Prolazeći ravnicom koja je, političko-geografski, podeljena između Srbije i Rumunije a koja se naziva Banat, putnik će pomisliti da se ništa ne može sakriti na poljima i pašnjacima. Kao jedini zaklon čine mu se Vršačke planine, usamljene i izgubljene u prostranstvu. Ipak, bilo da su u pitanju brda ili ravnice, uvek se u njima mogu kriti svakojaka bića, nepoznata, čudna pa i natprirodna. Jer, zemlja po kojoj hode ljudi nije otkrila svoje tajne kao što nisu otkrivene sve zamke koje krije i koje mogu da povrede čoveka a neke čak i život da mu oduzmu. Istini za volju, savremeni, urbanizovani život odvojio je ljude od okruženja tako da su ga oni gotovo potpuno nesvesni. Moderni Homo Sapiensi kreću se, van svojih naselja, u vozilima sa motorom sledeći asfaltne trake. Za njih je Priroda svedena na prizore koji se prostiru od ivice puta u daljinu; čak i ako reše da prošetaju Prirodom, obični ljudi to najčešće rade u uređenim izletičkim centrima. Samo u ekstremnim i incidentnim situacijama dolazi do susreta 'divlje' Prirode i Čoveka (koji voli da umišlja kako je pobedio sve oko sebe) i tada se čini da neko hoće da pokaže ko je, u stvari, 'gazda' na ovoj planeti.
I mlade generacije naseljenih mesta Banata jedva da znaju ponešto o svom okruženju i životinjama sa kojima ga dele, bilo da je reč o ravnici ili o Deleblatskoj peščari ili o Vršačkim planinama. Oni koji pamte vremena bez automobila, kompjutera i interneta, još uvek znaju puno toga ali više kao da i nema onih voljnih da ih saslušaju. Još ima staraca i starica koji se sećaju beskrajnih vrelih leta sa vihorima prašine koji putuju usijanom ravnicom. I kad čovek pomisli da gore od izmučene, spaljene zemlje ne može biti - crni oblaci prekrivaju nebo. Samo što to nije očekivana kiša već su to jata skakavaca koja 'gde padnu tu sve obrste i ništa ne ostave'. Mada su ovi skakavci-nomadi poznati nauci, paorima nisu pa su oko ovih čudnih bića dugo kružile priče o otrovnosti njihove zelene krvi, o strašnim ujedima pa, čak, i o nekima iz tog-i-tog sela koje su skakavci napali, oborili na tlo i pojeli tako da su samo kosti ostale. Kao da ovaj užas nije dovoljan na vrela leta nastavljale su se kišne jeseni i ciče zime. A za takvih meseci, kad sneg zaveje toliko da se od kuća na drugoj strani ulice vide samo krovovi, sa Karpata, gonjeni glađu, dolaze čopori vukova. Ove nemilosrdne zveri provaljuju u štale i ubijaju ovce, svinje, pa čak i krave i konje. Domaći psi 'avlijaneri' hrabro pokušavaju da se odupru napadu i čuvaju ono što je njihovo ali nemoćni su pred zverima koje mesecima putuju kroz smetove, pa ginu hrabro, razderane utrobe i sa mnoštvom ujeda po telu. Neki od takvih ugriza posebno su snažni a tragovi zuba vrlo duboki. Kao da te čeljusti i nisu pripadale običnom vuku već nekoj mnogo većoj zveri. A kako vučji čopor ne prima nikoga ko nije njihove vrste, pretpostavlja se da je u pitanju velika Majka vučica, zver koja je kraljica svih čopora. Sledeće pitanje je sasvim logično: Zašto je Majka vučica došla ovamo? Zato što u mračnim Karpatskim šumama vlada nepodnošljiva hladnoća, hrane nema a proleće je daleko. Drugi tumači imaju svoja objašnjenja a ona su da je u pitanju čovek-vuk, dakle vukodlak koji vodi čopor a pošto poznaje način ljudskog života (jer je živeo među ljudima sve dok nije spoznao svoju pravu prirodu i odmetnuo se među četvoronožnu braću) njega nikakva ograda, zaseda ili kljusa ne mogu zaustaviti. Odgovor na to kako neko postaje čovek-vuk različit je; ispredaju se priče o naslednom belegu ali i o naizgled bezazlenom ujedu koje je dete zadobilo u svojim najranijim godinama. Da bi sprečili da se tako nešto desi i njihovoj deci paori su spremni da organizuju hajke ali one ne donose puno ulova, tek par ostarelih vukova jer čovek-vuk zna kako da pobegne. Kad stigne proleće vukovi se pred toplotom povlače u svoje planine da tamo sačekaju nove snegove i mrazeve koji lede bare, kanale i reke preko kojih će preći i doći na pragove Banata.
U proletnjim i jesenjim mesecima, kada su setva i žetva u jeku, kao da ponestaje čudnih i strašnih zveri. Poneka lukava lasica ili tvor, koji, uprkos svim vratima, dave živinu, isisavaju im krv i netragom nestaju, tek su manje muke sa kojima se, ipak, izlazi na kraj. Dešava se, ali vrlo retko da, u sumrak, dok paori zauzeti poslom žure da ga završe i krenu kući, konje napadnu slepi miševi, zakače im se za vrat i piju im krv. Konji, inače mirne, plemenite životinje navikle na težak rad, ne osećaju ujed pa, vezani za kola, mirno stoje tako da napasnici, utolivši žeđ, odleću u mrak. Ipak, kad neki ždrebac vrele krvi oseti napad, uzjoguni se, otrgne i pobegne u atar. Kako je mrak sve gušći, potraga za pobeglim konjem odlaže se do sutra a za to vreme uplašena životinja može da stigne i do susednog sela gde će, vođena instinktom, iscrpljena i krvava stati pred neku kapiju i dozvoliti da je domaćin uvede u dvorište, napoji i da joj zobi. Za koji dan, koliko je potrebno da vesti stignu u nekoliko sela, srešće se vlasnik konja i domaćin koji ga je pazio. Uz razgovor i poneku čašicu, dogovoriće se koliku naknadu vlasnik da plati nalazaču i nakon toga odbegli konj će otkaskati, vezan za kola, do svoje prave kuće. Ako, međutim, nešto od otrova iz pljuvačke slepih miševa ostane u krvi konja ovaj će kasnije biti namćorast i prgave naravi ali, sve u svemu, može se reći da ovakve priče redovno imaju srećan kraj. Mnogo su ozbiljnije pripovesti o nepoznatoj zveri koja plače kao dete. Dešava se da paora, zabavljenog poslom, noć zatekne na njivi. Tada on legne u kola i potera svog konja koji, naravno, zna put do kuće. U prijatnoj noći, na postelji od sveže pokošene trave paor drema sve dok ga ne trgne plač bebe. On zaustavi konja i sluša i, zaista, neka beba plače u mraku. Vođen željom da pomogne paor usmeri kola na utabani poljski put sledeći plač. Čas mu se čini da mu je bliži, čas je dalji... Sutradan ili tek prekosutra, potraga pronalazi izgrebanog i obeznanjenog čoveka koji, i kad dođe sebi, ne ume da objasni šta mu se desilo. Razne se priče pletu oko ovakvih događaja: te da su to zveri koje su ga napale i napile mu se krvi, te da su to duše odbačenih beba koji se nisu smirile ili su pak to zle starice koje 'troše' muškarce za svoje potrebe. Srećom, ovakvih slučajeva više nema jer više gotovo da i nema zaprežnih kola a u traktorima i automobilima se, od silne buke, ne čuju ni obični noćni zrikavci a kamoli detinji plač u noći.
Posebne priče prate zmije, stvorove od kojih svakoga podilazi jeza. U Banatu ima onih bezopasnih 'belouški' koje se nalaze oko kanala i hvataju miševe i žabe. Ima i slepića koji su bezubi i sitni. Tu i tamo može se naći poneki smuk koga optužuju da ume da se zakači za kravlje vime i sisa mleko. Opasnijih, otrovnih zmija gotovo da nema. Ali, s vremena na vreme, ko zna iz kog razloga, desi se najezda baš tih zmija otrovnica. Pre dvadesetak godina, polovinom 1980-tih, viđeno je mnoštvo otrovnica na Vršačkom bregu, posebno u kraju znanom kao 'Stari kamenolom'. Prastari instinkti probudili su se u ljudima, šetača po bregu jedva da je bilo. Priče o zmijama viđenim ovamo ili onamo kružile su gradom pod kulom. Onda su došle jesen pa zima, zmije su, kako već treba, potražile zaklone da se sakriju od hladnog vremena. A u proleće otrovnica više nije bilo. Jednostavno, niko ih više nije video. Najraširenija pretpostavka bila je da su to (opet) posetioci sa Karpata. Bilo je i 'slobodnijih' verzija koje kažu da su zmije najavljivale loše godine i zlo za narod. No, loša vremena su došla i pre zmija i nastavila se posle njihovog nestanka. Ali, priča sa zmijama se nije završila jer je prilikom rušenja starog hotela 'Breg' na 'terasi' brega, iz jedne od rupa u temeljima pokuljalo bezbroj zmija. Kao da je eksplozija, koja je razbila temelje stare zgrade, razvalila i neko gnezdo ili sastajalište zmijskog naroda koji je morao da se razbeži na sve strane. Među beguncima viđene su i belouške i slepići i šarene otrovnice ali i neke zmije izuzetne dužine i debljine tela kakve niko dotada nije video. Kakve su to zveri bile ostalo je bez odgovora kao što niko nije znao da kaže zašto su se zmije sakupljale na tom mestu, hoće li se vratili i hoće li se svetiti zato što im je uništeno tako važno mesto. Naravno, kao i svaka priča koja se širi 'od usta do usta' i ova je zaboravljena ali će izroniti iz kolektivnog sećanja kakvom drugom, sličnom prilikom. Tada će ponovo oživeti neke mitske zveri i strahovi, naravno, pod uslovom da među živima bude nekoga ko je bar jednom čuo takvu priču i da ima mlađarije voljne da ova kazivanja posluša.
I mlade generacije naseljenih mesta Banata jedva da znaju ponešto o svom okruženju i životinjama sa kojima ga dele, bilo da je reč o ravnici ili o Deleblatskoj peščari ili o Vršačkim planinama. Oni koji pamte vremena bez automobila, kompjutera i interneta, još uvek znaju puno toga ali više kao da i nema onih voljnih da ih saslušaju. Još ima staraca i starica koji se sećaju beskrajnih vrelih leta sa vihorima prašine koji putuju usijanom ravnicom. I kad čovek pomisli da gore od izmučene, spaljene zemlje ne može biti - crni oblaci prekrivaju nebo. Samo što to nije očekivana kiša već su to jata skakavaca koja 'gde padnu tu sve obrste i ništa ne ostave'. Mada su ovi skakavci-nomadi poznati nauci, paorima nisu pa su oko ovih čudnih bića dugo kružile priče o otrovnosti njihove zelene krvi, o strašnim ujedima pa, čak, i o nekima iz tog-i-tog sela koje su skakavci napali, oborili na tlo i pojeli tako da su samo kosti ostale. Kao da ovaj užas nije dovoljan na vrela leta nastavljale su se kišne jeseni i ciče zime. A za takvih meseci, kad sneg zaveje toliko da se od kuća na drugoj strani ulice vide samo krovovi, sa Karpata, gonjeni glađu, dolaze čopori vukova. Ove nemilosrdne zveri provaljuju u štale i ubijaju ovce, svinje, pa čak i krave i konje. Domaći psi 'avlijaneri' hrabro pokušavaju da se odupru napadu i čuvaju ono što je njihovo ali nemoćni su pred zverima koje mesecima putuju kroz smetove, pa ginu hrabro, razderane utrobe i sa mnoštvom ujeda po telu. Neki od takvih ugriza posebno su snažni a tragovi zuba vrlo duboki. Kao da te čeljusti i nisu pripadale običnom vuku već nekoj mnogo većoj zveri. A kako vučji čopor ne prima nikoga ko nije njihove vrste, pretpostavlja se da je u pitanju velika Majka vučica, zver koja je kraljica svih čopora. Sledeće pitanje je sasvim logično: Zašto je Majka vučica došla ovamo? Zato što u mračnim Karpatskim šumama vlada nepodnošljiva hladnoća, hrane nema a proleće je daleko. Drugi tumači imaju svoja objašnjenja a ona su da je u pitanju čovek-vuk, dakle vukodlak koji vodi čopor a pošto poznaje način ljudskog života (jer je živeo među ljudima sve dok nije spoznao svoju pravu prirodu i odmetnuo se među četvoronožnu braću) njega nikakva ograda, zaseda ili kljusa ne mogu zaustaviti. Odgovor na to kako neko postaje čovek-vuk različit je; ispredaju se priče o naslednom belegu ali i o naizgled bezazlenom ujedu koje je dete zadobilo u svojim najranijim godinama. Da bi sprečili da se tako nešto desi i njihovoj deci paori su spremni da organizuju hajke ali one ne donose puno ulova, tek par ostarelih vukova jer čovek-vuk zna kako da pobegne. Kad stigne proleće vukovi se pred toplotom povlače u svoje planine da tamo sačekaju nove snegove i mrazeve koji lede bare, kanale i reke preko kojih će preći i doći na pragove Banata.
U proletnjim i jesenjim mesecima, kada su setva i žetva u jeku, kao da ponestaje čudnih i strašnih zveri. Poneka lukava lasica ili tvor, koji, uprkos svim vratima, dave živinu, isisavaju im krv i netragom nestaju, tek su manje muke sa kojima se, ipak, izlazi na kraj. Dešava se, ali vrlo retko da, u sumrak, dok paori zauzeti poslom žure da ga završe i krenu kući, konje napadnu slepi miševi, zakače im se za vrat i piju im krv. Konji, inače mirne, plemenite životinje navikle na težak rad, ne osećaju ujed pa, vezani za kola, mirno stoje tako da napasnici, utolivši žeđ, odleću u mrak. Ipak, kad neki ždrebac vrele krvi oseti napad, uzjoguni se, otrgne i pobegne u atar. Kako je mrak sve gušći, potraga za pobeglim konjem odlaže se do sutra a za to vreme uplašena životinja može da stigne i do susednog sela gde će, vođena instinktom, iscrpljena i krvava stati pred neku kapiju i dozvoliti da je domaćin uvede u dvorište, napoji i da joj zobi. Za koji dan, koliko je potrebno da vesti stignu u nekoliko sela, srešće se vlasnik konja i domaćin koji ga je pazio. Uz razgovor i poneku čašicu, dogovoriće se koliku naknadu vlasnik da plati nalazaču i nakon toga odbegli konj će otkaskati, vezan za kola, do svoje prave kuće. Ako, međutim, nešto od otrova iz pljuvačke slepih miševa ostane u krvi konja ovaj će kasnije biti namćorast i prgave naravi ali, sve u svemu, može se reći da ovakve priče redovno imaju srećan kraj. Mnogo su ozbiljnije pripovesti o nepoznatoj zveri koja plače kao dete. Dešava se da paora, zabavljenog poslom, noć zatekne na njivi. Tada on legne u kola i potera svog konja koji, naravno, zna put do kuće. U prijatnoj noći, na postelji od sveže pokošene trave paor drema sve dok ga ne trgne plač bebe. On zaustavi konja i sluša i, zaista, neka beba plače u mraku. Vođen željom da pomogne paor usmeri kola na utabani poljski put sledeći plač. Čas mu se čini da mu je bliži, čas je dalji... Sutradan ili tek prekosutra, potraga pronalazi izgrebanog i obeznanjenog čoveka koji, i kad dođe sebi, ne ume da objasni šta mu se desilo. Razne se priče pletu oko ovakvih događaja: te da su to zveri koje su ga napale i napile mu se krvi, te da su to duše odbačenih beba koji se nisu smirile ili su pak to zle starice koje 'troše' muškarce za svoje potrebe. Srećom, ovakvih slučajeva više nema jer više gotovo da i nema zaprežnih kola a u traktorima i automobilima se, od silne buke, ne čuju ni obični noćni zrikavci a kamoli detinji plač u noći.
Posebne priče prate zmije, stvorove od kojih svakoga podilazi jeza. U Banatu ima onih bezopasnih 'belouški' koje se nalaze oko kanala i hvataju miševe i žabe. Ima i slepića koji su bezubi i sitni. Tu i tamo može se naći poneki smuk koga optužuju da ume da se zakači za kravlje vime i sisa mleko. Opasnijih, otrovnih zmija gotovo da nema. Ali, s vremena na vreme, ko zna iz kog razloga, desi se najezda baš tih zmija otrovnica. Pre dvadesetak godina, polovinom 1980-tih, viđeno je mnoštvo otrovnica na Vršačkom bregu, posebno u kraju znanom kao 'Stari kamenolom'. Prastari instinkti probudili su se u ljudima, šetača po bregu jedva da je bilo. Priče o zmijama viđenim ovamo ili onamo kružile su gradom pod kulom. Onda su došle jesen pa zima, zmije su, kako već treba, potražile zaklone da se sakriju od hladnog vremena. A u proleće otrovnica više nije bilo. Jednostavno, niko ih više nije video. Najraširenija pretpostavka bila je da su to (opet) posetioci sa Karpata. Bilo je i 'slobodnijih' verzija koje kažu da su zmije najavljivale loše godine i zlo za narod. No, loša vremena su došla i pre zmija i nastavila se posle njihovog nestanka. Ali, priča sa zmijama se nije završila jer je prilikom rušenja starog hotela 'Breg' na 'terasi' brega, iz jedne od rupa u temeljima pokuljalo bezbroj zmija. Kao da je eksplozija, koja je razbila temelje stare zgrade, razvalila i neko gnezdo ili sastajalište zmijskog naroda koji je morao da se razbeži na sve strane. Među beguncima viđene su i belouške i slepići i šarene otrovnice ali i neke zmije izuzetne dužine i debljine tela kakve niko dotada nije video. Kakve su to zveri bile ostalo je bez odgovora kao što niko nije znao da kaže zašto su se zmije sakupljale na tom mestu, hoće li se vratili i hoće li se svetiti zato što im je uništeno tako važno mesto. Naravno, kao i svaka priča koja se širi 'od usta do usta' i ova je zaboravljena ali će izroniti iz kolektivnog sećanja kakvom drugom, sličnom prilikom. Tada će ponovo oživeti neke mitske zveri i strahovi, naravno, pod uslovom da među živima bude nekoga ko je bar jednom čuo takvu priču i da ima mlađarije voljne da ova kazivanja posluša.
0 komentara:
Постави коментар