Svet se, eto, dopalo se to nekome ili ne, ipak menja.
Nekadašnja perjanica robovlasništva sa dugovečnim i dičnim Kju Kluks Klanom na barkadama odbrane čistote bele rase uskoro će moći da bira između belog i crnog kandidata za predsednika. A još pre 50-tak godina ispred svake crne straćare mogao je da se upali krst. Ove godine takođe se navršava tek 40 leta od kako je ubijen Martin Luter King, koji je ’sanjao jedan san’ i zbog njega ubijen.
Ako je za ikakvu utehu tradicionalistima, barem je zlatno pravilo, oličeno veselim upozorenjem na salunima „Zabranjeno za pse, crnce i žene“, opstalo – čak i crni muškarac-kandidat manje je zlo nego žena (to što je bela ništa joj ne pomaže).
I dok se glasači premišljaju i pripremaju za odlučujući potez olovkom, među ljubiteljima literature, posebno onima sa dužim čitalačkim stažom, situacija koja, eventualno, može da nastupi neodoljivo priziva u sećanje jednu knjigu za sličnim zapletom. Reč je o romanu „Šef“ („The Man“) Irvina Valasa (1916-1990), u svetu objavljenom 1964. a kod nas 1967.g, pod naslovom „Mister Prezident“ (izdanje „Bratstva-jedinstva“ iz Novog Sada). Ova podebela knjižurina (preko 900 strana) pisana u doba zrelog ’hladnog rata’ postavlja hipotetičku situaciju u kojoj se, na iskreni užas belaca (uprkos svoj njihovoj demokratičnosti) na mesto predsednika SAD, makar i privremeno, po sili zakona penje – crnac. Kako dolazi do ovog strašnog čina? Zadesno. Valas je bio svestan da crnac ne bi prošao na izborima pa zakuvava situaciju u kojoj predsednik i potpredsednik SAD naprasno ginu (na glave im pada 600-godina stara tavanica u nekoj palati u Frankfurtu; što bi rekli, ubi ih tradicija). U vanrednoj situaciji mesto privremenog predsednika zauzima predsednik Senata, u tom slučaju izvesni Daglas Dilman, univerzitetski profesor, obrazovan i elokventan ali i – crnac. Javnost je šokirana, 61% stanovnika SAD je protiv Dilmana, 24% je za njega a 15% je neopredeljeno. Naprasni predsednik pokušava da umiri javnost; čak pristaje da se donese neustavni zakon da neće promeniti ni jednog vladinog službenika i funkcionera. Privatno se odriče (privremeno) i voljene žene jer procenjuje da je njena koža suviše svetla (a u svesti su mu slučajevi linčovanja crnaca koji su optuženi da su seksualno opštili sa belkinjama). Na drugoj strani, crni državljani SAD (a sa njima i svi koji nisu dovoljno beli) polažu velike nade u ’svog’ čoveka, očekuju da će se založiti za njihovu stvar i otvoriti im vrata ravnopravnosti. Kad se pokaže da Dilman nije dovoljno agilan po ovom pitanju, atentat na njega pokušava – crnac. I Dilmanova ćerka, razočarana ponašanjem oca, pokušava da se ubije. Dok je predsednik zaokupljen svim ovim nevoljama, beli protivnici mu ’nameštaju igru’ i započinju postupak (impičment) za njegov opoziv. Posle svih zamki, smicalica i podmetačina, Dilman uspeva da se pred Senatom briljantno odbrani pa mu rejting u javnosti raste: posle četiri meseca njegove vladavine 33% javnosti je za njega, 28% protiv a 39% neopredeljeno. Ovim umereno optimističkim rezultatom okončava se roman dok Dilman nastavlja prema kraju svog mandata (a možda i kandidaturi za ’pravi’ predsednički mandat).
Mada je „Šef“ pisan kao tipični američki bestseler, i to ne naročito uspešan (1972.g. po njemu je snimljen slabašan istoimeni film, u režiju Džozefa Sardženta sa Džemsom Erlom Džonsom u glavnoj ulozi), neki od problema, dilema i reakcija na crnog predsednika dočarani su vrlo ubedljivo. Kasneći za literaturom više od četiri decenije, stvarnost organizuje slično zamešateljstvo. To što će biti biran i, možda, izabran Obamu će eventualno osloboditi bure koju je doživeo Dilman kada je naprasno tresnuo na predsedničku fotelju; ali, kakva će biti sledeća reakcija onih koji nisu glasali za Obamu ostaje da se vidi. Takođe su sasvim mogući rascepi i konflikti između zahteva crnih birača (koji su glasali za svog čoveka i traže više prava i pravde za sebe) i slobodnog prostora koji je krupni kapital voljan da ustupi predsedniku. Nezadovoljnih će svakako biti. Nama koji sve ovo gledamo sa strane (svesni da nam bolje biti neće ni sa ni bez Obame), pored svesti da je umetnost veća od života, preostaje da vidimo hoće li se i koliko poklopiti ili razlikovati literatura i realnost u ovoj ’opštoj istoriji beščašća’ kojom upravlja ’slučaj komedijant’.
Nekadašnja perjanica robovlasništva sa dugovečnim i dičnim Kju Kluks Klanom na barkadama odbrane čistote bele rase uskoro će moći da bira između belog i crnog kandidata za predsednika. A još pre 50-tak godina ispred svake crne straćare mogao je da se upali krst. Ove godine takođe se navršava tek 40 leta od kako je ubijen Martin Luter King, koji je ’sanjao jedan san’ i zbog njega ubijen.
Ako je za ikakvu utehu tradicionalistima, barem je zlatno pravilo, oličeno veselim upozorenjem na salunima „Zabranjeno za pse, crnce i žene“, opstalo – čak i crni muškarac-kandidat manje je zlo nego žena (to što je bela ništa joj ne pomaže).
I dok se glasači premišljaju i pripremaju za odlučujući potez olovkom, među ljubiteljima literature, posebno onima sa dužim čitalačkim stažom, situacija koja, eventualno, može da nastupi neodoljivo priziva u sećanje jednu knjigu za sličnim zapletom. Reč je o romanu „Šef“ („The Man“) Irvina Valasa (1916-1990), u svetu objavljenom 1964. a kod nas 1967.g, pod naslovom „Mister Prezident“ (izdanje „Bratstva-jedinstva“ iz Novog Sada). Ova podebela knjižurina (preko 900 strana) pisana u doba zrelog ’hladnog rata’ postavlja hipotetičku situaciju u kojoj se, na iskreni užas belaca (uprkos svoj njihovoj demokratičnosti) na mesto predsednika SAD, makar i privremeno, po sili zakona penje – crnac. Kako dolazi do ovog strašnog čina? Zadesno. Valas je bio svestan da crnac ne bi prošao na izborima pa zakuvava situaciju u kojoj predsednik i potpredsednik SAD naprasno ginu (na glave im pada 600-godina stara tavanica u nekoj palati u Frankfurtu; što bi rekli, ubi ih tradicija). U vanrednoj situaciji mesto privremenog predsednika zauzima predsednik Senata, u tom slučaju izvesni Daglas Dilman, univerzitetski profesor, obrazovan i elokventan ali i – crnac. Javnost je šokirana, 61% stanovnika SAD je protiv Dilmana, 24% je za njega a 15% je neopredeljeno. Naprasni predsednik pokušava da umiri javnost; čak pristaje da se donese neustavni zakon da neće promeniti ni jednog vladinog službenika i funkcionera. Privatno se odriče (privremeno) i voljene žene jer procenjuje da je njena koža suviše svetla (a u svesti su mu slučajevi linčovanja crnaca koji su optuženi da su seksualno opštili sa belkinjama). Na drugoj strani, crni državljani SAD (a sa njima i svi koji nisu dovoljno beli) polažu velike nade u ’svog’ čoveka, očekuju da će se založiti za njihovu stvar i otvoriti im vrata ravnopravnosti. Kad se pokaže da Dilman nije dovoljno agilan po ovom pitanju, atentat na njega pokušava – crnac. I Dilmanova ćerka, razočarana ponašanjem oca, pokušava da se ubije. Dok je predsednik zaokupljen svim ovim nevoljama, beli protivnici mu ’nameštaju igru’ i započinju postupak (impičment) za njegov opoziv. Posle svih zamki, smicalica i podmetačina, Dilman uspeva da se pred Senatom briljantno odbrani pa mu rejting u javnosti raste: posle četiri meseca njegove vladavine 33% javnosti je za njega, 28% protiv a 39% neopredeljeno. Ovim umereno optimističkim rezultatom okončava se roman dok Dilman nastavlja prema kraju svog mandata (a možda i kandidaturi za ’pravi’ predsednički mandat).
Mada je „Šef“ pisan kao tipični američki bestseler, i to ne naročito uspešan (1972.g. po njemu je snimljen slabašan istoimeni film, u režiju Džozefa Sardženta sa Džemsom Erlom Džonsom u glavnoj ulozi), neki od problema, dilema i reakcija na crnog predsednika dočarani su vrlo ubedljivo. Kasneći za literaturom više od četiri decenije, stvarnost organizuje slično zamešateljstvo. To što će biti biran i, možda, izabran Obamu će eventualno osloboditi bure koju je doživeo Dilman kada je naprasno tresnuo na predsedničku fotelju; ali, kakva će biti sledeća reakcija onih koji nisu glasali za Obamu ostaje da se vidi. Takođe su sasvim mogući rascepi i konflikti između zahteva crnih birača (koji su glasali za svog čoveka i traže više prava i pravde za sebe) i slobodnog prostora koji je krupni kapital voljan da ustupi predsedniku. Nezadovoljnih će svakako biti. Nama koji sve ovo gledamo sa strane (svesni da nam bolje biti neće ni sa ni bez Obame), pored svesti da je umetnost veća od života, preostaje da vidimo hoće li se i koliko poklopiti ili razlikovati literatura i realnost u ovoj ’opštoj istoriji beščašća’ kojom upravlja ’slučaj komedijant’.
0 komentara:
Постави коментар