Dok posmataraju slike mutne vode koja ruši kuće i odnosi stoku u selima koja su na 30-tak i manje kilometara od njihovih domova, vrščani, barem oni sa dužim pamćenjem, ne mogu a da ne zadrhte i da im knedla ne zastane u grlu, jer sve što sada gledaju na TV ekranima imali su prilike da i sami dožive, poneki i više puta u svom veku. Usto, u poplavljenim selima živi neki rođak, komšijina familija, poznanik pa su muka i jad ljudi napadnutih stihijom bliski. Ko, pak, krene prema Beloj Crkvi i stigne do Straže videće, sa vrha brda na kome je selo, kako se put spušta u - more (novo ili se vratilo ono Panonsko?). S obe strane asfalta raširile se blatnjave vode i teku nekim svojim putevima. Rečice Karaš nema a između krošnji proviruje zgrada mlina. I čovek može samo da se oseti malim i krhkim spram sile neukrotive. Taj osećaj taloži se u generacijama ravničara što su živeli na zemlji otetoj od močvara i naučili - na onaj najteži način: sopstvenim stradanjima - kako je zavisiti od blagodeti i ćudi vode.
Poplave su neraskidivi deo istorije Vršca i njegove okoline od pamtiveka. Ipak, u zvaničnim istorijama grada gotovo da se i ne spominju ovakvi događaji; pored ratova i mirenja, političkih borbi i propasti država nema mesta za svakodnevicu. Pominjanja vinogradarstva, trgovine i zanatstva uvek su tek deo i potvrda političkih procesa. No, ako su zvanični hroničari zaokupljeni 'velikom istorijom', u zapisima istaknutijih građana varoši ispod kule nalazimo izveštaje o ovim nemilim dešavanjima. U hronici Krištofa Bauma (1778-1857), koju je Ludvig Eduard fon Hornaj dopunio i priredio za štampu u godišnjim kalendarima, i koja obuhvata period od 1728. do 1865.g. odnosno višegeneracijskim hronikama porodice Petko Pavlović, u kojoj su zapisi od 1225. do 1887.g. može se pročitati mnoštvo podataka o poplavama u Vršcu; mada je reč o privatnim zapisima, zasnovanim delom na pričama predaka a delom na ličnm iskustvu, njihova verodostojnost je tolika da se na njih pozivao i Feliks Mileker, prvi stručni istoričar Vršac.
Za godinu 1816. Bauman je zapisao da se, osim što se na duhovni ponedeljak «srušio poslednji zid Kule na bregu» a 28.juna bilo veliko nevreme sa vetrom i gradom od kojih je stradalo grožđe, te da je cena vina bila «8 do 12 florina za vedro», na dan 8 jula izlio Mlinarski ili Mesić potok. Na srpskoj strani grada srušile su se 42 kuće, «mnoga burad napunjena raznim pićima poneo je talas iz podruma. Jedno bure od 11 vedara konjaka doplivalo je do Begejskog kanala, pet ljudi se utopilo u poplavi. Mnogi alati, među njima i jedna kola na kojima je stajao plug doplovili su do kamenog mosta nazvanog most kod Gojzovića. Jedna bačva sa kljukom Jona Joaska iz Mesića, koja je do pola bila napunjena grožđem i u kojoj je jedna kvočka ležala na jajima, nošena talasima doplovila je do Goluških ili Manastirskih livada, gde se neoštečena, zajedno sa kvočkom, koja je mirno ležala na jajima, zaustavila. Čudno je da ovoga dana u Vršcu uopšte nije padala kiša.» Živan Petko Pavlović, sa srpske strane grada, za istu poplavu kaže da je 86 kuća srušeno i 105 drugih sporednih staja, i «Jedno bure puno s rakijom našao sam u mojoj bašti, pored toga još naćve krastavčare, jedno bure sa žitom u kom je ležala kvočka na gnjizdo.» Ostaje tajna da li je to bila ona ista kvočka iz Baumanovih beleški. Pavlović beleži za 1831. godinu: «29. jula Na Petrovdan (bila je) velika voda u Mesiću i mnoge kuće porušila». Bauman za tu godinu zapisuje samo da su se u vinogradima pojavili crvići u još većem broju i načinili veču štetu nego prošle godine. Sledeće poplave koje spominju oba hroničara desile se 1851.g. Bauman kaže da je 27. juna bilo užasno nevreme, grad je padao puna četvrt časa i načinio velike štete vinogradima. «Duboki jarak (Mesić) se izlio i preplavio ne samo vinograde u ravnici, već i mnoge kuće na njegovoj obali, voda je čak prodrla u mnoge niže ulice, dvorišta, bašte i podrume... Čovek ne može sebi da predstavi takvu silinu vode kad je odnela mnogo tesane građe, pa je čak preko 30 komada teških trupaca gospodina Vajsera odnela do kuće gospodina advokata Cijuka. Na nemačkoj strani pale su dve kuće, a jedna u donjoj četvrti Osthajmerove ulice.» To, međutim, nije bio kraj nevolja sa poplavama za tu godinu - 2. avgusta Duboki jarak se opet izlio a «voda je prošla isti put kao i pri prethodnom izlivanju, ali, ipak, razmere poplave nisu bile tako velike. - Uveče istog dana pala je velika kiša u (selu) Mesiću da je 12 kuća u ovom mestu palo. Na srpskoj strani Vršca čulo se neko hujanje još pre svitanja a odmah posle toga valjali su se ovamo potopni talasi. Ljude su talasi izlivenog Mesića toliko iznenadili, da je voda već stopu visoka bila u sobama, pre nego što su najneophodnije obukli, vojni bubnjevi, kao i oni gradski, udarali su na uzbunu i svi počeše da beže iz kuća kojima je pretila voda. Voda se zadržala na mostu kod takozvane Aleksine crkve i popela se dve stope preko zidova nasipa, prodrla je tada u ulice, pored vrata i prozora ulazeći i izlazeći iz kuća i došla u tzv. Pivarsku ulicu odakle je odmah pojurila ka Malom ritu, 31 kuća se srušila, a mnoge su teško oštećene. Može se reći da je istinsko čudo, da je samo jedno dete našlo smrt u talasima, jer iznenadna opasnost izazvala je veliki strah i paniku.» Drugi hroničar, Pavlović, kaže «20. junija takva je velika voda došla da se Uspenska crkva jedva spasila. Voda je špitalskim sokakom tekla. Moja kuća, što je u avliji bila, pala je. Kad je voda opala u mojoj bašti je čitav kijamet bio svakojakih stvari: karlica, šafolja, dasaka, plotova, skoro sve se tu zaustavilo i onda su dolazili (vlasnici) te su svaki svoje odneli.»
U Baumanovim beleškama više nema pominjanja poplava dok je u porodici Pavlović zadatak hroničara od dede Živana nasledio unuk Milan. On beleži da je 15. maja 1871.g. pred Duhove ceo dan padala kiša do pola pet posle podne. Kad je kiša stala udario je grom u crkvicu više Vršca i rascepio «krst raspjatija Hrista, što je pred crkvom, prozore sve polupao.... samo jedna ikona što je o zidu visila ostala je čitava, a slika iznutra sva je izgorela koje se svet jako čudio.» Potom je do 17. juna padala jaka kiša pa je u 3 sata posle podne došla velika voda (kao 1831. i 1851.g.) «I ta voda je trajala do osam sati u veče. Od te je vode vrlo velika šteta učinjena: kuće srušene, ćuprije odnešene, senokosi, u ritu podavljeno, i bašte koje su niz Mesić sve su u vodi bile. Nekoliko se ljudi udavilo i mlogo koješta.» Mesić je i na Uskrs 1880.g. nadošao sve do bašte, odnoseći drva i balvane od ćuprija; u i toku maja i juna voda je bila velika. Juna sledeće godine velika voda je s brega došla u Jabuki i načinila veliku štetu procenjenu na 15.000 forinti austrijske vrednosti. Ni 1882. g. nije bila mirna: «29. maja u petak u podne tako je jaka kiša padala i čitava dva sata je trajala. Taj dan u pola dva sata prospe se oblak nad (selom) Mesićem... i u dva sata stigne voda u Vršcu i poruši nekoliko kuća kao Zlatanovićevu (Rotulja) bivšu lecerdekinu, kod mog brata Milana pao je podrum i njegov verkštet i Živkovićeva kuća i Vase Nikolajevića (Žabca) i još više drugi kuća u pančevačkom sokaku, a kod Vase Žabca izašla je sokačićem nuz Šandora Baloja, pa čak pivarskim sokakom tekla. Kad je voda sa jednog šuha spala, onda se razbila ćuprija kod starog špitalja u grobljanskom sokaku i tu mnogo nesretnika poždera nesiti jad.» Udavilo se 7 Srba, 4 Nemaca «i jedna sluškinja sa dvoje dece (ta deca su bila Sajbertova), posle toga tri Vla (Romana), od kuda su to ne znam. Večna im pamjat.» Ovo je poslednji zapis o poplavi u hronikama porodice Pavlović koji se zaključuju 1887.g. rečenicom «Zasada završavam, mlađe neka nastave.»
Vesti i beleške o poplavama, kako u privatnim hronikama tako i u vršačkim novinama (prve počinju da izlaze 1857.g.) svedoče o večitom strahu i stradanjima običnog sveta od nepredvidive, prevrtljive vodene stihije; taj strah i stradanja traju, na žalost, do današnjih dana.
Poplave su neraskidivi deo istorije Vršca i njegove okoline od pamtiveka. Ipak, u zvaničnim istorijama grada gotovo da se i ne spominju ovakvi događaji; pored ratova i mirenja, političkih borbi i propasti država nema mesta za svakodnevicu. Pominjanja vinogradarstva, trgovine i zanatstva uvek su tek deo i potvrda političkih procesa. No, ako su zvanični hroničari zaokupljeni 'velikom istorijom', u zapisima istaknutijih građana varoši ispod kule nalazimo izveštaje o ovim nemilim dešavanjima. U hronici Krištofa Bauma (1778-1857), koju je Ludvig Eduard fon Hornaj dopunio i priredio za štampu u godišnjim kalendarima, i koja obuhvata period od 1728. do 1865.g. odnosno višegeneracijskim hronikama porodice Petko Pavlović, u kojoj su zapisi od 1225. do 1887.g. može se pročitati mnoštvo podataka o poplavama u Vršcu; mada je reč o privatnim zapisima, zasnovanim delom na pričama predaka a delom na ličnm iskustvu, njihova verodostojnost je tolika da se na njih pozivao i Feliks Mileker, prvi stručni istoričar Vršac.
Za godinu 1816. Bauman je zapisao da se, osim što se na duhovni ponedeljak «srušio poslednji zid Kule na bregu» a 28.juna bilo veliko nevreme sa vetrom i gradom od kojih je stradalo grožđe, te da je cena vina bila «8 do 12 florina za vedro», na dan 8 jula izlio Mlinarski ili Mesić potok. Na srpskoj strani grada srušile su se 42 kuće, «mnoga burad napunjena raznim pićima poneo je talas iz podruma. Jedno bure od 11 vedara konjaka doplivalo je do Begejskog kanala, pet ljudi se utopilo u poplavi. Mnogi alati, među njima i jedna kola na kojima je stajao plug doplovili su do kamenog mosta nazvanog most kod Gojzovića. Jedna bačva sa kljukom Jona Joaska iz Mesića, koja je do pola bila napunjena grožđem i u kojoj je jedna kvočka ležala na jajima, nošena talasima doplovila je do Goluških ili Manastirskih livada, gde se neoštečena, zajedno sa kvočkom, koja je mirno ležala na jajima, zaustavila. Čudno je da ovoga dana u Vršcu uopšte nije padala kiša.» Živan Petko Pavlović, sa srpske strane grada, za istu poplavu kaže da je 86 kuća srušeno i 105 drugih sporednih staja, i «Jedno bure puno s rakijom našao sam u mojoj bašti, pored toga još naćve krastavčare, jedno bure sa žitom u kom je ležala kvočka na gnjizdo.» Ostaje tajna da li je to bila ona ista kvočka iz Baumanovih beleški. Pavlović beleži za 1831. godinu: «29. jula Na Petrovdan (bila je) velika voda u Mesiću i mnoge kuće porušila». Bauman za tu godinu zapisuje samo da su se u vinogradima pojavili crvići u još većem broju i načinili veču štetu nego prošle godine. Sledeće poplave koje spominju oba hroničara desile se 1851.g. Bauman kaže da je 27. juna bilo užasno nevreme, grad je padao puna četvrt časa i načinio velike štete vinogradima. «Duboki jarak (Mesić) se izlio i preplavio ne samo vinograde u ravnici, već i mnoge kuće na njegovoj obali, voda je čak prodrla u mnoge niže ulice, dvorišta, bašte i podrume... Čovek ne može sebi da predstavi takvu silinu vode kad je odnela mnogo tesane građe, pa je čak preko 30 komada teških trupaca gospodina Vajsera odnela do kuće gospodina advokata Cijuka. Na nemačkoj strani pale su dve kuće, a jedna u donjoj četvrti Osthajmerove ulice.» To, međutim, nije bio kraj nevolja sa poplavama za tu godinu - 2. avgusta Duboki jarak se opet izlio a «voda je prošla isti put kao i pri prethodnom izlivanju, ali, ipak, razmere poplave nisu bile tako velike. - Uveče istog dana pala je velika kiša u (selu) Mesiću da je 12 kuća u ovom mestu palo. Na srpskoj strani Vršca čulo se neko hujanje još pre svitanja a odmah posle toga valjali su se ovamo potopni talasi. Ljude su talasi izlivenog Mesića toliko iznenadili, da je voda već stopu visoka bila u sobama, pre nego što su najneophodnije obukli, vojni bubnjevi, kao i oni gradski, udarali su na uzbunu i svi počeše da beže iz kuća kojima je pretila voda. Voda se zadržala na mostu kod takozvane Aleksine crkve i popela se dve stope preko zidova nasipa, prodrla je tada u ulice, pored vrata i prozora ulazeći i izlazeći iz kuća i došla u tzv. Pivarsku ulicu odakle je odmah pojurila ka Malom ritu, 31 kuća se srušila, a mnoge su teško oštećene. Može se reći da je istinsko čudo, da je samo jedno dete našlo smrt u talasima, jer iznenadna opasnost izazvala je veliki strah i paniku.» Drugi hroničar, Pavlović, kaže «20. junija takva je velika voda došla da se Uspenska crkva jedva spasila. Voda je špitalskim sokakom tekla. Moja kuća, što je u avliji bila, pala je. Kad je voda opala u mojoj bašti je čitav kijamet bio svakojakih stvari: karlica, šafolja, dasaka, plotova, skoro sve se tu zaustavilo i onda su dolazili (vlasnici) te su svaki svoje odneli.»
U Baumanovim beleškama više nema pominjanja poplava dok je u porodici Pavlović zadatak hroničara od dede Živana nasledio unuk Milan. On beleži da je 15. maja 1871.g. pred Duhove ceo dan padala kiša do pola pet posle podne. Kad je kiša stala udario je grom u crkvicu više Vršca i rascepio «krst raspjatija Hrista, što je pred crkvom, prozore sve polupao.... samo jedna ikona što je o zidu visila ostala je čitava, a slika iznutra sva je izgorela koje se svet jako čudio.» Potom je do 17. juna padala jaka kiša pa je u 3 sata posle podne došla velika voda (kao 1831. i 1851.g.) «I ta voda je trajala do osam sati u veče. Od te je vode vrlo velika šteta učinjena: kuće srušene, ćuprije odnešene, senokosi, u ritu podavljeno, i bašte koje su niz Mesić sve su u vodi bile. Nekoliko se ljudi udavilo i mlogo koješta.» Mesić je i na Uskrs 1880.g. nadošao sve do bašte, odnoseći drva i balvane od ćuprija; u i toku maja i juna voda je bila velika. Juna sledeće godine velika voda je s brega došla u Jabuki i načinila veliku štetu procenjenu na 15.000 forinti austrijske vrednosti. Ni 1882. g. nije bila mirna: «29. maja u petak u podne tako je jaka kiša padala i čitava dva sata je trajala. Taj dan u pola dva sata prospe se oblak nad (selom) Mesićem... i u dva sata stigne voda u Vršcu i poruši nekoliko kuća kao Zlatanovićevu (Rotulja) bivšu lecerdekinu, kod mog brata Milana pao je podrum i njegov verkštet i Živkovićeva kuća i Vase Nikolajevića (Žabca) i još više drugi kuća u pančevačkom sokaku, a kod Vase Žabca izašla je sokačićem nuz Šandora Baloja, pa čak pivarskim sokakom tekla. Kad je voda sa jednog šuha spala, onda se razbila ćuprija kod starog špitalja u grobljanskom sokaku i tu mnogo nesretnika poždera nesiti jad.» Udavilo se 7 Srba, 4 Nemaca «i jedna sluškinja sa dvoje dece (ta deca su bila Sajbertova), posle toga tri Vla (Romana), od kuda su to ne znam. Večna im pamjat.» Ovo je poslednji zapis o poplavi u hronikama porodice Pavlović koji se zaključuju 1887.g. rečenicom «Zasada završavam, mlađe neka nastave.»
Vesti i beleške o poplavama, kako u privatnim hronikama tako i u vršačkim novinama (prve počinju da izlaze 1857.g.) svedoče o večitom strahu i stradanjima običnog sveta od nepredvidive, prevrtljive vodene stihije; taj strah i stradanja traju, na žalost, do današnjih dana.
0 komentara:
Постави коментар