Ketrin Nevil (1945) ponovo je u žiži interesovanja literaturne javnosti: njen roman „Vatra“ našao je svoje mesto na svim poznatim best-seler listama (kod nas ga je vrlo ažurno objavio novosadski „Solaris“). Mada je Nevilova i svojim prethodnim knjigama stizala na liste najprodavanijih knjiga, „Vatra“ je potpuno specifičan slučaj jer je reč o nastavku njenog prvenca „Osmica“ iz 1988.g. Mada je dve decenije odolevala da objavi nastavak „Osmice“, Nevilova ipak nije održala obećanja da neće napisati ’šta je bilo posle’ i tako se utopiti u nebrojane autore koji unedogled ispisuje nove priče, uglavnom slabe, svog najuspešnijeg (ili najprodavanijeg) dela. Sa svoje strane, čitaoci su želeli da znaju upravo šta je bilo posle poslednje tačke u „Osmici“ a urednici i vlasnici izdavačke kuće svakako su bili voljni da udovolje ovoj potrebi. U međuvremenu ugled „Osmice“ rastao je a svako novo izdanje imalo je svoje čitaoce. Ovaj roman napisan je u vreme velike svetske slave romana „Ime ruže“ Umberta Eka koji je od originalnog objaljivanja 1980.g. polako ali sigurno postajao ne samo svetski best-seler već i knjiga koja širokim čitalačkim masama otkriva jedan novi ’postmodernistički’ koncept stvarnosti i istorije. Poigravanje istorijskim faktima, njihovo mešanje i premetanje svakako nije Ekov pronalazak (setimo se da je Borhes govorio da su pisci pokušavali da laži ispričaju kao istine a da on istinu ispisuje tako da liči na laž) ali je „Ime ruže“ bio dobitni spoj mudrosti i atraktivnosti dostupan kako ekspertima tako i običnim čitaocima. I „Osmica“ (često nazivana ’ženskim odgovorom’ na „Ime ruže“) razvija svoju intrigu na temeljima „Imena ruže“ (sa američkim prilagođavanjima): u centru priče je tajanstvena i moćna Moglanska šahovska garnitura koja je pripadao Karlu Velikom, odnosno putešestvije garniture kroz nekoliko epoha i na nekoliko kontinenata; sve ove linije prelamaju se u savremenoj priči o igračima sudbonosne i smrtonosne „Igre“. Zavere i prevare protežu se kroz generacije i uvlače učesnike u svoje vrtoglave bitke.
Ovako postavljena priča, naravno, ne može biti završena i naprosto vapi za nastavkom. „Vatra“ jeste i nije udovoljila željama znatiželjnika: nije jer se direktno ne nastavlja na „Osmicu“; s druge strane, jeste pošto je sve ono što je intiga u prvoj knjizi postoji i funkcioniše i u drugoj. Jer, igra je ponovo počela, figure su otkrivene a uloge (naizgled) podeljene; kao i ranije i sada ništa nije onako kako se čini na prvi pogled, svi u igri su sumnjivi i prevrtljivi pa iznenađenjima nema kraja. Ubistva (uspela i neuspela), otmice i bekstva uzduž i popreko Amerike, ruski gulazi, Bajron, Bonaparta, Ali-Paša, basnoslovna bogatstva, ledene pustoši, šamani, tajne službe, rat u Iraku samo su delići mozaika zavera, jurnjava, prisluškivanja, bizarnih obrta i ljubavi koje se besomučno smenjuju na stranicama romana. Čak i kada se zamešateljstvo privede kraju i kada se uspostavi ravnoteža, niko ne može tvrditi da će sve tako i ostati. Uostalom, ravnoteža je tako krhko i prolazno stanje...
Između „Osmice“ i „Vatre“ popularnoj literaturi Zapada 2003. godine desio se potres zvan „DaVinčijev kod“ koji je zaokružio kostur novog best-seler žanra za koga je u opticaju više imena a najčešće je u upotrebi ’istorijski’ ili ’inteligentni’ triler. Kako bilo da bilo, „Vatra“ je (i „Osmica“ pre nje) uspešni sledbenik ovog žanra i u svim svojim segmentima mu u potpunosti odgovara. Polazna tačka priča iz ovog literarnog zabrana jeste da sva istorija nije poznata niti da je definitivno zapisana i vrednovana odnosno da u njoj postoje veće ili manje praznine koje se mogu ’popunjavati’ svakovrsnim tumačenjima-reinterpretacijama znanih fakata ili uvođenjem u objašnjenja mnogima tako dragih spekulativnih teorija zavere, odnosno tajnih društava i bratstava. A kad se dođe do tih zavera i takvih društava neminovno je i prostiranje kroz vreme jer organizacije su veće od pojedinih članova i traju duže od njihovih biološki trošnih tela. Tako postavljena pozornica za neku priču-epizodu nudi bezbrojne mogućnosti koje će autor iskoristiti već prema svojoj ambiciji i zanatskoj sposobnosti da nagomila činjenice i preraspoređuje ih. Veoma je bitno da uvek postoji jedna linija - ona koja se odvija u sadašnjosti, među soliterima i modernom tehnologijom Zapadnog sveta (američkog sa ponekim izletom u Evropu); bez ove linije neće postojati mogućnost identifikacije savremenog čitaoca koji je istoriju ili zaboravio ili je nikada i nije znao. Tek kroz vizuru nekog čitaočevog savremenika, istorija će moći, kao egzotični začin, da uđe i razvija se kroz priču. Ovo je, u krajnjem, zdravorazumsko pragmatično gledište po kome istorija ima značaj i smisao za savremenike samo ako mogu da sagledaju njene konkretne ’proizvode’ (jedino je pitanje o kakvim proizvodima je reč). Za umornog čoveka XXI veka, podvale i prevare, zavere, nerazjašnjeni događaji uvek su atraktivniji od bilo kakvih pouka i mudrosti. Napetost, ’suspens’ još može da pokrene Zapadnog čoveka dok je razmišljanje i donošenje zaključaka bolan proces na koji on nije navikavan niti društveno uslovljavan. No, kao i u svim drugim oblastima zabave, i među ’istorijski-inteligentnim trilerima’ ima uspelih i neuspelih proizvoda; romani Nevilove, sa sve najnovijom „Vatrom“, spadaju u višu klasu ovog žanra jer su promišljeni, zanatski precizno i kvalitetno ispisani a njihova intrigantnost uspeva da se nametne i održi odnosno da traje duže od za best-selere poslovično-uobičajene jedne sezone.
Ovako postavljena priča, naravno, ne može biti završena i naprosto vapi za nastavkom. „Vatra“ jeste i nije udovoljila željama znatiželjnika: nije jer se direktno ne nastavlja na „Osmicu“; s druge strane, jeste pošto je sve ono što je intiga u prvoj knjizi postoji i funkcioniše i u drugoj. Jer, igra je ponovo počela, figure su otkrivene a uloge (naizgled) podeljene; kao i ranije i sada ništa nije onako kako se čini na prvi pogled, svi u igri su sumnjivi i prevrtljivi pa iznenađenjima nema kraja. Ubistva (uspela i neuspela), otmice i bekstva uzduž i popreko Amerike, ruski gulazi, Bajron, Bonaparta, Ali-Paša, basnoslovna bogatstva, ledene pustoši, šamani, tajne službe, rat u Iraku samo su delići mozaika zavera, jurnjava, prisluškivanja, bizarnih obrta i ljubavi koje se besomučno smenjuju na stranicama romana. Čak i kada se zamešateljstvo privede kraju i kada se uspostavi ravnoteža, niko ne može tvrditi da će sve tako i ostati. Uostalom, ravnoteža je tako krhko i prolazno stanje...
Između „Osmice“ i „Vatre“ popularnoj literaturi Zapada 2003. godine desio se potres zvan „DaVinčijev kod“ koji je zaokružio kostur novog best-seler žanra za koga je u opticaju više imena a najčešće je u upotrebi ’istorijski’ ili ’inteligentni’ triler. Kako bilo da bilo, „Vatra“ je (i „Osmica“ pre nje) uspešni sledbenik ovog žanra i u svim svojim segmentima mu u potpunosti odgovara. Polazna tačka priča iz ovog literarnog zabrana jeste da sva istorija nije poznata niti da je definitivno zapisana i vrednovana odnosno da u njoj postoje veće ili manje praznine koje se mogu ’popunjavati’ svakovrsnim tumačenjima-reinterpretacijama znanih fakata ili uvođenjem u objašnjenja mnogima tako dragih spekulativnih teorija zavere, odnosno tajnih društava i bratstava. A kad se dođe do tih zavera i takvih društava neminovno je i prostiranje kroz vreme jer organizacije su veće od pojedinih članova i traju duže od njihovih biološki trošnih tela. Tako postavljena pozornica za neku priču-epizodu nudi bezbrojne mogućnosti koje će autor iskoristiti već prema svojoj ambiciji i zanatskoj sposobnosti da nagomila činjenice i preraspoređuje ih. Veoma je bitno da uvek postoji jedna linija - ona koja se odvija u sadašnjosti, među soliterima i modernom tehnologijom Zapadnog sveta (američkog sa ponekim izletom u Evropu); bez ove linije neće postojati mogućnost identifikacije savremenog čitaoca koji je istoriju ili zaboravio ili je nikada i nije znao. Tek kroz vizuru nekog čitaočevog savremenika, istorija će moći, kao egzotični začin, da uđe i razvija se kroz priču. Ovo je, u krajnjem, zdravorazumsko pragmatično gledište po kome istorija ima značaj i smisao za savremenike samo ako mogu da sagledaju njene konkretne ’proizvode’ (jedino je pitanje o kakvim proizvodima je reč). Za umornog čoveka XXI veka, podvale i prevare, zavere, nerazjašnjeni događaji uvek su atraktivniji od bilo kakvih pouka i mudrosti. Napetost, ’suspens’ još može da pokrene Zapadnog čoveka dok je razmišljanje i donošenje zaključaka bolan proces na koji on nije navikavan niti društveno uslovljavan. No, kao i u svim drugim oblastima zabave, i među ’istorijski-inteligentnim trilerima’ ima uspelih i neuspelih proizvoda; romani Nevilove, sa sve najnovijom „Vatrom“, spadaju u višu klasu ovog žanra jer su promišljeni, zanatski precizno i kvalitetno ispisani a njihova intrigantnost uspeva da se nametne i održi odnosno da traje duže od za best-selere poslovično-uobičajene jedne sezone.
0 komentara:
Постави коментар