JESEN SKUPLJAČA, FILMOVI

Knjige nastaju namerno ili slučajno. Na nekima se radi koncentrisano, druge se naizgled pišu same od sebe. Ali, iza svega postoji neki plan koga pisac nije i ne mora biti svestan. Jednostavno, neka priča ili pesma odabrala je baš njega da ih ispiše i pusti u svet. Krajnji cilj i oblik tog pozajmljivanja uma i ruke zna da dopre do piščeve svesti ali to nije obavezno. Može se desiti da pisac otkrije da je neku knjigu već napisao i da samo treba da je ’odvadi’ iz ostalih rukopisa (slično tome, Mikelanđelo je verovao da skulptura već postoji u kamenu a da je njegov zadatak samo da je oslobodi klopke u kojoj je). „Jesen Skupljača“ i „Filmove“ ’našao’ sam među rukopisima, spremne i voljne da budu izdvojene i uđu među korice.

JESEN SKUPLJAČA
  

Uz sve muke stvaranja priče autoru nose i dodatni teret jer ih, onako raznorodne, nije lako udenuti u knjigu. Popriličan broj kraćih i dužih proza koje sam pisao 20 i kusur godina ’pružao je otpor’ bilo kakvom pronalaženju zajedničkih imenilaca. Sve dok nisam, podstaknut predlogom izdavača, vlasnice „Tardisa“, Spomenke Stefanović Pululu, počeo da o njima razmišljam kao o stilskim vežbama na zadate teme fantastičkih žanrova i pokušaje da se iz obrazaca iskoči. Od „Rama Tomasa Mora“, iz davne 1982, parafrazu Utopije u kojoj (kao i svuda) ima zabušanata, onih što ne znaju šta bi sa sobom (ne umeju da strukturišu svoje vreme, rekli bi psihijatri), preko beslovesnog, nagonskog ljudskog krda koje se brani od uljeza do bića svedenih na puku fizičku egzistenciju koja se oslobađaju najdubljih tabua nekadašnje Homo Sapiens vrste, od pesnika koji služi hordi do pesnika koji svesno žrtvuje svoje telo i um zarad stvaranja lepote, priče su se preplitale i dopunjavale da bi se ugnjezdile među crne korice. Na temeljima formula naučne fantastike izrasli su Skupljači (prilagođeni nekom drugom svetu koji nije Zemlje) i Bacač koji u jednom trenu shvata da sledeće dete koje će odneti na Kraj Sveta može biti baš njegovo. Istočnjački mudrac u bašti usred pustinje i njegov kolega nameran da dohvati Nebo prethodnica su pilota šatla koji je prošao kroz taj svod i susreo onoga ko ga je čekao. Tajanstveni pisac Vil Žern pokušaće da odredi tok sudbine a Poštovani Sak žudeti da mu se ta sila oglasi i odredi put. Kula nad gradom otkriće se kao vrelo vremena, iznad nje će leteti klonirane guske na putu prema zimovniku koga su zapamtili njihovi preci-roditelji-braća a koga više nema. Ni dvojnici neće više da budu ono što jesu, izneveravaju očekivanja i jogune se. Prošlost, pak, pruža nečije prljave i moćne ruke u sadašnjost. Ni gledanje nije što je nekad bilo.
Fantastika je, reče Šiler, večno mlada  jer ono što se, nigde i nikad, nije dogodilo ne može da ostari. Ta večna mladost dozvoljava joj da raste, menja se, meandrira, da izlazi iz zabrana, iz obrazaca koji je guše, teraju da postane samodopadljiva, jalova i besmislena. A njen zadatak je da se preskoči stepenik pojavnog i otkriva drugačije horizonte, na kojima je realnost samo odraz i omama. Tamo se maske prepoznaju, menja njihov lik i predznak, vrednosti odbacuju sisteme i traže nove. Trudio sam se, u segmentima „Jeseni Skupljača“ (kao i u svim pričama) da budem dostojan ovakve vizije fantastike, da je, nudeći poglede iskosa, poguram, pomerim ili barem malkice uzdrmam. Koliko sam uspeo nije moje da prosuđujem.



FILMOVI
  

  „Filmovi“ su knjiga koja se (kao i „Jesen Skupljača“) istiho pisala preko dve decenije. Kako sam njen naslov kaže, polazna, inicijalna inspiracija stihova bila je moja fascinacija pokretnim slikama. Baš kao što su me reči i njihovi poetski i prozni sklopovi ostavljali bez daha, i poneke pokretne slike uspevale su da me uvuku u svoju magiju. Bilo je sasvim prirodno da te fascinacije pokušam da pretočim u tkivo koje mi je blisko, dakle u stihove; ponekad se to dešavalo odmah posle odgledanog filma no bilo je poetskih reakcija ispisanih/ispisivanih danima pa čak i mesecima kasnije. Svaki takav film i pesma otvorali su pitanje mogu li se i kako slike pretočiti u reči. I, još izazovnije, kako postići ritam koji pokretne slike nose. Reči i stihovi imaju svoju specifičnu zapreminu, svoju statiku. Može li se uspostaviti njihov dijalog i tako stvoriti svojevrsno ako ne intertekstualno delo - jer pored reči imamo ’posla’ i sa slikom - a ono (recimo) ’intermedijsko’ delo? Ili, gledano iz drugog ugla, ako umetnost ’destiluje’ stvarnost onda umetnost ’izazvana’ umetnošću to čini dvostruko (destiluje destilat) što može rezultirati visokom koncentracijom sile koja, opet, može biti volšebna ili sterilna ali i, što da ne, otrovna. Sme li se odoleti ovom izazovu?
    Kako god, iskušavajući sebe pisao sam pesme inspirisane i izazvane filmovima i odlagao ih u fijoku. Ispočetka sam se ’oslanjao’ na filmove odgledane u bioskopu ili na TV programima što je značilo da ne mogu da naknadno proverim svoje utiske. Pojava video kaseta dozvolila je takve ’reprize’. Istovremeno, mogao sam iznajmiti i sasvim nepoznate filmove. Vlasnici video klubova su potražnju ’gasili’ piratskim verzijama filmskih hitova i naslovima koji su im ’zvučali’ atraktivno. Ali, rukovodeći se principima potražnje, posle 2-3 meseca jednostavno bi obrisali film koji nije bio dovoljno gledan i na istu traku nasnimili novi. Tako mi se redovno dešavalo da ne mogu dva puta da iznajmim isti film (stari filozofi bili su očito u pravu). Video je doneo ogroman izbor, mogućnost da se film prati bez uobičajenih bioskopskih uznemiravanja, da se traka vraća, usporava, zamrzne... Veliko bioskopsko platno video nije mogao da zameni ali kako su u mom rodnom Vršcu oba bioskopa bila zatvorena, izbora nije bilo. Dve decenije kasnije stigla je nova tehnička revolucija u obliku DVD i DVIX formata na koju se nadovezuje Internet razmena multimedijalnih sadržaja. Doslovno svaki film može se za relativno kratko vreme nabaviti na disku ili ’skinuti’ sa mreže. Za ljubitelje filmske ali i svih ostalih umetnosti ovo je vreme izobilja.
    Sređujući rukopise pre par godina, izdvojio sam popriličan broj pesama o filmovima. Ponovno čitanje otkrilo je da se nekih filmova ne mogu najjasnije setiti ali da se stihovi ’drže’ (naravno, bilo je pesama koje jednostavno nisu stajale samostalno). Raspon inspiracija-izazova bio je ogroman: umetnički filmovi stajali su rame uz rame sa opskurnim eksperimentima, špageti vesternima ili krimićima; svaki je, pak, imao nešto što ga je činilo posebnim. I pesme su bile različite: stil i glas stihova se menjao, od lepršavosti do promuklosti, od vriska do tišine, od naglašene naracije do oslobođenih asocijacija. Ponekad sam stihovima hteo da zadržim neku sliku, drugi put atmosferu i emocije ili da se umešam-nastavim na filmsku priču...
Ispostavilo se, takođe, da sam pesmama ispratio sva dela Andreja Tarkovskog, po meni najosobenijeg umetnika filma i te pesme sam objavio u časopisu „Književna reč“. Na par javnih nastupa čitao sam novootkrivene pesme o filmovima. Isprva je naslov filma bio naslov pesme. Odustao sam od takvog imenovanja smatrajući da navođenje filma odmah na početku isuviše usmerava reakcije slušalaca. Zato sam film ’otkrivao’ tek pošto je pesma završena. Reakcije su bile različite. Nekima su stihovi odslikavali film, drugi nisu nalazili nikakve veze između pesme i inspiracije, oni koji film nisu gledali imali su svoje vizije. Problem nije uvek bio u (ne)spretnosti pesnikovoj. Svako nosi sopstvenu sliku/predstavu filma (i bilo kog drugog dešavanja), ono što je jednima važno drugi nisu zapamtili. Gledajući ponovo, posle par godina (ili decenija), neke filmove o kojima sam pisao dešavalo mi se da se zapitam zašto sam zapazio neki trenutak, neki pokret ili boju a propustio drugi, koji mi je sada bitan. Odgovor je (bolno) jednostavan: ja (kao ni bilo ko drugi) nisam više ista osoba. U međuvremenu sam doživeo (i čuo/video/pročitao) štošta a sve je to uticalo da razmišljam drugačije, da ponešto vidim/čujem slabije ili jasnije. U  idealnom slučaju bio bi pravi izazov iz godine u godinu pisati pesme o nekom filmu (koji bi postao svojevrsni reper-etalon) i onda ih, natenane, pregledati i zapažati razlike. Moglo bi to biti podsticajno ali i poražavajuće.