Nema šetača ulicama ’lepe varoši’ ispod brega s kulom koji nije zapazio kibic-fenstere. Jer ako ih nije video lako se moglo desiti da – udari svojom tvrdom glavom u njih. Kako samo nemačko ime kaže u pitanju su prozori za virenje, preciznije za izvirivanje. Izbačeni su izvan ravni kućne fasade da onome iznutra, naslonjenom na prozorsku dasku, dozvole poglede ne samo napred već i levo i desno, uz i niz ulicu. Što je itekako lepo i korisno jer em imaš širi vidik pa možeš da pratiš dešavanja celim tokom ulice em sve to radiš iz sigurnosti i toplote svoje kuće. Savršeno za sve bake i tetke, nadžak-babe i klepetuše. Naravno, ne treba zaboraviti ni druge važne rabote kakve su dogovori momaka i devojaka (sa mogućom razmenom pisamaca) ili sasvim bezazlene trivijalnosti kao što su dodavanje komšinici tacne sa nedeljnim kolačima za probu (na, kako se to ranije govorilo, ’koštanje’). Dakle, kibic-fensteri su, u svoje vreme, bili vrlo praktična i korisna stvar.
Knjige istorijske kažu da su kibicfensteri bili u ’modi’ u XVIII i XIX veku; njihov nastanak i razvoj vezuje se za pojeftinjenje stakla kao materijala u gradnji kuća. Sve dok je staklo bilo skupo prozori na kućama običnog sveta bili su mali i retki (u AustroUgarskoj se, čak, plaćao i porez na broj prozora na ’licu’ kuće). Kada je staklo postalo manje skupo mogli su se i na srednje bogatim kućama ugrađivati veći prozori pa i kibic-fensteri. Lako je zaključiti, već prema imenu, ko je u Vojvodini prvi i najčešće imao kibic-fenstere; potvrđuje ovo i nepostojanje srpske reči za taj predmet-objekat jer su ga svi zvali samo tim ’švapskim’ imenom. Naravno, kako je novac, pre ili kasnije, počeo da se sakuplja i u buđelarima i kovčezima Srbalja to su oni, dajući oduška svom blagostanju a ugledajući se na imućnije sugrađane, počeli na svoje kuće ’turati’ i kibic-fenstere. Tako je svako, ko je sokakom prolazio, mogao da vidi koja je kuća ’gospocka’ a što je na fasadi bilo više ovakvih prozora to je, jelte, i gazda bio bolje stojeći. Tako je kibic-fenster bio samoreklama (’samohval’ rekao bi Sterija) za vlasnika kuće. Stoga nije čudo što su i paori, sa manje ili više zemlje, vinograda i stoke (blaga), želeli da se i kibic-fensterom, kao statusnim simbolom, predstave kao bogati domaćini; tako je uz veliku kapiju, kroz koju su obavezno prolazila velika zaprežna kola, i kibic-fenster postajao obavezni kućni inventar. Kako to i biva, u zavisnosti od para (a ’kolko para - tolko i muzike’), kibic-fensteri su bili manje ili više ukrašeni, sa duborezom, bočnim krilima koja se otvaraju ili sasvim jednostavni, ’klot’. Ali, kakav god da je bio, kibic-fenster je bio bolji nego običan ’ravan’ prozor i tu nije bilo nikakve dileme. Ono što se nije videlo ali se podrazumevalo jeste da je iza kibic-fenstera i ’firangi’ na njemu, paradna ’napred soba’ u kojoj su bračni krevet, ormari sa ’svečanim ruvom i aljinama’, ikona i familijarne slike. ’Napred soba’ najčešće nije korišćena za spavanje već samo za pokazivanje gostima, familiji i komšiluku (ovima posredno, kad se otvori prozor i zadigne firanga). Običan, svakodnevni život odvijao se u ostalim sobama, onoj ’srednoj’ (koja bi se danas zvala dnevna) i kujni (a kad pukne lepo vreme kujna se selila u dvorišnu ’letnju’ ili ispod ambara). Kibic-fenster je, da bi bio još važniji, ukrašavan kakvom lepom mušemom i saksijom sa odabranim cvećem (muškatlama). Ako je napred soba ipak u upotrebi, kod onih slabije stojećih, onda se i to lako videlo jer su u kibic-fensteru sedela deca, igrala se i gledala veliki svet, dok je njihova majka ili baka spremala ručak i poslovala u dvorištu.
Kako god bilo, sa ili bez napred sobe, ovaj prozor je u paorskim kućama imao i važnu ulogu osmatračnice koju je žena/majka često posećivala kako bi videla dolazi li njen muž/sin sa njive ili pijace. Kad bi ugledala da zaprežna kola ulaze u ulicu, brže-bolje je izlazila da otvori kapiju kako bi gazda ušao u dvorište bez zadržavanja. Bila je velika sramota da umorni paor mora da zaustavi konja i glasno vikne „Kapiju!“ ili, nedaj bože, sam siđe s kola i otvori vrata svog doma.
Kibic-fensteri su trajali i služili vekovima, jedva menjajući svoj izgled. No, druga polovina XX veka promenila je način življenja većine stanovnika. Sve je ređe na novim kućama ’nicao’ i kibic-fenster. Na mnogim starim kućama kibic-fensteri su izvaljeni i zamenjeni prozorima sa roletnama. U Vršcu radoznali šetač, na sreću, još uvek može, u nekadašnjem ’paorskom’ ili ’švapskom’ delu, videti dosta tih starovremskih ’statusnih simbola’. Prepušteni (ne)brizi vlasnika kuća, kibic-fensteri su ili održavani ili zapušteni, natruli i skloni padu. Kako budu nestajala stara zdanja tako će nestajati i oni, sve dok se jednog (nažalost čini se vrlo skorog) dana, svi ne presele u sećanja starih ’vrštana’ i fotografije po raznim albumima. Nove generacije neće ni znati da su postojali. Neko će reći da to i nije bitno, da su kibic-fensteri nevažne sitnice zaboravljajući, međutim, da ’sitnice život znače’ i da novotarije nisu uvek bolje od onoga što brišu.
Foto: Duško Vlajković Mitrovanov
Knjige istorijske kažu da su kibicfensteri bili u ’modi’ u XVIII i XIX veku; njihov nastanak i razvoj vezuje se za pojeftinjenje stakla kao materijala u gradnji kuća. Sve dok je staklo bilo skupo prozori na kućama običnog sveta bili su mali i retki (u AustroUgarskoj se, čak, plaćao i porez na broj prozora na ’licu’ kuće). Kada je staklo postalo manje skupo mogli su se i na srednje bogatim kućama ugrađivati veći prozori pa i kibic-fensteri. Lako je zaključiti, već prema imenu, ko je u Vojvodini prvi i najčešće imao kibic-fenstere; potvrđuje ovo i nepostojanje srpske reči za taj predmet-objekat jer su ga svi zvali samo tim ’švapskim’ imenom. Naravno, kako je novac, pre ili kasnije, počeo da se sakuplja i u buđelarima i kovčezima Srbalja to su oni, dajući oduška svom blagostanju a ugledajući se na imućnije sugrađane, počeli na svoje kuće ’turati’ i kibic-fenstere. Tako je svako, ko je sokakom prolazio, mogao da vidi koja je kuća ’gospocka’ a što je na fasadi bilo više ovakvih prozora to je, jelte, i gazda bio bolje stojeći. Tako je kibic-fenster bio samoreklama (’samohval’ rekao bi Sterija) za vlasnika kuće. Stoga nije čudo što su i paori, sa manje ili više zemlje, vinograda i stoke (blaga), želeli da se i kibic-fensterom, kao statusnim simbolom, predstave kao bogati domaćini; tako je uz veliku kapiju, kroz koju su obavezno prolazila velika zaprežna kola, i kibic-fenster postajao obavezni kućni inventar. Kako to i biva, u zavisnosti od para (a ’kolko para - tolko i muzike’), kibic-fensteri su bili manje ili više ukrašeni, sa duborezom, bočnim krilima koja se otvaraju ili sasvim jednostavni, ’klot’. Ali, kakav god da je bio, kibic-fenster je bio bolji nego običan ’ravan’ prozor i tu nije bilo nikakve dileme. Ono što se nije videlo ali se podrazumevalo jeste da je iza kibic-fenstera i ’firangi’ na njemu, paradna ’napred soba’ u kojoj su bračni krevet, ormari sa ’svečanim ruvom i aljinama’, ikona i familijarne slike. ’Napred soba’ najčešće nije korišćena za spavanje već samo za pokazivanje gostima, familiji i komšiluku (ovima posredno, kad se otvori prozor i zadigne firanga). Običan, svakodnevni život odvijao se u ostalim sobama, onoj ’srednoj’ (koja bi se danas zvala dnevna) i kujni (a kad pukne lepo vreme kujna se selila u dvorišnu ’letnju’ ili ispod ambara). Kibic-fenster je, da bi bio još važniji, ukrašavan kakvom lepom mušemom i saksijom sa odabranim cvećem (muškatlama). Ako je napred soba ipak u upotrebi, kod onih slabije stojećih, onda se i to lako videlo jer su u kibic-fensteru sedela deca, igrala se i gledala veliki svet, dok je njihova majka ili baka spremala ručak i poslovala u dvorištu.
Kako god bilo, sa ili bez napred sobe, ovaj prozor je u paorskim kućama imao i važnu ulogu osmatračnice koju je žena/majka često posećivala kako bi videla dolazi li njen muž/sin sa njive ili pijace. Kad bi ugledala da zaprežna kola ulaze u ulicu, brže-bolje je izlazila da otvori kapiju kako bi gazda ušao u dvorište bez zadržavanja. Bila je velika sramota da umorni paor mora da zaustavi konja i glasno vikne „Kapiju!“ ili, nedaj bože, sam siđe s kola i otvori vrata svog doma.
Kibic-fensteri su trajali i služili vekovima, jedva menjajući svoj izgled. No, druga polovina XX veka promenila je način življenja većine stanovnika. Sve je ređe na novim kućama ’nicao’ i kibic-fenster. Na mnogim starim kućama kibic-fensteri su izvaljeni i zamenjeni prozorima sa roletnama. U Vršcu radoznali šetač, na sreću, još uvek može, u nekadašnjem ’paorskom’ ili ’švapskom’ delu, videti dosta tih starovremskih ’statusnih simbola’. Prepušteni (ne)brizi vlasnika kuća, kibic-fensteri su ili održavani ili zapušteni, natruli i skloni padu. Kako budu nestajala stara zdanja tako će nestajati i oni, sve dok se jednog (nažalost čini se vrlo skorog) dana, svi ne presele u sećanja starih ’vrštana’ i fotografije po raznim albumima. Nove generacije neće ni znati da su postojali. Neko će reći da to i nije bitno, da su kibic-fensteri nevažne sitnice zaboravljajući, međutim, da ’sitnice život znače’ i da novotarije nisu uvek bolje od onoga što brišu.
Foto: Duško Vlajković Mitrovanov
0 komentara:
Постави коментар