Uobičajena podela uloga na literarnom tržištu belog sveta podrazumeva da svaki pisac, svojevoljno ili 'prijateljski ubeđen' od izdavača, odabere žanr u kome stvara; na taj je način obezbeđeno njegovo svrstavanje u odgovarajuću žanrovsku-tematsku kategoriju, što odgovara i izdavačima (jer ga objavljuju i promovišu u pripadajućem 'ključu') i čitaocima (koji znaju šta od tog pisca da očekuju). Menjanje žanrova ili, čak, 'švrljanje' među njima nikako nije preporučljivo i podsticano. Ovakvo ponašanje može biti fatalno za sudbinu mlađeg pisca jer će izgubiti izdavača i morati da krene od nule u drugoj kući. Samo autori koji već imaju određeni ugled mogu da stvaraju sledeći svoje interese; na žalost, i takvi primeri retki su, što zbog nesposobnosti da se izađe ispod sopstvenog kišobrana, što iz straha da se takvim ekscesom ugrozi dalja karijera. Jedan od retkih izuzetaka od ovakvog ponašanja-pravila je kanadska spisateljica Margareta Etvud (1939) koja se u dosadašnjoj bogatoj karijeri usudila da, u nekoliko priča i dva romana, iskorači iz svojih uobičajenih tema, od kritičara hvaljenih i nagrađivanih a od publike rado čitanih. Etvudova je, naime, napisala dva romana koji ulaze u okvire naučne fantastike, u podžanr antiutopije (koja, kao i utopija, ima određeni 'popust' u tzv glavnotokovskoj literaturi jer se smatra 'starom' temom kojoj je moguće vraćati se; otuda su romani kakvi su npr. «Gvozdena peta» Londona, «Vrli, novi svet» Hakslija, «1984» Orvela prihvatani i od akademske kritike). Roman «Služavkina priča» (1985) bavi se sudbinom služavke, prinudne surogat majke u budućim, konzervativnim i religijskim fanatizovanim Američkim državama. Tamošnje društvo oštro je podeljeno na povlašćenu vrhušku i obespravljene i zastrašene stanovnike. U atmosferi koncentracionih logora i politikantske demagogije, opstanak je stalna, neizvesna borba; ljudska prava jedinki ne postoje jer su podređena višem cilju. Jedini izlazi su ili bekstvo u slobodan svet ili gerilski otpor. Uprkos značajnom feminističkom angažmanu, Etvudova uspeva da ispiše zanimljiv roman bogat mračnim tonovima ali i ljudskom toplinom. Po ovom delu 1990.g. snimljen je istoimeni film u režiji Folkera Šlendorfa. Gotovo 20 godina kasnije, 2003.g., Etvudova je objavila antiutopijski roman «Antilopa i Kosac». Ovog puta radnja je smeštena u visoko tehnologizovani, prenaseljeni, zagađeni svet bliske budućnosti u kome velike kompanije manipulišu naukom ne bi li stekle što veći profit i kontrolisale svet. Stanovništvo je podeljeno na malobrojne povlašćene, koji rade za moćne kompanije, i neobrazovan 'običan' narod. Svakodnevica takvog života opisana je vanredno detaljno i uznemiravajuće ubedljivo. Težnja za bogatstvom i prevlašću, uz gotovo neograničene budžete i znanja, omogućuju jednom od naučnika da stvori, genetskim manipulacijama, novog čoveka koji, pre svega, neće biti agresivan; da bi svojoj tvorevini obezbedio 'životni prostor' naučnik uništava sebe i čitavo čovečanstvo; novi, poboljšani ljudi, mogu da grade svoj svet neuznemiravani od zaostalih predaka. Etvudova je, u ovim romanima, ispisala uznemirujuće vizije budućnosti koje se (pre)lako mogu obistiniti; njen stil je nenametljiv ali precizan i čitljiv što pojačava utisak i potcrtava osnovne ideje.
0 komentara:
Постави коментар