je prazan, vozi a, kako se karton gomila u prvoj i drugoj prikolici, sa vožnje se prelazi na guranje a potom i na vučenje tereta: sakupljač veže bicikl užetom koje prebaci preko ramena i - zapne iz sve snage. Ovako opremljeni sakupljači, uz pratnju vernih džukaca, izlaze na teren rano ujutro i vraćaju se, natovareni, kasno popodne. Od tako teškog celodnevnog posla čovek ožedni, posebno u ove letnje dane, pa zaustavi svoj karavan pred prodavnicom na periferiji Vršca, kupi jedno hladno pivo i sedne na klupu ('ispred dućana') da se osveži. Razgovor može da krene tek posle dugog gutljaja, brisanja znojnog čela i, zatim, dlanova o masne pantalone. Ali, odmah na početku postavljeni su i uslovi: nema slikanja («neću da me gledaju u novine, slikaj neke druge, ima nas kolko oćeš») i nema pominjanja pravog imena. 'Konspirativno' ime je Ciga. Na primedbu da se sada kaže 'Rom' Ciga odmahuje: «Rom znači čovek a ja znam da sam čovek ko i ti. A ko što si ti Srbin ili Mađar ili Rumun tako sam ja Cigan. Nije to sramota. Ko što nije sramota ovo šta ja radim. Vidiš kako sam se natovario. Ima tu bar 50 kila. Neki put ima i više pa jedva mogu da povučem. Al ima i kad sam skoro prazan. Zavisi koji je dan. Najbolje je kad dobijaju robu u prodavnicu nameštaja i televizora i veš mašina. Onda ima puno kutija. I u običnim radnjama je dobro al se vidi da narod nema para - slabo stiže roba. Pre je bilo više kartona jer se više prodavalo. Kad sam ja počo ovo da radim, pre 5-6 godine, mogo sam čas posla da skupim više kartona nego sad za ceo dan. Bilo je i manje ovi što skupljaju kutije. Al šta ćeš, takva su vremena, svaka godina lošija od prošle.»
Uz krezubi osmeh, posle novog gutljaja sledi nastavak: «Počo sam ovo da radim kad su mi smanjili socijalnu pomoć. Vidiš kako sam slab, 30 kila imam sa krevetom zajedno, ne mogu da radim nešto na njivu ili građevinu, škole nemam, šverc mi nije išo, nisam imao para da pobegnem u inostranstvo ko izbeglica ni veze da se zaposlim ko čistač ulica ili đubretar i - šta ću? Deca mala, žena mi bolešljiva. Svaki dinar valja. Probo sam sa gvožđem al tu već ima ekipa koja radi i nisam mogao da se ubacim. I na đubrište ima ekipa, oni skupljaju sve što stignu, i papir, i plastiku i staklo, krpe, sve što stigne. Tamo imaju i kolibu i stanuju. Oni se ljutili što ja skupljam po prodavnicama kao im uzimam leba, teli i da me biju. Svašta bilo ali šta sam mogo? U društvo me ne primaju a mora se živi od nešto. Težak je to poso, svaki dan, cele godine. Prvo sam skupljo ono što izbace u kontejnere, pa ispred prodavnice, pa sam ulazio u radnje da pitam. Gledali me onako, znaš kako, ko da ću da ukradem šta stignem. Posle se malo oslobodili pa me odvedu u magacim da uzmem sam, da ne teglu oni, pa još posle mi kažu: dobiješ ove kartone ako počistiš magacin i tako. Neki mi posle daju pivo ili one banane što su već skroz braon ili margarin kom je prošo rok, stari hleb i tako... Sad imam prodavnice koje redovno obilazim, kažu mi dođi taj-i-taj dan, onda će stigne roba, pa svratim. Znam i druge što skupljaju karton svaki dan i oni imaju svoja mesta; samo neki put ima bezobrazni, oće uđu u moje mesto pa se posvađamo i tako... mogu i batine da padnu. Vidiš da nosim onu motku, treba mi zbog kerova oko kontejnera a i ako zatreba ovako da se branim... Ima svakavi ljudi, neki me psuju, neki se deru bezveze a neki bi da se biju. Kad vidu motku i onaj ekser na špicu - predomisle se. Taj ekser mi treba da lakše nešto zakačim u kontejner. Zbog takve gužve ne volim da vodim decu, još su mala, da se ne uplaše. Ima vremena, kad ja više ne mogu da radim ima i oni potegnu. Važno da nemam posla s miliciju. Sad me već znaju a i mator sam da pravim gužvu. Dok sam bio mlađi napim se pa poludim i svašta uradim. Posle se ne sećam ali drugi znaju i bude loše.» Onda dobaci šarovu koji leži pored kolica i češa se: «Šta se tolko češaš? Opet si navuko neku šugu. Mator je al dobar. Sve miševe i pacove u kuću mi potrebio.»
Na pitanje šta radi s kartonom, odgovara: «Nosim u 'jajaru', tamo u fabriku gde prave kartoni za jaja. Oni plaćaju najbolje. Na otpad stalno nešto izvoljevaju: sad im treba samo papir, sad odvoj karton od papir, sad ovo, sad ono. I drugi nose u jajaru. Ima i neki penzioneri, dođu s autom a pun onaj pak-treger na krovu, jedva se vidi da vozi. Snalaze se ljudi. Ne ljutim se ja na njih. A ima i tu štosovi: neki skvasu karton da bude teži, il ga držu napolje pa padne rosa na njega. To sam vido i kod jednog što prži kafu: sipa manje pa iznese kase napolje, na beton, da povuku vlagu i budu teške kolko treba. Svašta se radi. Kažem ti: nisu neke pare al šta se može. Nego, daj još jedno pivo.»
Za trajanja tog piva ('jelenka') Ciga objašnjava da živi u Balati, naselju na kraju grada, pored jezera. Tu su mu i roditelji i baba i deda živeli, u kolibi od 'nabijača' (nepečene cigle) sa krovom najpre od trske pa od raznih plehova. On je sa starim to srušio i sazidao kućicu od pečene cigle i blokova sa crepovima na krovu. Ima i struju i vodu, ulica je asfaltirana. Deca su išla u školu, sin do 4. razreda a ćerka do 3. pa su batalili. Hteo bi da ono najmanje 'izgura' do 8. razreda al videće. Žali što na vreme nije video neke prazne zgrade u gradu pa da se uselio; neki koji su to uradili dobro su prošli: em su u centru pa brže stignu do kontejnera i prodavnica em ih obilaze oni iz opštine, teraju da se isele a ovi traže neki stan i, ko zna, možda i dobiju nešto. Ko ne proba ne može da se nada. Ali - ne može sve da se postigne. Ovako kako mu je dobro je. Samo da ne bude gore. I, tako, to bi bilo to. Zamišljen pogled isprati poslednje kapi 'jelenka'. Uz pozdrav Ciga ustaje, upreže se u svoj karavan i kreće kući. Šarov, radostan, maše repom.
Ilija Bakić
Uz krezubi osmeh, posle novog gutljaja sledi nastavak: «Počo sam ovo da radim kad su mi smanjili socijalnu pomoć. Vidiš kako sam slab, 30 kila imam sa krevetom zajedno, ne mogu da radim nešto na njivu ili građevinu, škole nemam, šverc mi nije išo, nisam imao para da pobegnem u inostranstvo ko izbeglica ni veze da se zaposlim ko čistač ulica ili đubretar i - šta ću? Deca mala, žena mi bolešljiva. Svaki dinar valja. Probo sam sa gvožđem al tu već ima ekipa koja radi i nisam mogao da se ubacim. I na đubrište ima ekipa, oni skupljaju sve što stignu, i papir, i plastiku i staklo, krpe, sve što stigne. Tamo imaju i kolibu i stanuju. Oni se ljutili što ja skupljam po prodavnicama kao im uzimam leba, teli i da me biju. Svašta bilo ali šta sam mogo? U društvo me ne primaju a mora se živi od nešto. Težak je to poso, svaki dan, cele godine. Prvo sam skupljo ono što izbace u kontejnere, pa ispred prodavnice, pa sam ulazio u radnje da pitam. Gledali me onako, znaš kako, ko da ću da ukradem šta stignem. Posle se malo oslobodili pa me odvedu u magacim da uzmem sam, da ne teglu oni, pa još posle mi kažu: dobiješ ove kartone ako počistiš magacin i tako. Neki mi posle daju pivo ili one banane što su već skroz braon ili margarin kom je prošo rok, stari hleb i tako... Sad imam prodavnice koje redovno obilazim, kažu mi dođi taj-i-taj dan, onda će stigne roba, pa svratim. Znam i druge što skupljaju karton svaki dan i oni imaju svoja mesta; samo neki put ima bezobrazni, oće uđu u moje mesto pa se posvađamo i tako... mogu i batine da padnu. Vidiš da nosim onu motku, treba mi zbog kerova oko kontejnera a i ako zatreba ovako da se branim... Ima svakavi ljudi, neki me psuju, neki se deru bezveze a neki bi da se biju. Kad vidu motku i onaj ekser na špicu - predomisle se. Taj ekser mi treba da lakše nešto zakačim u kontejner. Zbog takve gužve ne volim da vodim decu, još su mala, da se ne uplaše. Ima vremena, kad ja više ne mogu da radim ima i oni potegnu. Važno da nemam posla s miliciju. Sad me već znaju a i mator sam da pravim gužvu. Dok sam bio mlađi napim se pa poludim i svašta uradim. Posle se ne sećam ali drugi znaju i bude loše.» Onda dobaci šarovu koji leži pored kolica i češa se: «Šta se tolko češaš? Opet si navuko neku šugu. Mator je al dobar. Sve miševe i pacove u kuću mi potrebio.»
Na pitanje šta radi s kartonom, odgovara: «Nosim u 'jajaru', tamo u fabriku gde prave kartoni za jaja. Oni plaćaju najbolje. Na otpad stalno nešto izvoljevaju: sad im treba samo papir, sad odvoj karton od papir, sad ovo, sad ono. I drugi nose u jajaru. Ima i neki penzioneri, dođu s autom a pun onaj pak-treger na krovu, jedva se vidi da vozi. Snalaze se ljudi. Ne ljutim se ja na njih. A ima i tu štosovi: neki skvasu karton da bude teži, il ga držu napolje pa padne rosa na njega. To sam vido i kod jednog što prži kafu: sipa manje pa iznese kase napolje, na beton, da povuku vlagu i budu teške kolko treba. Svašta se radi. Kažem ti: nisu neke pare al šta se može. Nego, daj još jedno pivo.»
Za trajanja tog piva ('jelenka') Ciga objašnjava da živi u Balati, naselju na kraju grada, pored jezera. Tu su mu i roditelji i baba i deda živeli, u kolibi od 'nabijača' (nepečene cigle) sa krovom najpre od trske pa od raznih plehova. On je sa starim to srušio i sazidao kućicu od pečene cigle i blokova sa crepovima na krovu. Ima i struju i vodu, ulica je asfaltirana. Deca su išla u školu, sin do 4. razreda a ćerka do 3. pa su batalili. Hteo bi da ono najmanje 'izgura' do 8. razreda al videće. Žali što na vreme nije video neke prazne zgrade u gradu pa da se uselio; neki koji su to uradili dobro su prošli: em su u centru pa brže stignu do kontejnera i prodavnica em ih obilaze oni iz opštine, teraju da se isele a ovi traže neki stan i, ko zna, možda i dobiju nešto. Ko ne proba ne može da se nada. Ali - ne može sve da se postigne. Ovako kako mu je dobro je. Samo da ne bude gore. I, tako, to bi bilo to. Zamišljen pogled isprati poslednje kapi 'jelenka'. Uz pozdrav Ciga ustaje, upreže se u svoj karavan i kreće kući. Šarov, radostan, maše repom.
Ilija Bakić
0 komentara:
Постави коментар