Prikaz knjige „Putovati u Olmo“ Oto Horvata
izdavač: NB „Stefan Prvovenčavi“ Kraljevo, 2008.g.
Nova knjiga zapaženog pesnika mlađe srednje generacije Oto Horvata (1967) već svojim naslovom „Putovati u Olmo“ najavljuje ne samo određenu tematsku usmerenost već i specifičnu konstrukciju odnosno razvoj segmenata koji ovo delo čine. Putovanje je, kako su to zapazili (bez)brojni mislioci, od umetnika do filosofa, pojam sa višestrukim značenjima; uslovna podela podrazumeva putovanja kroz prostor odnosno ona kroz vreme i, konačno, kao specifični spoj prethodnih - putovanje kroz sebe, kroz ličnost-um-duh-svest onoga koji putuje (bez obzira da li se fizički pomera-kreće; ova kategorija, pak, stavlja upitnik i na samo kretanje kao, pa prvi pogled, neizbežni uslov svakog putovanja, no, ovde se neće dalje elaborirati taj misao tok).
U krajnjem (bez obzira na dilemu kretanja), čitav se ljudski život može sagledavati kao putovanje kroz prostore i vreme, kroz materije i energije. Ovaj poduhvat podrazumeva svakovrsne promene koje donose nova iskustva što, opet, rezultira usložnjavanjem perspektiva i tačaka iz kojih se sagledava prošlost, sadašnjost i procenjuje budućnost. Rečju, krenuti na put znači svesno ’izazivati’ promene.
Putovanje kroz Horvatovu knjigu (dakle, eto igrarije - putovanje kroz putovanje) doneće čitaocu prizore sa raznih prostora-meridijana (Mađarska, Italija, Njujorka, neodređenog Mediterana) i vremena (od renesanse do sadašnjosti). Sem telesnog kretanja razotkrivaju se i putovanja duhovnosti poetskog subjekta (od poleta do dosade, od nostalgije do melanholije). Konačno, jasno se može pratiti kretanje-putovanje-razvoj jedne ljubavne veze, njeno (nazovimo ga tako, mada ne potpuno prikladno) usporavanje, transformaciju u zajedništvo koje je izgubilo na početnoj ’eksplozivnosti’ ali je dobilo mnoštvo valera koji je čine dubljom i temeljnom.
Pesme u knjizi su grupisane u nekoliko ciklusa (Novi prepevi, Prenesena značenja, Addendum, Kapričo, Brojgel&Co, Glasovi /Canti/) koji, svaki za sebe ima određenu unutrašnju logiku, ali svi oni donose i deliće mozaika koji gradi portret pomenutog poetskog subjekta pa čitalac kroz stihove prepoznaje glas sredovečnog intelektualca okrenutog umetnosti, istoriji i sklonog samoposmatranju. Njegova interesovanja nisu utihla, za razliku od većine ispisnika izgubljenih u svakodnevnom životarenju i potopljenih u mentalnu lenjost; isto tako nije nestala ni sposobnost da se ’otvorenih očiju’ posmatra svet kroz koji se prolazi, od gradova do otvorene prirode, od izložbi, slika i fotografija do usputnih susreta na gradskim ulicama. Senzacije koje, čini se, opsedaju i navaljuju na ovakvog posmatrača donose mu niz intelektualnih radosti i uzlete u čist folosofski estetizam; on na njih reaguje racionalno ali se u toj reakciji otkrivaju i naznake zbunjenosti ili zamorenosti. Slaganjem pesama ti prikriveni tonovi postaju sve očitiji, lakše se zapažaju (ili ih čitalac temeljnije traži) i, sveukupno, razastiru mentalno-emotivnu mapu-profil čoveka svesnog da je mladost prošla, da je starost vrlo blizu, da su oduševljenja umetnošću trošna i promenjiva, da, rečju, lična prolaznost prebrzo dolazi u susret. Mada je svest o toj neumitnosti i ranije postojala, sada ona iz sfera apstrakcija prelazi u realnost od koje nema uzmaka-bekstva. Spoznaja, shvatanje i prihvatanje tih činjenica jeste oblik putovanja ka sopstvenoj telesnoj suštini koja je oštro konfrontirana sa intelektualnom snagom koja se odupire zatvaranju, odbija da nestane pod slojevima utisaka koji će, u svojoj brojnosti, ipak izgubiti na živopisnosti i uzbudljivosti. Otpor zasićenju bukti u nekolikim pesmama, ponekad odnosi pobedu ali i gubi u neravnopravnoj borbi sa svakodnevljem. Otuda neki stihovi kriju žar novih senzacija a drugi tihu, ispoliranu, pomalo uzdržanu opservaciju i sud koji nije dramtičan ili prevratnički već precizno izbalansiran.
Deo sazrevanja je i pokušaj da se dugotrajna emotivna veza izvede iz učmalosti, da se odbije tako (o)laka ali fatalna rutina. Ćutanja između partnera gomilaju se i povezuju a znaci telesnih promena potvrđuju starenje ljubavi. Navika i njena lagodna bezbednost napreduju. Pobuna protiv takvog stanja nija ni laka ni uvek uspešna ali ni alternativa predaje i prihvatanja mlakosti nije nimalo atraktivna. Sazrevanje odnosno životna mudrost nije samo pozitivna jer sa njom se gubi svežina, sloboda igre i uživanje u novim senzacijama. Otvoreno je pitanje da li je sposobnost da se šire i dublje sagledaju okruženja i nivoi stvarnosti dovoljna nadoknada za ono što se gubi. Isto važi i za emotivne veze. Naravno, svako može dati odgovor samo za sebe a svako je uopštavanje jalovo.
Centralni ciklusi „Putovanja u Olmo“ - Prenesena značenja, Addendum, Kapričo, Brojgel&Co - naizgled uopšte nisu okrenuti literarnom subjektu već su ’objektivni’, zasnovani na posmatranju fotografija Andre Kertesa i Džoela Majerovica i slika starih majstora (dok su uvodni i finalni ciklusi potpuno ’subjektivni’). Naravno, svaka interpretacija nekog dela lična je jer viđeno prolazi kroz mentalne pejzaže posmatrača i biva pretočeno u reči koje su pokušaj (manje ili više uspeo) ispisivanja fascinacija i asocijacija koje su doživljene. Čak i puki popis onoga što se na platnu-fotografiji nalazi nosi, u rasporedu prioriteta i načinu intoniranja, ’potpis’ posmatrača. Ovaj trijumf subjektivnog u kontekstu čitave knjige (suštinski intimne) može se posmatrati i kroz vizuru stilskih vežbi iz pesništva. Jer odabiranjem da se piše o umetničkim delima pesnik svesno pristaje na redukovanje svog pogleda, na usko fokusiranje iz koga valja izaći u širinu. Pesnik prihvata viđeno platno kao ’početnu’ stvarnost koju nadograđuje sopstvenim iskustvima. Kod fotografija je, po samoj prirodi medija, zbog njihovog faktografsko-dokumentarističkog nivoa, izazov još veći. Razrešavanju (samo) postavljenog problema pesnik pristupa različito, odabirući raznorodna sredstva za dočaravanje predmeta posmatranja ali i sopstvenih asocijacijskih nizova; od takstativnog nabrajanja, tumačenja viđenog ili istorijskog podteksta do kalambursko-grotesknih poenti (kakva je ona o Mikelanđelu naručenom Snešku Beliću).
Konačno, „Putovati u Olmo“ znatiželjnicima će otkriti i jednu pesničku dilemu na koju su mogući (bez)brojni odgovori; dilema glasi: kako opisati/opevati prizor? Odnosno, šta čini prizor? U većini pesama Horvat insistira na statičnom (još jedna potvrda da za putovanje kretanje nije obavezno); čak i ako u tom prizoru ima pokreta oni sami po sebi ne remete opšti utisak stajanja, ukočenosti, nepokreta. Stihovi pokušavaju da dočaraju širinu pogleda, otvorenost horizonta (prostornog ili duhovnog), raspored predmeta i likova i, nadasve, tišinu koja sve viđeno obavija (pa se čini da je sve zamrzla, ukočila u mestu). U takvoj postavci emocije nisi izričito naznačene, nisu ’izdeklamovane’. One se ne obznanjuju već se otkrivaju samom postavkom prizora, njegovih segmenata, odnosima između reči-stihova. Odbijanjem da imenuje osećanja pesnik je čitaocu darovao slobodu otkrivanja i uživanja u onome što pronađe. Mada nije bio u potpunosti dosledan u ovakvom postupanju (verovatno nameran da čitaocu ipak naznači neke smerove svojih ideja), Horvat je u pesmama koje ostaju na pomenutom tragu neotkrivanja dosegao vrhunce ove knjige pa i celokupnog svog dosadašnjeg opusa. Rečju, „Putovati u Olmo“ značenjski je bogata i zavodljiva knjiga koja nedvosmisleno zaslužuje pažnju posvećenih čitalaca.
izdavač: NB „Stefan Prvovenčavi“ Kraljevo, 2008.g.
Nova knjiga zapaženog pesnika mlađe srednje generacije Oto Horvata (1967) već svojim naslovom „Putovati u Olmo“ najavljuje ne samo određenu tematsku usmerenost već i specifičnu konstrukciju odnosno razvoj segmenata koji ovo delo čine. Putovanje je, kako su to zapazili (bez)brojni mislioci, od umetnika do filosofa, pojam sa višestrukim značenjima; uslovna podela podrazumeva putovanja kroz prostor odnosno ona kroz vreme i, konačno, kao specifični spoj prethodnih - putovanje kroz sebe, kroz ličnost-um-duh-svest onoga koji putuje (bez obzira da li se fizički pomera-kreće; ova kategorija, pak, stavlja upitnik i na samo kretanje kao, pa prvi pogled, neizbežni uslov svakog putovanja, no, ovde se neće dalje elaborirati taj misao tok).
U krajnjem (bez obzira na dilemu kretanja), čitav se ljudski život može sagledavati kao putovanje kroz prostore i vreme, kroz materije i energije. Ovaj poduhvat podrazumeva svakovrsne promene koje donose nova iskustva što, opet, rezultira usložnjavanjem perspektiva i tačaka iz kojih se sagledava prošlost, sadašnjost i procenjuje budućnost. Rečju, krenuti na put znači svesno ’izazivati’ promene.
Putovanje kroz Horvatovu knjigu (dakle, eto igrarije - putovanje kroz putovanje) doneće čitaocu prizore sa raznih prostora-meridijana (Mađarska, Italija, Njujorka, neodređenog Mediterana) i vremena (od renesanse do sadašnjosti). Sem telesnog kretanja razotkrivaju se i putovanja duhovnosti poetskog subjekta (od poleta do dosade, od nostalgije do melanholije). Konačno, jasno se može pratiti kretanje-putovanje-razvoj jedne ljubavne veze, njeno (nazovimo ga tako, mada ne potpuno prikladno) usporavanje, transformaciju u zajedništvo koje je izgubilo na početnoj ’eksplozivnosti’ ali je dobilo mnoštvo valera koji je čine dubljom i temeljnom.
Pesme u knjizi su grupisane u nekoliko ciklusa (Novi prepevi, Prenesena značenja, Addendum, Kapričo, Brojgel&Co, Glasovi /Canti/) koji, svaki za sebe ima određenu unutrašnju logiku, ali svi oni donose i deliće mozaika koji gradi portret pomenutog poetskog subjekta pa čitalac kroz stihove prepoznaje glas sredovečnog intelektualca okrenutog umetnosti, istoriji i sklonog samoposmatranju. Njegova interesovanja nisu utihla, za razliku od većine ispisnika izgubljenih u svakodnevnom životarenju i potopljenih u mentalnu lenjost; isto tako nije nestala ni sposobnost da se ’otvorenih očiju’ posmatra svet kroz koji se prolazi, od gradova do otvorene prirode, od izložbi, slika i fotografija do usputnih susreta na gradskim ulicama. Senzacije koje, čini se, opsedaju i navaljuju na ovakvog posmatrača donose mu niz intelektualnih radosti i uzlete u čist folosofski estetizam; on na njih reaguje racionalno ali se u toj reakciji otkrivaju i naznake zbunjenosti ili zamorenosti. Slaganjem pesama ti prikriveni tonovi postaju sve očitiji, lakše se zapažaju (ili ih čitalac temeljnije traži) i, sveukupno, razastiru mentalno-emotivnu mapu-profil čoveka svesnog da je mladost prošla, da je starost vrlo blizu, da su oduševljenja umetnošću trošna i promenjiva, da, rečju, lična prolaznost prebrzo dolazi u susret. Mada je svest o toj neumitnosti i ranije postojala, sada ona iz sfera apstrakcija prelazi u realnost od koje nema uzmaka-bekstva. Spoznaja, shvatanje i prihvatanje tih činjenica jeste oblik putovanja ka sopstvenoj telesnoj suštini koja je oštro konfrontirana sa intelektualnom snagom koja se odupire zatvaranju, odbija da nestane pod slojevima utisaka koji će, u svojoj brojnosti, ipak izgubiti na živopisnosti i uzbudljivosti. Otpor zasićenju bukti u nekolikim pesmama, ponekad odnosi pobedu ali i gubi u neravnopravnoj borbi sa svakodnevljem. Otuda neki stihovi kriju žar novih senzacija a drugi tihu, ispoliranu, pomalo uzdržanu opservaciju i sud koji nije dramtičan ili prevratnički već precizno izbalansiran.
Deo sazrevanja je i pokušaj da se dugotrajna emotivna veza izvede iz učmalosti, da se odbije tako (o)laka ali fatalna rutina. Ćutanja između partnera gomilaju se i povezuju a znaci telesnih promena potvrđuju starenje ljubavi. Navika i njena lagodna bezbednost napreduju. Pobuna protiv takvog stanja nija ni laka ni uvek uspešna ali ni alternativa predaje i prihvatanja mlakosti nije nimalo atraktivna. Sazrevanje odnosno životna mudrost nije samo pozitivna jer sa njom se gubi svežina, sloboda igre i uživanje u novim senzacijama. Otvoreno je pitanje da li je sposobnost da se šire i dublje sagledaju okruženja i nivoi stvarnosti dovoljna nadoknada za ono što se gubi. Isto važi i za emotivne veze. Naravno, svako može dati odgovor samo za sebe a svako je uopštavanje jalovo.
Centralni ciklusi „Putovanja u Olmo“ - Prenesena značenja, Addendum, Kapričo, Brojgel&Co - naizgled uopšte nisu okrenuti literarnom subjektu već su ’objektivni’, zasnovani na posmatranju fotografija Andre Kertesa i Džoela Majerovica i slika starih majstora (dok su uvodni i finalni ciklusi potpuno ’subjektivni’). Naravno, svaka interpretacija nekog dela lična je jer viđeno prolazi kroz mentalne pejzaže posmatrača i biva pretočeno u reči koje su pokušaj (manje ili više uspeo) ispisivanja fascinacija i asocijacija koje su doživljene. Čak i puki popis onoga što se na platnu-fotografiji nalazi nosi, u rasporedu prioriteta i načinu intoniranja, ’potpis’ posmatrača. Ovaj trijumf subjektivnog u kontekstu čitave knjige (suštinski intimne) može se posmatrati i kroz vizuru stilskih vežbi iz pesništva. Jer odabiranjem da se piše o umetničkim delima pesnik svesno pristaje na redukovanje svog pogleda, na usko fokusiranje iz koga valja izaći u širinu. Pesnik prihvata viđeno platno kao ’početnu’ stvarnost koju nadograđuje sopstvenim iskustvima. Kod fotografija je, po samoj prirodi medija, zbog njihovog faktografsko-dokumentarističkog nivoa, izazov još veći. Razrešavanju (samo) postavljenog problema pesnik pristupa različito, odabirući raznorodna sredstva za dočaravanje predmeta posmatranja ali i sopstvenih asocijacijskih nizova; od takstativnog nabrajanja, tumačenja viđenog ili istorijskog podteksta do kalambursko-grotesknih poenti (kakva je ona o Mikelanđelu naručenom Snešku Beliću).
Konačno, „Putovati u Olmo“ znatiželjnicima će otkriti i jednu pesničku dilemu na koju su mogući (bez)brojni odgovori; dilema glasi: kako opisati/opevati prizor? Odnosno, šta čini prizor? U većini pesama Horvat insistira na statičnom (još jedna potvrda da za putovanje kretanje nije obavezno); čak i ako u tom prizoru ima pokreta oni sami po sebi ne remete opšti utisak stajanja, ukočenosti, nepokreta. Stihovi pokušavaju da dočaraju širinu pogleda, otvorenost horizonta (prostornog ili duhovnog), raspored predmeta i likova i, nadasve, tišinu koja sve viđeno obavija (pa se čini da je sve zamrzla, ukočila u mestu). U takvoj postavci emocije nisi izričito naznačene, nisu ’izdeklamovane’. One se ne obznanjuju već se otkrivaju samom postavkom prizora, njegovih segmenata, odnosima između reči-stihova. Odbijanjem da imenuje osećanja pesnik je čitaocu darovao slobodu otkrivanja i uživanja u onome što pronađe. Mada nije bio u potpunosti dosledan u ovakvom postupanju (verovatno nameran da čitaocu ipak naznači neke smerove svojih ideja), Horvat je u pesmama koje ostaju na pomenutom tragu neotkrivanja dosegao vrhunce ove knjige pa i celokupnog svog dosadašnjeg opusa. Rečju, „Putovati u Olmo“ značenjski je bogata i zavodljiva knjiga koja nedvosmisleno zaslužuje pažnju posvećenih čitalaca.
0 komentara:
Постави коментар