Četvrtak je stari pijačni dan u Vršcu. Narod se sjatio oko tezgi, trguje, cenka se, divani. Žureći da za ladovinom obave šta treba i izbegnu vrućinu, kupci ranoranioci, okupili se na stanici gradskog autobusa, kod veterinarske apoteke Šinković. Na istom mestu čeka se i međugradski prevoz. Pomešale se putne torbe, kese, rančevi, korpe i zembilji. Pomešali se i razgovori, dovoljno glasni da ih svako, ako hoće, može čuti.
- Milane, otkud ti? Jesi bio na pijaci? Da ti žena nije bolesna - pita starica prosedog pridošlicu.
- Ma kakav pijac. Bio sam da obiđem stari kraj. Javio mi drugar da u Mesiću opet ima ribica. Kolko ja pamtim, bar 40 godina ih nije bilo pa sam hteo da to vidim. I otišao sam do mosta, kod bivše Uča fabrike. A tamo neki peca. ’Šta radiš’, pitam. ’Vatam kedere pa sutra idem na kanal DTD’. Kaže da to radi skoro svaki dan. A ja njemu ’Greota je. Odavno nije bilo ribica ovde. Još otkad sam ja bio mali. Lepo je da ih vidiš kako plivaju’. ’Šta to tebi briga’, kaže pecaroš i naroguši se. Oće da se bije. Ja, šta ću, odem... A stvarno je greota. Samo, ne mari narod, sve je to podivljalo, izbezobrazilo se...
- Tako je to danas. Niko ne zna za sramotu. A ja žurim kući. Moram da spremim unuka za školu pa da ga vodim na autobus.
- Kakav autobus? Gde on ide u školu?
- Ide u ’Olga Petrov’, onu kod Katoličke crkve. Sad škola ne radi pa su starije đake smestili u ’Teslu’ a one od prvog do četvrtog razreda voze na kraj grada, sve do Poljoprivredne škole. Muče se i pate deca, onako mala, do tamo i nazad, pa još po vrućini. Ni užinu nemaju.
- Pa što tako?
- Kažu da je pao tavan u školi. Pre 4-5 godina su varosali krov pa ostavili stari crep na tavanu. Niko to nije pazio i eto... Izgleda da nisu rupe na krovu zatvorili, ili je puko neki crep, tek grede venčanice popustile pod teretom. Kad su spremačice došle da spreme učionice za novu školsku godinu imale šta da vide. Posle još kažu roditeljima da budu sretni što se to nije desilo kad su đaci bili u učionicama. Bezobrazluk. Niko godinama da se seti da pogleda kako izgleda tavan, dal negde kisne il truli. A zgrada stara. Ko da je škola ničija. Sad deca ni kriva ni dužna ispaštaju. I ko zna kad će to da poprave.
- Ma znaju oni jako dobro ko je kriv. Neko je morao da pregleda i primi radove, neki opštinski inspektor. Ali, zna se kako se dobijaju javni poslovi i kako se rade. Sve je to moj-do-moga. Nema reda, kažem ti. Možda pre nije bilo dobro ali je bilo više reda.
- Tako je. Da ima reda pazili bi na školarce. Ovamo, kao, fali nam dece a kako se brinu o njima? Škola ’Paja Jovanović’ već nedelju dana ne radi jer uglavljuju prozore. Celo leto im nije bilo dosta. Posle će deca da idu subotom da nadoknade nečiji javašluk. Bruka i sramota. Mesto da ih lepo dočekaju oni ili štrajkuju ili nešto majstorišu...
- Jeste, jeste - umeša se gospođa koja je do tada samo slušala. – Moja unuka ide u školu ’Vuk Karadžić’, tamo u potri. I deca nemaju gde da izađu za vreme odmora. Mogu samo na ulicu jer je dvorište prekopano. Celo leto ga, kao, sređuju i još nisu gotovi i ne zna se kad će... Sve su prekopali. Isekli i bolesno i zdravo drveće. I one lepe, visoke lipe, a lipa je sveto drvo starih Srba. Još kad sam ja išla u školu, pre skoro 50 godina, one su već bile velike, igrali smo se oko njih a ko zna koliko sam ih puta crtala na časovima likovnog kod profesora Birta Save. A sad će sve da poseku i stave betonske kocke, da dete, kad se igra, padne i obogalji se. Kao da je to aerodrom a ne dvorište. Što li im drveće smeta? Videla sam i kad je šleper upao u podrum. Uterali radnici puni kamion i točak propao. A dole su sigurno kosti onih što su bili darodavci crkve. Nema više niko obzira. Ne znam odakle im pravo da seku drveće koje nisu posadili. Najlakše je poseći. Lako je i zasaditi. Ali valja to čuvati i odgajiti. Treba 30 ili 50 godina da drvo odraste. Evo gledajte kako su osakatili ovu Temišvarsku ulicu. Sve što su mogli - posekli su pa je ulica gola, bez ladovine. Priča se da će tako da seku i parkić kod pozorišta, Ruski park i drveće kod Robne kuće. I to im smeta? Sve rade navrat-nanos, na silu i naopako. Ne bi smeli tako u toj Evropi, u koju se kunu. A ovde, kako kome dune seče i ruši. Ko za inat. Onomad su rekli da više neće biti kao kad su rušili stare zgrade za te rugobe od solitera i novog hotela Srbija ali... Ko da ti političari i dobrotvori mrze naš Vršac umesto da ga vole. A ovamo svi fini i obrazovani i – lažu.
- Nemoj baš tako. To im je posao.
- Što nemoj? Da neće neki da me čuje? Gospoda sede u kancelarijama sa erkondišnom i izmišljaju. Zato ne mogu da dođu ovamo, na pijac, da čuje šta mi, stari Vrštani, imamo da im kažemo? Za izbore se umiljavaju i obećavaju a što sad neće da dođu i da nas čuju?
Niko nije odgovorio jer su svi znali odgovor. Umesto njega, stigao je autobus da razveze kućama običan svet, u život svagdanji koji im neko drugi tesno kroji i prekraja.
- Milane, otkud ti? Jesi bio na pijaci? Da ti žena nije bolesna - pita starica prosedog pridošlicu.
- Ma kakav pijac. Bio sam da obiđem stari kraj. Javio mi drugar da u Mesiću opet ima ribica. Kolko ja pamtim, bar 40 godina ih nije bilo pa sam hteo da to vidim. I otišao sam do mosta, kod bivše Uča fabrike. A tamo neki peca. ’Šta radiš’, pitam. ’Vatam kedere pa sutra idem na kanal DTD’. Kaže da to radi skoro svaki dan. A ja njemu ’Greota je. Odavno nije bilo ribica ovde. Još otkad sam ja bio mali. Lepo je da ih vidiš kako plivaju’. ’Šta to tebi briga’, kaže pecaroš i naroguši se. Oće da se bije. Ja, šta ću, odem... A stvarno je greota. Samo, ne mari narod, sve je to podivljalo, izbezobrazilo se...
- Tako je to danas. Niko ne zna za sramotu. A ja žurim kući. Moram da spremim unuka za školu pa da ga vodim na autobus.
- Kakav autobus? Gde on ide u školu?
- Ide u ’Olga Petrov’, onu kod Katoličke crkve. Sad škola ne radi pa su starije đake smestili u ’Teslu’ a one od prvog do četvrtog razreda voze na kraj grada, sve do Poljoprivredne škole. Muče se i pate deca, onako mala, do tamo i nazad, pa još po vrućini. Ni užinu nemaju.
- Pa što tako?
- Kažu da je pao tavan u školi. Pre 4-5 godina su varosali krov pa ostavili stari crep na tavanu. Niko to nije pazio i eto... Izgleda da nisu rupe na krovu zatvorili, ili je puko neki crep, tek grede venčanice popustile pod teretom. Kad su spremačice došle da spreme učionice za novu školsku godinu imale šta da vide. Posle još kažu roditeljima da budu sretni što se to nije desilo kad su đaci bili u učionicama. Bezobrazluk. Niko godinama da se seti da pogleda kako izgleda tavan, dal negde kisne il truli. A zgrada stara. Ko da je škola ničija. Sad deca ni kriva ni dužna ispaštaju. I ko zna kad će to da poprave.
- Ma znaju oni jako dobro ko je kriv. Neko je morao da pregleda i primi radove, neki opštinski inspektor. Ali, zna se kako se dobijaju javni poslovi i kako se rade. Sve je to moj-do-moga. Nema reda, kažem ti. Možda pre nije bilo dobro ali je bilo više reda.
- Tako je. Da ima reda pazili bi na školarce. Ovamo, kao, fali nam dece a kako se brinu o njima? Škola ’Paja Jovanović’ već nedelju dana ne radi jer uglavljuju prozore. Celo leto im nije bilo dosta. Posle će deca da idu subotom da nadoknade nečiji javašluk. Bruka i sramota. Mesto da ih lepo dočekaju oni ili štrajkuju ili nešto majstorišu...
- Jeste, jeste - umeša se gospođa koja je do tada samo slušala. – Moja unuka ide u školu ’Vuk Karadžić’, tamo u potri. I deca nemaju gde da izađu za vreme odmora. Mogu samo na ulicu jer je dvorište prekopano. Celo leto ga, kao, sređuju i još nisu gotovi i ne zna se kad će... Sve su prekopali. Isekli i bolesno i zdravo drveće. I one lepe, visoke lipe, a lipa je sveto drvo starih Srba. Još kad sam ja išla u školu, pre skoro 50 godina, one su već bile velike, igrali smo se oko njih a ko zna koliko sam ih puta crtala na časovima likovnog kod profesora Birta Save. A sad će sve da poseku i stave betonske kocke, da dete, kad se igra, padne i obogalji se. Kao da je to aerodrom a ne dvorište. Što li im drveće smeta? Videla sam i kad je šleper upao u podrum. Uterali radnici puni kamion i točak propao. A dole su sigurno kosti onih što su bili darodavci crkve. Nema više niko obzira. Ne znam odakle im pravo da seku drveće koje nisu posadili. Najlakše je poseći. Lako je i zasaditi. Ali valja to čuvati i odgajiti. Treba 30 ili 50 godina da drvo odraste. Evo gledajte kako su osakatili ovu Temišvarsku ulicu. Sve što su mogli - posekli su pa je ulica gola, bez ladovine. Priča se da će tako da seku i parkić kod pozorišta, Ruski park i drveće kod Robne kuće. I to im smeta? Sve rade navrat-nanos, na silu i naopako. Ne bi smeli tako u toj Evropi, u koju se kunu. A ovde, kako kome dune seče i ruši. Ko za inat. Onomad su rekli da više neće biti kao kad su rušili stare zgrade za te rugobe od solitera i novog hotela Srbija ali... Ko da ti političari i dobrotvori mrze naš Vršac umesto da ga vole. A ovamo svi fini i obrazovani i – lažu.
- Nemoj baš tako. To im je posao.
- Što nemoj? Da neće neki da me čuje? Gospoda sede u kancelarijama sa erkondišnom i izmišljaju. Zato ne mogu da dođu ovamo, na pijac, da čuje šta mi, stari Vrštani, imamo da im kažemo? Za izbore se umiljavaju i obećavaju a što sad neće da dođu i da nas čuju?
Niko nije odgovorio jer su svi znali odgovor. Umesto njega, stigao je autobus da razveze kućama običan svet, u život svagdanji koji im neko drugi tesno kroji i prekraja.
0 komentara:
Постави коментар