Priče o vampirima poznate su, u raznim modalitetima, gotovo svim narodima na kugli zemaljskoj. Ipak, zahvaljujući pre svega filmu i televiziji, neprikosnoveni kralj svih vampira svakako je grof Drakula, izašao 1897.g. iz pera Brema Stokera a njegove sedište je u Transilvaniji, pokrajini u Rumuniji. Priča inspirisana stvarnom istorijskom ličnošću, uspešnim boricem protiv Turaka, u Stokerovoj verziji je postala priča o nemilosrdnom lovcu na ljudsku krv; kasnije razrade Drakule, koji je privukao pažnju čitalaca a još više filmskih konzumenata, dodale su i mračnu seksualnu privlačnost, prefinjenost i dekadentnost, stvorivši od njega jedan od kulturoloških repera XX veka. Ma kolika bila popularnost Drakule u Zapadnom svetu, u krajevima koji su blizu Rumunije, ovaj 'junak' nije ostavio previše tragova. Kao što, uostalom, ni mitologija vezana za vampire nema posebnu popularnost; osim ponekih usputnih beleški i konstatacija da narodi u Vojvodini veruju u veštice i vampire, nekih 'ozbiljnijih' primera i nema. Da li je to zbog toga što je vampirizmu bliži brdoviti teren nego ravnica, zato što nedostaju atraktivni ratnici ili velikaši ili je mentalitet stanovništva drugačiji, pitanje je na koje bi mogli da odgovore stručnjaci vampirolozi.
Banat, koji se iz sadašnje Srbije širi u Rumuniju, posebno je zanimljiv u kontekstu mita o Drakuli. Naime, uprkos fizičke vezanosti za Transilvaniju i ravnice koja se prostire do podnožja Karpata, činjenice da na svim tim prostorima živi rumunski narod odnosno da je Banat do kraja I svetskog rata bio deo Rumunije, mit o Drakuli, gotovo da i nije poznat; čini sa da su geografske udaljenosti, potpomognute i državnim granicama, uticale da se ovaj mit ne razvija previše. Ipak, postoji jedna priča koja, kao i svaki izuzetak, potvrđuje pravilo da je narodna mašta i dalje živa. Reč je o priči o nesuđenom Drakulinom putovanju za Beč; ona se može čuti kod starijih Banaćana, posebno onih iz sela sa mešovitim rumunsko-srpskim stanovništvom, tako da postoje čak i dve verzije te priče.
Elem, Austrijanci su iz narodnih priča čuli da u Rumuniji postoji velikaš koji se srčano bori protiv Turaka. Pošto im je koristio svako ko je slabio Tursku vojsku, oni su poslali glasnike Drakuli sa pozivom da dođe u Beč kako bi tamo dobio pomoć u zlatu i oružju za svoju borbu. On se najpre dvoumio, nepoverljiv prema predlogu, plašeći se da nije u pitanju klopka. Zatim su Turci ponovo navalili i morao je da ide iz bitke u bitku. Kada je, konačno, zavladao situacijom i razjurio napadače, već je bila duboka jesen. Premišljao se da li da ide ili ne ali je potreba za oružjem i novcem kojim bi platio svoju izmorenu vojsku prevagnula i Drakula je krenuo na put praćen odabranim, poverljivim vojnicima. Do ovog trenutka priča se drži manje-više istorijske slike o Vladu Cepešu, borcu protiv Turaka da bi skliznula u mit koji je stvoren Stokerovom knjigom. Naime, najveće prepreke putu nisu bile Turksa vojska i njihova utvrđenja već sama priroda jer je put vodio kroz predele bogate vodom, negde se morala preći i velika reka Dunav, a zna se - vampiri ne podnose vodu. Ekspedicija je krenula put Banata računajući na pomoć svog naroda koji će ih kriti i pomagati im. No, sve se zaverilo protiv putnika. Osim čarki sa Turcima, u kojima je stradalo dosta vojnika iz pratnje, kako se Drakula sa odredom približavao ovdašnjem (dakle srpskom) Banatu, sve su češće nailazili na močvare koje se nisu mogle zaobići. Blizina vode je uznemiravala Drakulu, koji je postajao sve bešnji i nije mogao da se kontroliše. Konačni kraj poduhvata donela je novembarska kiša koja danima nije prestajala i od koje su narasle sve bare i rečica a i podzemna voda je bila toliko visoka da je izbijala po njivama. Potpuno obeshrabren i bolestan od neutoljene gladi za krvlju i lošeg, ravničarskog vazduha, zaključivši da se sve zaverilo protiv njega, Drakula je okrenuo konja i vratio se u svoj zamak u planinama. Tamo je dugo bolovao ali je na proleća spremno dočekao nove turske najezde.
Tako se, prema pričama, završio neslavni Drakulin pohod kroz Banat. Naravno, skepticima neće biti teško da stavljaju pod znak pitanja neke delove priče, posebno o Drakulinom vampirizmu, jer oni zaista deluju 'nakalemljeno'. No, malo dublja analiza mogla bi da pronađe neke činjenice koje se, potom, mogu različiti interpretirati. Naime, ako je sporno da li je Vlad Cepeš ikada bio pozivan u Beč, nije sporno da je Banat, posebno oko Dunava i Tise, bio izuzetno močvaran i teško prohodan, naročito u kasnu jesen. Barem taj podatak nije netačan. Ako je Drakula i išao u Beč ovim putem, sasvim je moguće da je odustao upravo zbog kiša i visokih voda. A voda može biti i 'vampirski' razlog za odustanak od puta. U svakom slučaju, priča je zabavna i prigodna za kasne večeri u seoskim kafanama. Onima koji su spremni da u nju poveruju nudi dovoljno uzbuđenja; onima koji ne veruju u vampire, preostaje samo da odmahnu rukom i počaste se čašom kuvane rakije ili vina.
Banat, koji se iz sadašnje Srbije širi u Rumuniju, posebno je zanimljiv u kontekstu mita o Drakuli. Naime, uprkos fizičke vezanosti za Transilvaniju i ravnice koja se prostire do podnožja Karpata, činjenice da na svim tim prostorima živi rumunski narod odnosno da je Banat do kraja I svetskog rata bio deo Rumunije, mit o Drakuli, gotovo da i nije poznat; čini sa da su geografske udaljenosti, potpomognute i državnim granicama, uticale da se ovaj mit ne razvija previše. Ipak, postoji jedna priča koja, kao i svaki izuzetak, potvrđuje pravilo da je narodna mašta i dalje živa. Reč je o priči o nesuđenom Drakulinom putovanju za Beč; ona se može čuti kod starijih Banaćana, posebno onih iz sela sa mešovitim rumunsko-srpskim stanovništvom, tako da postoje čak i dve verzije te priče.
Elem, Austrijanci su iz narodnih priča čuli da u Rumuniji postoji velikaš koji se srčano bori protiv Turaka. Pošto im je koristio svako ko je slabio Tursku vojsku, oni su poslali glasnike Drakuli sa pozivom da dođe u Beč kako bi tamo dobio pomoć u zlatu i oružju za svoju borbu. On se najpre dvoumio, nepoverljiv prema predlogu, plašeći se da nije u pitanju klopka. Zatim su Turci ponovo navalili i morao je da ide iz bitke u bitku. Kada je, konačno, zavladao situacijom i razjurio napadače, već je bila duboka jesen. Premišljao se da li da ide ili ne ali je potreba za oružjem i novcem kojim bi platio svoju izmorenu vojsku prevagnula i Drakula je krenuo na put praćen odabranim, poverljivim vojnicima. Do ovog trenutka priča se drži manje-više istorijske slike o Vladu Cepešu, borcu protiv Turaka da bi skliznula u mit koji je stvoren Stokerovom knjigom. Naime, najveće prepreke putu nisu bile Turksa vojska i njihova utvrđenja već sama priroda jer je put vodio kroz predele bogate vodom, negde se morala preći i velika reka Dunav, a zna se - vampiri ne podnose vodu. Ekspedicija je krenula put Banata računajući na pomoć svog naroda koji će ih kriti i pomagati im. No, sve se zaverilo protiv putnika. Osim čarki sa Turcima, u kojima je stradalo dosta vojnika iz pratnje, kako se Drakula sa odredom približavao ovdašnjem (dakle srpskom) Banatu, sve su češće nailazili na močvare koje se nisu mogle zaobići. Blizina vode je uznemiravala Drakulu, koji je postajao sve bešnji i nije mogao da se kontroliše. Konačni kraj poduhvata donela je novembarska kiša koja danima nije prestajala i od koje su narasle sve bare i rečica a i podzemna voda je bila toliko visoka da je izbijala po njivama. Potpuno obeshrabren i bolestan od neutoljene gladi za krvlju i lošeg, ravničarskog vazduha, zaključivši da se sve zaverilo protiv njega, Drakula je okrenuo konja i vratio se u svoj zamak u planinama. Tamo je dugo bolovao ali je na proleća spremno dočekao nove turske najezde.
Tako se, prema pričama, završio neslavni Drakulin pohod kroz Banat. Naravno, skepticima neće biti teško da stavljaju pod znak pitanja neke delove priče, posebno o Drakulinom vampirizmu, jer oni zaista deluju 'nakalemljeno'. No, malo dublja analiza mogla bi da pronađe neke činjenice koje se, potom, mogu različiti interpretirati. Naime, ako je sporno da li je Vlad Cepeš ikada bio pozivan u Beč, nije sporno da je Banat, posebno oko Dunava i Tise, bio izuzetno močvaran i teško prohodan, naročito u kasnu jesen. Barem taj podatak nije netačan. Ako je Drakula i išao u Beč ovim putem, sasvim je moguće da je odustao upravo zbog kiša i visokih voda. A voda može biti i 'vampirski' razlog za odustanak od puta. U svakom slučaju, priča je zabavna i prigodna za kasne večeri u seoskim kafanama. Onima koji su spremni da u nju poveruju nudi dovoljno uzbuđenja; onima koji ne veruju u vampire, preostaje samo da odmahnu rukom i počaste se čašom kuvane rakije ili vina.
0 komentara:
Постави коментар