Bauk digitalizacije pokorio je svet. Ono što je, barem za najšire mase, počelo ranih 1980-tih kao novi način snimanja i reprodukcije muzike, raširilo se na sva polja ljudske kreacije. Kompjuterska tehnologija koja je u isto vreme uzimala zalet za put u neslućene visine personalnih računara, u okrilje svojih memorija i kompakt diskova preuzela je ne samo muziku već i filmove, knjige i – stripove, menjajući njihove oblike i načine trošenja.
U svoj toj promeni stripovi su se digitalizovali i to trojako: na jednoj strani, sve je više priča u slikama koje se stvaraju uz pomoć kompjutera, bilo da se tako crtaju ili doteruju odnosno kolorišu, na drugoj strani, bezbrojne Internet stranice redovno, kao segment sadržaja, objavljuju strip kaiševe ili table, a manje ili više redovno pojavljuju se i Internet strip magazini; konačno, stari stripovi, oni jednom štampani na papiru, masovno se skeniraju, narezuju na diskove (ili ’kače’ na posebne sajtove odnosno torente) i distribuiraju zainteresovanim čitaocima-gledaocima. Naravno, kao i na drugim poljima, i ovde novotarije otvaraju bezbrojna pitanja odnosno dileme.
Upotreba digitalnih ’alata’ u stvaranju stripova podseća na pojavi i korišćenje najpre električnih gitara i klavijatura, polovinom XX veka, a zatim i elektronskih klavijatura (sintesajzera) u džez i rok bendovima. Odmah po pojavi električnih spravica digli su se glasovi koji su tvrdili da će muzika izgubiti dušu, postati mehanička, da će nestati virtuozi instrumenata itd itd. Oni koji su branili nove instrumente tvrdili su da se duša muzike može izraziti i sviranjem na električnoj gitari ili na sintisajzeru. Vreme je, uprkos žučnim i strasnim raspravama, razrešilo dileme pa se danas svira i akustično i na struju i kroz kompjutere a najvažnije jeste da li je muzika kvalitetna ili ne (što joj ovakvi ili onakvi instrumenti ne garantuju). Da li će se strip crtati običnom ili elektronskom olovkom, odnosno bojiti vodenim bojama, temperama ili kompjuterski, stvar je izbora samog autora. Ako je rezultat njegovog/njihovih napora dobar, ’način proizvodnje’ nije ono oko čega će zadovoljni konzumenti ’lupati glavu’. Naravno, kao što je svojevremeno upotreba ’er-braš’-eva promenila kvalitete ilustracija i kompjuterske alatke donose nešto novo, što nije uvek bolje od svojeručnog crtanja ali nije nužno ni loše. U svakom slučaju je drugačije i nudi izazove. Ljudi su milionima godina crtali rukom; par decenija komjuteristike jeste donelo ogromne promene ali nije (još) izbrisalo ruku ni um koji sve njih vodi.
Nepregledni elektronski raj, zvani Internet, trenutno, kako kažu obavešteni, broji preko 3 milijarde sajtova koji su lako dostupni (a biće još dostupniji ako/dok totalitarne sile ne stanu na vrat ovoj najotvorenijoj, i zato opasnoj, ljudskoj insituciji). Na Internetu ima mesta za svakoga i za ’sve-i-svašta’. Strip se tu sasvim lepo odomaćio čim su rešeni problemi njegove ’elektronske kilaže’. Zahvaljujući univerzalnoj ’gledljivosti’ te okretnosti i sposobnosti da bude i šaljiv i mračan i mudar, strip je, u rasponu od gega do kompletnih epizoda, ’naselio’ svakojake sajtove, informativne, tematske ili razbibrižne. Na Internet strip magazine, kao čista strip izdanja, nije trebalo dugo čekati. A kako se mogu videti i ’skinuti’ sa svakog mesta zemaljske kugle, Internet stripovi nude nepreglednu publiku što je definitivno neodoljiv izazov za autore. Naravno, i opasnost neovlašćenog kopiranja odnosno svakakvih zloupotreba neslućeno je porasla. Mogući odgovor ovom izazovu nude razna udruženja koja propagiraju besplatno korišćenje i distribuiranje umetnosti (stvaraoci se, dakle, odriču naplaćivanja svojeg rada) uz obavezu poštovanja jednog principa – da se uvek navodi ko je autor određenog dela.
Internet kao medijum, sa svoje strane, u manjoj meri utiče na stripove koji se na njemu pojavljuju. Najpre je nametao minimalizam (zbog pomenutog problema elektronske kilaže); taj problem više ne postoji, sa ogromnim brzinama komunikacija i nepreglednim memorijskim prostorima. Autori koji trenutno rade za Internet publiku, u okviru slobode koju medijum daje, jedino imaju, kao i kolege koje crtaju na papiru, dileme oko prezentacije sadržaja (a one su mnogo manje nego dileme koje imaju pisci jer je konzumiranje teksta na Internetu umnogome drugačije nego sa stranica knjige). Zahvaljujući svom vizuelnom segmentu strip je lako uhvatio korak sa Internet dobom.
Biblioteke sa nepreglednim policama krcatim knjigama ili strip sveskama (kakva je Borhesova Vavilonska biblioteka) polako ali sigurno odlaze u prošlost. Zamenjuju ih (mnogo manje) police sa kompakt diskovima ili (još manje) kompjuterske memorije. Sadržaji starih papirnih medija skeniraju se i prebacuju u novi oblik. Da bi se mogli koristiti potreban je kompjuter u svim svojim oblicima, od statičnog do prenosivog, ili neki od ultra lakih uređaja koji ’čitaju’ elektronske knjige i stripove, imaju ekran formata A4 stranice i baterijsko napajanje. S druge strane, elektronska povezanost dozvoljava razmenu informacija sa svih meridijana. Sve oblasti ljudskog stvaralaštva nikada nisu bile dostupnije (legalno ili piratski) nego danas; reč je o nepojmljivim, lako dostupnim bogatstvima. Dakle, hoćete da iščitate novi/stari strip album/serijal/epizodu koje ste propustili? Možete, u krugovima sakupljača i antikvara, da tragate za pomenutim izdanjem; to će potrajati, biti neizvesno i skupo. Ili ćete traženi sadržaj naći besplatno na nekom Internet sajtu odnosno na nekom kompakt disku koji je bagatelno jeftin. Naravno, tada se otvara sasvim novo, individualno pitanje konzumiranja stripa sa papira ili ekrana. Jedni će tvrditi da je jedino čitanje-gledanje stripa sa papira ono pravo. Drugi neće smatrati da je ekranska verzija baš tako inferiorna. Ako se pogledaju zagovornici prvog i drugog pristupa lako je videti da su pobornici papira uglavnom sredovečni (i stariji) a da mlađarija nema ništa protiv elektronskih verzija (posebno kada su tehnički standardi skeniranja vrlo visoki a postoje i posebni kompjuterski programi za lako čitanje ovih skenova). Za one starije elektronska verzija može biti tek puka informacija ’o čemu se radi’ i kao takva važi samo dok se ruke ne stave na papirno izdanje. Mlađi će trošiti ono do čega prvo dođu, bez posebnog favorizovanja. Neka od sledećih generacija neće se ni obazirati na papirna izdanja (a lako je moguće da takvih neće ni biti ili će biti ekskluzivna i skupa).
Dopadalo nam se to ili ne, živimo u vremenu smene analognog i digitalnog koncepta; prvi je trajao milenijumima i neće nestati preko noći ali kraj mu je, ipak, vrlo izvestan. Danas paralelno traju papirna izdanja i elektronski mediji. Sutra će biti samo elektronike i papirnih artefakata. Nama je to, možda, neshvatljivo kao što će nekoj budućoj generaciji biti neshvatljivo da su postajale knjige-sveske-albumi kao novi predmeti. Upravo zato što živimo u vremenu kada, rame uz rame, postoje i papir i elektronika, mi smo, verovali ili ne, u stvari, vrlo povlašćeni i vrlo bogati.
U svoj toj promeni stripovi su se digitalizovali i to trojako: na jednoj strani, sve je više priča u slikama koje se stvaraju uz pomoć kompjutera, bilo da se tako crtaju ili doteruju odnosno kolorišu, na drugoj strani, bezbrojne Internet stranice redovno, kao segment sadržaja, objavljuju strip kaiševe ili table, a manje ili više redovno pojavljuju se i Internet strip magazini; konačno, stari stripovi, oni jednom štampani na papiru, masovno se skeniraju, narezuju na diskove (ili ’kače’ na posebne sajtove odnosno torente) i distribuiraju zainteresovanim čitaocima-gledaocima. Naravno, kao i na drugim poljima, i ovde novotarije otvaraju bezbrojna pitanja odnosno dileme.
Upotreba digitalnih ’alata’ u stvaranju stripova podseća na pojavi i korišćenje najpre električnih gitara i klavijatura, polovinom XX veka, a zatim i elektronskih klavijatura (sintesajzera) u džez i rok bendovima. Odmah po pojavi električnih spravica digli su se glasovi koji su tvrdili da će muzika izgubiti dušu, postati mehanička, da će nestati virtuozi instrumenata itd itd. Oni koji su branili nove instrumente tvrdili su da se duša muzike može izraziti i sviranjem na električnoj gitari ili na sintisajzeru. Vreme je, uprkos žučnim i strasnim raspravama, razrešilo dileme pa se danas svira i akustično i na struju i kroz kompjutere a najvažnije jeste da li je muzika kvalitetna ili ne (što joj ovakvi ili onakvi instrumenti ne garantuju). Da li će se strip crtati običnom ili elektronskom olovkom, odnosno bojiti vodenim bojama, temperama ili kompjuterski, stvar je izbora samog autora. Ako je rezultat njegovog/njihovih napora dobar, ’način proizvodnje’ nije ono oko čega će zadovoljni konzumenti ’lupati glavu’. Naravno, kao što je svojevremeno upotreba ’er-braš’-eva promenila kvalitete ilustracija i kompjuterske alatke donose nešto novo, što nije uvek bolje od svojeručnog crtanja ali nije nužno ni loše. U svakom slučaju je drugačije i nudi izazove. Ljudi su milionima godina crtali rukom; par decenija komjuteristike jeste donelo ogromne promene ali nije (još) izbrisalo ruku ni um koji sve njih vodi.
Nepregledni elektronski raj, zvani Internet, trenutno, kako kažu obavešteni, broji preko 3 milijarde sajtova koji su lako dostupni (a biće još dostupniji ako/dok totalitarne sile ne stanu na vrat ovoj najotvorenijoj, i zato opasnoj, ljudskoj insituciji). Na Internetu ima mesta za svakoga i za ’sve-i-svašta’. Strip se tu sasvim lepo odomaćio čim su rešeni problemi njegove ’elektronske kilaže’. Zahvaljujući univerzalnoj ’gledljivosti’ te okretnosti i sposobnosti da bude i šaljiv i mračan i mudar, strip je, u rasponu od gega do kompletnih epizoda, ’naselio’ svakojake sajtove, informativne, tematske ili razbibrižne. Na Internet strip magazine, kao čista strip izdanja, nije trebalo dugo čekati. A kako se mogu videti i ’skinuti’ sa svakog mesta zemaljske kugle, Internet stripovi nude nepreglednu publiku što je definitivno neodoljiv izazov za autore. Naravno, i opasnost neovlašćenog kopiranja odnosno svakakvih zloupotreba neslućeno je porasla. Mogući odgovor ovom izazovu nude razna udruženja koja propagiraju besplatno korišćenje i distribuiranje umetnosti (stvaraoci se, dakle, odriču naplaćivanja svojeg rada) uz obavezu poštovanja jednog principa – da se uvek navodi ko je autor određenog dela.
Internet kao medijum, sa svoje strane, u manjoj meri utiče na stripove koji se na njemu pojavljuju. Najpre je nametao minimalizam (zbog pomenutog problema elektronske kilaže); taj problem više ne postoji, sa ogromnim brzinama komunikacija i nepreglednim memorijskim prostorima. Autori koji trenutno rade za Internet publiku, u okviru slobode koju medijum daje, jedino imaju, kao i kolege koje crtaju na papiru, dileme oko prezentacije sadržaja (a one su mnogo manje nego dileme koje imaju pisci jer je konzumiranje teksta na Internetu umnogome drugačije nego sa stranica knjige). Zahvaljujući svom vizuelnom segmentu strip je lako uhvatio korak sa Internet dobom.
Biblioteke sa nepreglednim policama krcatim knjigama ili strip sveskama (kakva je Borhesova Vavilonska biblioteka) polako ali sigurno odlaze u prošlost. Zamenjuju ih (mnogo manje) police sa kompakt diskovima ili (još manje) kompjuterske memorije. Sadržaji starih papirnih medija skeniraju se i prebacuju u novi oblik. Da bi se mogli koristiti potreban je kompjuter u svim svojim oblicima, od statičnog do prenosivog, ili neki od ultra lakih uređaja koji ’čitaju’ elektronske knjige i stripove, imaju ekran formata A4 stranice i baterijsko napajanje. S druge strane, elektronska povezanost dozvoljava razmenu informacija sa svih meridijana. Sve oblasti ljudskog stvaralaštva nikada nisu bile dostupnije (legalno ili piratski) nego danas; reč je o nepojmljivim, lako dostupnim bogatstvima. Dakle, hoćete da iščitate novi/stari strip album/serijal/epizodu koje ste propustili? Možete, u krugovima sakupljača i antikvara, da tragate za pomenutim izdanjem; to će potrajati, biti neizvesno i skupo. Ili ćete traženi sadržaj naći besplatno na nekom Internet sajtu odnosno na nekom kompakt disku koji je bagatelno jeftin. Naravno, tada se otvara sasvim novo, individualno pitanje konzumiranja stripa sa papira ili ekrana. Jedni će tvrditi da je jedino čitanje-gledanje stripa sa papira ono pravo. Drugi neće smatrati da je ekranska verzija baš tako inferiorna. Ako se pogledaju zagovornici prvog i drugog pristupa lako je videti da su pobornici papira uglavnom sredovečni (i stariji) a da mlađarija nema ništa protiv elektronskih verzija (posebno kada su tehnički standardi skeniranja vrlo visoki a postoje i posebni kompjuterski programi za lako čitanje ovih skenova). Za one starije elektronska verzija može biti tek puka informacija ’o čemu se radi’ i kao takva važi samo dok se ruke ne stave na papirno izdanje. Mlađi će trošiti ono do čega prvo dođu, bez posebnog favorizovanja. Neka od sledećih generacija neće se ni obazirati na papirna izdanja (a lako je moguće da takvih neće ni biti ili će biti ekskluzivna i skupa).
Dopadalo nam se to ili ne, živimo u vremenu smene analognog i digitalnog koncepta; prvi je trajao milenijumima i neće nestati preko noći ali kraj mu je, ipak, vrlo izvestan. Danas paralelno traju papirna izdanja i elektronski mediji. Sutra će biti samo elektronike i papirnih artefakata. Nama je to, možda, neshvatljivo kao što će nekoj budućoj generaciji biti neshvatljivo da su postajale knjige-sveske-albumi kao novi predmeti. Upravo zato što živimo u vremenu kada, rame uz rame, postoje i papir i elektronika, mi smo, verovali ili ne, u stvari, vrlo povlašćeni i vrlo bogati.
0 komentara:
Постави коментар