Ako se bude birao najveći gubitnik u 2006.g. onda će to nesumnjivo biti Pluton koji je degradiran odnosno oduzet mu je, za zelenim konferencijskim stolom, status planete. Bez obzira na (ne)opravdanost razloga za ovakvo postupanje, zaista je u pitanju jedinstven slučaj u astronomiji. Pluton je, pak, jedno od čeda i čeda XX veka: naime, godine 1905.g. američki astronom Persival Louel je, na osnovu neobičnosti orbite Neptuna došao do zaključka za iza njega postoji još jedna planeta; njeno postojanje moglo se dokazati matematički ali se ona nije mogla videti. I tako je ostalo sve do 1930.g. kada je eksplodirala astronomska senzacija: astronom Klajd Vilijam Tombo (1906-1997) otkrio je novu planetu vrlo blizu mesta na koja su ukazivali Louelovi proračuni. Deveta planeta zlokobno je nazvana po rimskom bogu smrti.
U nastupajućim danima i mesecima astronomi će se brinuti za otkrivanje što više fizičkih karatkeristika udaljene planete kojoj je potrebno oko 250 godina da obiđe oko Sunca; u stručnoj javnosti vodile su se velike rasprave oko veličine Plutona i mogućnosti da utiče na odstupanja orbite Neptuna jer se matematika nije slagala sa viđenim stanjem. Ove nedoumice raspaljivale su maštu novinara željnih senzacija ali još više pisaca naučne fantastike koji su svoje tvorevine objavljivali u petparačkim, 'palp' magazinima. Verovatno prva priča u kojoj Pluton igra ulogu u zapletu objavljena je u časopisu «Amazin Stories Quaterly» broj za jesen 1930.g. autor je bio Džon Kembel a naslov priče je «Crna zvezda prolazi». Kembel je brzometno reagovao na astronomske novosti i ubacio Pluton u svoju prozu a to je nastavio i u priči «Svemirska ostrva» koja je objavljenja u istom časopisu sledeće 1931.g. u prolećnom «interplanetarnom broju». Naravno, i drugi palp pisci su želeli da iskoriste aktuelnost i intrigantnost Plutona i brže-bolje su skuckali svoje priče koje se dešavaju na najudaljenijoj planeti. Sami naslovi su bili dovoljno bombasti i ilustrativni: «Planeta očajanja» R.F. Starzla (1931), «U dubinama Plutona» S. Koblenc (1931), «Raskršća svemira» A. G. Stanglanda (1932), «Iza planetoida» E.K. Slota (1932), «Plutonski teror» Dž. Vilijamsa (1933), «Žderači mozgova sa Plutona» K. Sterlinga (1934), «Silovanje sunčevog sistema» L.F. Stona (1934), «Bogatstvo za Pluton» S. Koblenc (1934), «Plave izmaglice Plutona» R. Z. Galuna (1935), «Izveštaj ambasadora Plutona» R. V. Loundesa (1935), «Finalno oružje» Dž. Kembela (1936), «Ekspedicija na Pluton» Maninga i Flečera (1939). I u 1940-tima nastaviljena ja upotreba Plutona u pričama kakve su «Trans Plutonska klopka» R. Roklina (1940), «Kralj Kol sa Plutona» Gotesmana (1940), «Kradljivci umova sa Plutona» J. Farela (1944), «Cevovod do Plutona» M. Leinstera (1945) ili «Poslednja predstraža» R. Roklina (1945).
U tim junačkim vremenima kako za novu planetu tako i za naučnu fantastiku, Pluton je preuzeo na sebe sve moguće uloge: na njega su sletale ekspedicije i susretale sa hladnom, mrtvom planetom koja okrutno kažnjava sve njihove greške i kvarove opreme; ali bilo je i svakojakih čudovišta i monstruma koji su, posle dugog perioda prinudne dijete, konačno imali kime da se počaste; naravno, u drugim varijantama je Pluton bio baza ili za invaziju vanzemaljaca na Zemlji ili odskočna daska zemljana koji bi da odu do zvezda ali i za razne kriminalce, švercere, tragače za blagom, svemirske gusare, lude naučnike i slično. Postojeći naučni podaci o nekim karakteristikama planete korišćeni su u pričama ako to piscu odgovara a ako mu to smeta on bi slobodno improvizovao. Bilo je važno da se nađe još jedan povod za jurnjave i pucačine ili još jedno mesto na kome se kriju opasnosti. Ovaj lakonski tretman Plutona nije nikakav izuzetak jer kroz njega su prošle sve planete Sunčevog sistema pa zatim i bliže i dalje galaksije. Za palp naučnu fantastiku ništa nije bilo predaleko ili nepoznato ili besmisleno da se ne može iskoristiti za nekakvu zabavnu pričicu. Ovakav manir pisanja nastavljen je i u posleratnim godinama pričama kakve su «Plutonska druga» K. A. Smita (1951), «Krajnji rok za Pluton» V. Statena (1951) ili «Lampa Plutona» Č. A. Sterna (1954). Ali, palp je bio na izdisaju a naučnički temeljnija i umetnički ambicioznija proza je polako zauzimala njegovo mesto. Bilo je to vidljivo u romanima «Kosmički inženjeri» K. Simaka (1950) ili «Čovek sa Zemlje» A. Berdžisa (1959) pa čak i starog palp majstora R. Hajnlajna u romanu «Imam svemirsko odelo, putovaću» (1958).
Trend uozbiljavanja žanra pa samim tim i poštovanja nauke na račun izbegavanja avantura bez pokrića donela je Plutonu status koji je i danas aktuelan: ovaj negostoljubiva planeta predaleko je da bi bila ekonomski celishodno eksploatisana ali se na njemu mogu, u privatnoj režiji, nalaziti retke rude; s druge strane, Pluton može biti odskočna daska za putovanja prema zvezdama odnosno isturena naučnička stanica koja pruža dublji pogled na 'okolne' galaksije. Naravno, i dalje je na ovom malom svetu ima mesta za razna čudesa, tragove vanzemaljskih civilizacija, kosmičke fenomene i slične senzacije (ali sada mnogo temeljnije smišljane i opisivane). U skladu sa rečenim, Pluton je igrao svoju ulogu u seriji «Priča o poznatom svemiru» koje je Lari Niven pisao 1960-1970-tih, kao i pričama «Skijanje na metanskom snegu Plutona» Dž. Posta (1979), «Pluton u jutarnjem svetlu» R. Silverberga (1981), «Na severnom polu Plutona» K. S. Robinsona (1984), te u romanima kakvi su «Tajna devete planete» D. A. Volhajma (1965), «Prolaz za Pluton» H. Voltersa (1973), «Vruća linija za Ofijuks» Dž. Vorlija (1977), serijalu romana Kolina Grinlanda o Tabiti Jut iz 1980-1990-tih; Plutonova naučno fantastična igra se nastavlja sve do 'najsvežijeg' romana «Pluton je crven» S. Volka iz 2004.g. Da li će 'degradacija' Plutona kao planete uticati na pisce naučne fantastike i njihovo bavljenje njime ostaje da se vidi i pročita u narednim godinama. Za sada, ma kakav bio, Pluton i dalje ostaje poslednja postaja zemljana na putu ka dalekim zvezdama ali i prva straža koja će dočekati posetioce iz drugih galaksija.
U nastupajućim danima i mesecima astronomi će se brinuti za otkrivanje što više fizičkih karatkeristika udaljene planete kojoj je potrebno oko 250 godina da obiđe oko Sunca; u stručnoj javnosti vodile su se velike rasprave oko veličine Plutona i mogućnosti da utiče na odstupanja orbite Neptuna jer se matematika nije slagala sa viđenim stanjem. Ove nedoumice raspaljivale su maštu novinara željnih senzacija ali još više pisaca naučne fantastike koji su svoje tvorevine objavljivali u petparačkim, 'palp' magazinima. Verovatno prva priča u kojoj Pluton igra ulogu u zapletu objavljena je u časopisu «Amazin Stories Quaterly» broj za jesen 1930.g. autor je bio Džon Kembel a naslov priče je «Crna zvezda prolazi». Kembel je brzometno reagovao na astronomske novosti i ubacio Pluton u svoju prozu a to je nastavio i u priči «Svemirska ostrva» koja je objavljenja u istom časopisu sledeće 1931.g. u prolećnom «interplanetarnom broju». Naravno, i drugi palp pisci su želeli da iskoriste aktuelnost i intrigantnost Plutona i brže-bolje su skuckali svoje priče koje se dešavaju na najudaljenijoj planeti. Sami naslovi su bili dovoljno bombasti i ilustrativni: «Planeta očajanja» R.F. Starzla (1931), «U dubinama Plutona» S. Koblenc (1931), «Raskršća svemira» A. G. Stanglanda (1932), «Iza planetoida» E.K. Slota (1932), «Plutonski teror» Dž. Vilijamsa (1933), «Žderači mozgova sa Plutona» K. Sterlinga (1934), «Silovanje sunčevog sistema» L.F. Stona (1934), «Bogatstvo za Pluton» S. Koblenc (1934), «Plave izmaglice Plutona» R. Z. Galuna (1935), «Izveštaj ambasadora Plutona» R. V. Loundesa (1935), «Finalno oružje» Dž. Kembela (1936), «Ekspedicija na Pluton» Maninga i Flečera (1939). I u 1940-tima nastaviljena ja upotreba Plutona u pričama kakve su «Trans Plutonska klopka» R. Roklina (1940), «Kralj Kol sa Plutona» Gotesmana (1940), «Kradljivci umova sa Plutona» J. Farela (1944), «Cevovod do Plutona» M. Leinstera (1945) ili «Poslednja predstraža» R. Roklina (1945).
U tim junačkim vremenima kako za novu planetu tako i za naučnu fantastiku, Pluton je preuzeo na sebe sve moguće uloge: na njega su sletale ekspedicije i susretale sa hladnom, mrtvom planetom koja okrutno kažnjava sve njihove greške i kvarove opreme; ali bilo je i svakojakih čudovišta i monstruma koji su, posle dugog perioda prinudne dijete, konačno imali kime da se počaste; naravno, u drugim varijantama je Pluton bio baza ili za invaziju vanzemaljaca na Zemlji ili odskočna daska zemljana koji bi da odu do zvezda ali i za razne kriminalce, švercere, tragače za blagom, svemirske gusare, lude naučnike i slično. Postojeći naučni podaci o nekim karakteristikama planete korišćeni su u pričama ako to piscu odgovara a ako mu to smeta on bi slobodno improvizovao. Bilo je važno da se nađe još jedan povod za jurnjave i pucačine ili još jedno mesto na kome se kriju opasnosti. Ovaj lakonski tretman Plutona nije nikakav izuzetak jer kroz njega su prošle sve planete Sunčevog sistema pa zatim i bliže i dalje galaksije. Za palp naučnu fantastiku ništa nije bilo predaleko ili nepoznato ili besmisleno da se ne može iskoristiti za nekakvu zabavnu pričicu. Ovakav manir pisanja nastavljen je i u posleratnim godinama pričama kakve su «Plutonska druga» K. A. Smita (1951), «Krajnji rok za Pluton» V. Statena (1951) ili «Lampa Plutona» Č. A. Sterna (1954). Ali, palp je bio na izdisaju a naučnički temeljnija i umetnički ambicioznija proza je polako zauzimala njegovo mesto. Bilo je to vidljivo u romanima «Kosmički inženjeri» K. Simaka (1950) ili «Čovek sa Zemlje» A. Berdžisa (1959) pa čak i starog palp majstora R. Hajnlajna u romanu «Imam svemirsko odelo, putovaću» (1958).
Trend uozbiljavanja žanra pa samim tim i poštovanja nauke na račun izbegavanja avantura bez pokrića donela je Plutonu status koji je i danas aktuelan: ovaj negostoljubiva planeta predaleko je da bi bila ekonomski celishodno eksploatisana ali se na njemu mogu, u privatnoj režiji, nalaziti retke rude; s druge strane, Pluton može biti odskočna daska za putovanja prema zvezdama odnosno isturena naučnička stanica koja pruža dublji pogled na 'okolne' galaksije. Naravno, i dalje je na ovom malom svetu ima mesta za razna čudesa, tragove vanzemaljskih civilizacija, kosmičke fenomene i slične senzacije (ali sada mnogo temeljnije smišljane i opisivane). U skladu sa rečenim, Pluton je igrao svoju ulogu u seriji «Priča o poznatom svemiru» koje je Lari Niven pisao 1960-1970-tih, kao i pričama «Skijanje na metanskom snegu Plutona» Dž. Posta (1979), «Pluton u jutarnjem svetlu» R. Silverberga (1981), «Na severnom polu Plutona» K. S. Robinsona (1984), te u romanima kakvi su «Tajna devete planete» D. A. Volhajma (1965), «Prolaz za Pluton» H. Voltersa (1973), «Vruća linija za Ofijuks» Dž. Vorlija (1977), serijalu romana Kolina Grinlanda o Tabiti Jut iz 1980-1990-tih; Plutonova naučno fantastična igra se nastavlja sve do 'najsvežijeg' romana «Pluton je crven» S. Volka iz 2004.g. Da li će 'degradacija' Plutona kao planete uticati na pisce naučne fantastike i njihovo bavljenje njime ostaje da se vidi i pročita u narednim godinama. Za sada, ma kakav bio, Pluton i dalje ostaje poslednja postaja zemljana na putu ka dalekim zvezdama ali i prva straža koja će dočekati posetioce iz drugih galaksija.
0 komentara:
Постави коментар