Malo je Vrščana, a vremenom će ih biti sve manje, koji, ulazeću na levim vratima u 'Zelenu pijacu', bacaju pogled na kafanu koja je u zgradi na uglu. A i zašto bi kada je kafana već dugo zatvorena a prozori musavi, oblepljeni svakojakim plakatima. Njeno zvanično ime 'Restoran «Zlatni šaran»' na i dalje očuvanoj tabli, ne znači im ni toliko. Ipak, oni stariji građani iz 'varoši pod bregom' itekako znaju za to ime i njegovu prošlost. Elem, ima dobrih 40 godina kako je «Šaran» počeo svoju karijeru pijačarskog bifea u kome su prodavci i kupci svraćali na čašicu ili čorbicu, škembiće ili 'nešto s roštilja', da se sjeseni i zimi zagreju i sklope kakav posao za stolovima sa kariranim prekrivačima i aluminijumskim pepeljarama sa natpisom «Šampion pivo» Vršačke pivare; popodne bi klijentela postajala tipično kafanska, sa sve večerama, opijanjima, muzikom i tučama. Pošto se čitav Vršac snabdevao zelenišem na ovoj pijaci, jedva stotinjak metara dalekoj od strogog centra, četvrtkom i subotom, kada su 'pijačni dani', tu bi se slegao sav grad. Poranili bi seljaci koji dovoze svežu robu pa onda, redom, penzioneri koji bi da pazare za koji dinar jeftinije, ranoranioci, vredne radničke domaćice i, konačno, posle 8, kad sunce već odskoči, drugarice službenice ili njihovi predstavnici tj. muževa. U «Šaran» su svraćali što seljaci što vredni muževi kao i kupci pekare 'kod Cvetka' u kojoj se prodavao najbolji 'privatni hleb', bolji od onog iz društvene, gradske pekare. Između udarnih dana, pijaca je živela i radila mirnije, bez mnogo gužve.
Polovinom 1970-tih krenule su dalekosežne promene. Dogovorom između tadašnjih socijalističkih, susednih (mada ne previše prijateljskih) država Rumunije i SFRJ, dozvoljen je malogranični promet. Kao rezultat ovog otvaranja rođaci su, posle decenija, konačno mogli da putuju, vide se i razmene poklone. S ove strane je bilo čokolade i 'Vegete' a s one jeftinog putera, oraha, svežeg mesa i donjeg veša (stiglog čak iz Kine). Da je sve ostalo na rođačkim vezama ne bi se ništa značajno desilo. Ali, domišljatost naroda opet je iskoristila rupicu u državnim blokovima i počela da se bavi onim što donosi korist - tako se 'rodio' šverc. Ubrzo su na tezgama vršačke zelene pijace a potom buvljaka počeli da se nude proizvodi iz Rumunije. Svi su znali da je u pitanju 'švercovana' roba ali je cena bila mnogo niža nego u prodavnicama a kvalitet je umeo da bude i bolji od domaćeg pa je trgovina cvetala. Jedini problem bila je nabavka rumunsku valutu lejeve. Njih nije bilo u bankama ali ih je bilo - u «Šaranu». Ulogu pokretnih prodavaca (reč diler nije bila izmišljena) imali su klinci Romi koji su patrolirali po pijaci i ispred kafane. Kada bi našli zainteresovanog vodili bi ga u «Šaran» da se tamo obavi kupovina, kod njihovog gazde koji je držao novac. Kasnije, kada je ovaj biznis počeo da cveta, ponuda se proširila na nemačke marke, švajcarske franke i amerike dolare a i sistem prodaje se promenio: ubačen je odrasliji mangup koji je u nekom čošku, u kapiji, menjao manje sume novca (krupniji iznosi i dalje su se mogli promeniti samo u kafani). Menjači su radili od rano ujutru do kasno u noć. Ne može se reći da su bili na dobrom glasu: kružile su glasine o prevarenim kupcima i štosovima na koje se naivni varaju: pare su savijane u svežanj koji se brojao preko prsta tako da je jedna novčanica brojana dva puta ili bi neko viknuo 'milicija' i svi bi se razbežali a kupac otkrio da je dobio svežanj novina i tek neku novčanicu. Ali, kako je potreba za lejima bila velika a ponuda samo na jednom mestu izbora nije bilo. Istina, kružile su i priče da su prevareni odlazili kod velikih dilerskih bosova, prijavljivali prevaru i bivali obeštećeni dok su mangupi na licu mesta kažnjavani (ali je nejasno da li su kažnjavani jer su pokušali prevaru ili što nisu bilo dovoljno vešti). Naravno, narodna milicija je znala za ove rabote ali je reagovala retko, više 'reda radi'. Među Vrščanima su kružile priče da je to zato što su milicioneri, carinici i šverceri u vezi ali je postojala i verzija da je sve to dignuto na viši nivo, odnosno da su se države dogovorile da se šverc u izvođenju Roma toleriše, kako bi se ovaj narod malo izdigao iz bede. Kakva god da je bila istine, tek, činjenica je da su Romi bili najveći šverceri i jedini dileri te da im je standard ubrzano skakao. 'Era Vegete' omogućila je da dobar broj njih izađe iz sirotinjskog naselja Balata, iz straćara i kućica od nepečene cigle, da kupi odnosno zida nove, velelepne kuće. Da bi što lakše mogli da prelaze granicu, neki od njih su se ženili u Rumuniji i tako uvek imali izgovor za putovanja. Na žalost, bilo je i masnijih švervc tura u kojima se prenosilo zlato ali je to bio izuzetak; većini je bilo dovoljno obrtanje proizvoda za svakodnevnu potrošnju.
Sve vreme ovih dešavanja «Šaran» je bio centar šverc biznisa. Od kraja 1970-tih, njegovo ime našlo se i u svetskim bedekerima koje su nosali zapadni turisti-avanturisti željni da vide kako je iza 'gvozdene zavese'. Bilo da su putovali vozovima, automobilima ili sa rancem na leđima, svi su tražili kafanu «Šaran» jer je tako pisalo u vodiču. Kakve su peripetije ti 'fini' zapadnjaci, koji su mislili da im je za obilazak sveta dovoljno znanje engleskog ili nemačkog jezika, šaka dolara i standardni maniri lepog ponašanja, imali sa ovdašnjih 'priručnim' dilerima, može se samo zamisliti. U svakom slučaju, broj turista svake je godine rastao.
No, kako sve što je lepo kratko traje, tako je i zlatno doba «Šarana» neumitno prolazilo. Kasnih 1980-tih šverc sa Rumunijom potisnuo je šverc sa Bugarskom i Turskom, na istoku, odnosno Austrijom, Mađarskom, Italijom i Nemačkom, na zapadu. Povećanje kanala za dotur roba značio je pojavu novih kanala za promet deviza. Ipak, «Šaran» i njegovi domaćini držali su se junački. I oni i Rumunija imali su šta da ponude. Početak 1990-tih, sa ratovima i inflacijom, mogao je da povrati staru slavu «Šarana» ali nije jer se naglo pojavila konkurencija - dileri u centru grada. Sada su svi, i kupci i prodavci i obični građani, menjali dinare za marke ali je iza ovog posla stajala država koja je imala svoje radnike. Jedno vreme je teren bio podeljen: u centru su radili novi dileri a na zelenoj i buvljoj pijaci oni stari i mešanja nije bilo. Kada je država rešila da mora da menja politiku ili će propasti, povlačenje dilera sa ulica značilo je dozvolu prometa devizama u bankama. Mada su još par godina dileri oko «Šarana» radili, taj posao je definitivno odlazio u prošlost i valjalo se okrenuti drugim rabotama, i naći nove baze iz kojih se vode poslovi. «Šaran» je izgubio stalne mušterije, poslovi su krenuli slabo iako zelena pijaca i dalje radi a u blizini nije otvorena ni jedna nova kafana. Velika sala podeljena je na pola pa je novi lokal izdat piljarnici a zatim prodavnici auto delova. Ni smanjeni «Šaran» nije imao dovoljan promet pa je zatvoren i ispražnjen. Pričalo se da će lokal biti okrečen i obnovljen i ponovo otvoren ali je očito da su ti planovi odbačeni. Na vlasnicima je da odluče šta će zauzeti mesto starog, legendarnog «Šarana». Njegovo vremene je definitivno prohujalo i otišlo u nezvaničnu istoriju koja se, kakva god da je, za ponos ili stid, prebrzo zaboravlja.
Polovinom 1970-tih krenule su dalekosežne promene. Dogovorom između tadašnjih socijalističkih, susednih (mada ne previše prijateljskih) država Rumunije i SFRJ, dozvoljen je malogranični promet. Kao rezultat ovog otvaranja rođaci su, posle decenija, konačno mogli da putuju, vide se i razmene poklone. S ove strane je bilo čokolade i 'Vegete' a s one jeftinog putera, oraha, svežeg mesa i donjeg veša (stiglog čak iz Kine). Da je sve ostalo na rođačkim vezama ne bi se ništa značajno desilo. Ali, domišljatost naroda opet je iskoristila rupicu u državnim blokovima i počela da se bavi onim što donosi korist - tako se 'rodio' šverc. Ubrzo su na tezgama vršačke zelene pijace a potom buvljaka počeli da se nude proizvodi iz Rumunije. Svi su znali da je u pitanju 'švercovana' roba ali je cena bila mnogo niža nego u prodavnicama a kvalitet je umeo da bude i bolji od domaćeg pa je trgovina cvetala. Jedini problem bila je nabavka rumunsku valutu lejeve. Njih nije bilo u bankama ali ih je bilo - u «Šaranu». Ulogu pokretnih prodavaca (reč diler nije bila izmišljena) imali su klinci Romi koji su patrolirali po pijaci i ispred kafane. Kada bi našli zainteresovanog vodili bi ga u «Šaran» da se tamo obavi kupovina, kod njihovog gazde koji je držao novac. Kasnije, kada je ovaj biznis počeo da cveta, ponuda se proširila na nemačke marke, švajcarske franke i amerike dolare a i sistem prodaje se promenio: ubačen je odrasliji mangup koji je u nekom čošku, u kapiji, menjao manje sume novca (krupniji iznosi i dalje su se mogli promeniti samo u kafani). Menjači su radili od rano ujutru do kasno u noć. Ne može se reći da su bili na dobrom glasu: kružile su glasine o prevarenim kupcima i štosovima na koje se naivni varaju: pare su savijane u svežanj koji se brojao preko prsta tako da je jedna novčanica brojana dva puta ili bi neko viknuo 'milicija' i svi bi se razbežali a kupac otkrio da je dobio svežanj novina i tek neku novčanicu. Ali, kako je potreba za lejima bila velika a ponuda samo na jednom mestu izbora nije bilo. Istina, kružile su i priče da su prevareni odlazili kod velikih dilerskih bosova, prijavljivali prevaru i bivali obeštećeni dok su mangupi na licu mesta kažnjavani (ali je nejasno da li su kažnjavani jer su pokušali prevaru ili što nisu bilo dovoljno vešti). Naravno, narodna milicija je znala za ove rabote ali je reagovala retko, više 'reda radi'. Među Vrščanima su kružile priče da je to zato što su milicioneri, carinici i šverceri u vezi ali je postojala i verzija da je sve to dignuto na viši nivo, odnosno da su se države dogovorile da se šverc u izvođenju Roma toleriše, kako bi se ovaj narod malo izdigao iz bede. Kakva god da je bila istine, tek, činjenica je da su Romi bili najveći šverceri i jedini dileri te da im je standard ubrzano skakao. 'Era Vegete' omogućila je da dobar broj njih izađe iz sirotinjskog naselja Balata, iz straćara i kućica od nepečene cigle, da kupi odnosno zida nove, velelepne kuće. Da bi što lakše mogli da prelaze granicu, neki od njih su se ženili u Rumuniji i tako uvek imali izgovor za putovanja. Na žalost, bilo je i masnijih švervc tura u kojima se prenosilo zlato ali je to bio izuzetak; većini je bilo dovoljno obrtanje proizvoda za svakodnevnu potrošnju.
Sve vreme ovih dešavanja «Šaran» je bio centar šverc biznisa. Od kraja 1970-tih, njegovo ime našlo se i u svetskim bedekerima koje su nosali zapadni turisti-avanturisti željni da vide kako je iza 'gvozdene zavese'. Bilo da su putovali vozovima, automobilima ili sa rancem na leđima, svi su tražili kafanu «Šaran» jer je tako pisalo u vodiču. Kakve su peripetije ti 'fini' zapadnjaci, koji su mislili da im je za obilazak sveta dovoljno znanje engleskog ili nemačkog jezika, šaka dolara i standardni maniri lepog ponašanja, imali sa ovdašnjih 'priručnim' dilerima, može se samo zamisliti. U svakom slučaju, broj turista svake je godine rastao.
No, kako sve što je lepo kratko traje, tako je i zlatno doba «Šarana» neumitno prolazilo. Kasnih 1980-tih šverc sa Rumunijom potisnuo je šverc sa Bugarskom i Turskom, na istoku, odnosno Austrijom, Mađarskom, Italijom i Nemačkom, na zapadu. Povećanje kanala za dotur roba značio je pojavu novih kanala za promet deviza. Ipak, «Šaran» i njegovi domaćini držali su se junački. I oni i Rumunija imali su šta da ponude. Početak 1990-tih, sa ratovima i inflacijom, mogao je da povrati staru slavu «Šarana» ali nije jer se naglo pojavila konkurencija - dileri u centru grada. Sada su svi, i kupci i prodavci i obični građani, menjali dinare za marke ali je iza ovog posla stajala država koja je imala svoje radnike. Jedno vreme je teren bio podeljen: u centru su radili novi dileri a na zelenoj i buvljoj pijaci oni stari i mešanja nije bilo. Kada je država rešila da mora da menja politiku ili će propasti, povlačenje dilera sa ulica značilo je dozvolu prometa devizama u bankama. Mada su još par godina dileri oko «Šarana» radili, taj posao je definitivno odlazio u prošlost i valjalo se okrenuti drugim rabotama, i naći nove baze iz kojih se vode poslovi. «Šaran» je izgubio stalne mušterije, poslovi su krenuli slabo iako zelena pijaca i dalje radi a u blizini nije otvorena ni jedna nova kafana. Velika sala podeljena je na pola pa je novi lokal izdat piljarnici a zatim prodavnici auto delova. Ni smanjeni «Šaran» nije imao dovoljan promet pa je zatvoren i ispražnjen. Pričalo se da će lokal biti okrečen i obnovljen i ponovo otvoren ali je očito da su ti planovi odbačeni. Na vlasnicima je da odluče šta će zauzeti mesto starog, legendarnog «Šarana». Njegovo vremene je definitivno prohujalo i otišlo u nezvaničnu istoriju koja se, kakva god da je, za ponos ili stid, prebrzo zaboravlja.
1 komentara:
Evo jedna istinita informacija iz PRVE RUKE.
Saran nikada nije izgubio stalne musterije, niti je imao nedovoljan promet.
Samim tim, to nije razlog zbog cega je lokal zatvoren, tj. PRESELJEN u manji objekat na svega nekoliko metara od prvobitne lokacije. Upravo te STALNE MUSTERIJE to i znaju !
Постави коментар