U aktuelnom filmskom spektaklu «Sunce» (ili «Sunčev sjaj») jednu od važnih uloga igra i planeta Merkur blizu koje svemirski brod 'Ikarus 2', poslat da u Sunce baci bombu ne bi li ova ponovo razgorela vatru umorne zvezde i tako spasila smrznutu Zemlju, nalazi svog prethodnika 'Ikarusa 1' koji je, iz nepoznatih razloga, prestao da se javlja bazi a nije obavio ni povereni zadatak (tj. bombardovanje Sunca). Mada zaplet postaje, što je bliži kraju, sve konfuzniji i komatozniji to ne umanjuje značaj Merkurove filmske 'role'. Istini za volju, ovaj majušni, najbliži Sunčev komšija nije, za razliku od drugih 'hit' planeta našeg sistema, prečesto pozornica dela naučne fantastike. U prvim decenijama XX veka nedostatak preciznih astronomskih podataka 'izazvao' je razvijanje teorije o 'zarobljenoj planeti' odnosno o dva lica Merkura, jednom koje je stalno okrenuto Suncu i drugom u večitom mraku. 'Sunčana' strana je, naravno, zamišljana kao vrelinom i radijacijom sprženo tlo bez ikakvog života, dok su u senci moglo da opstane svakojaki entiteti i civilizacije (po pravilu zamišljani kao autokratske). Siva zone između dve polulopte nudila je prostor za različite eksperimente. U ovim i ovakvim granicama (ne)znanja pisali su autori naučne fantastike u prvoj polovini XX veka.
Maštovite avanture na zarobljenom Merkuru opisivao je Rej Kamings u «Tami od Svetle zemlje» (1930) i «Tami, pricezi Merkura» (1931); očita inspiracija za ova dela su bile knjige Edraga Rajsa Barouza o fantastičnom Marsu i Veneri. Kamings se nije previše osvrtao na stvarna znanja o Merkuru kao ni Erik Rajker Edison u «Crvu Uroborosa» (1920) koji se nominalno dešava na Merkuru ali je, osim tog imena, sve ostalo potpuno 'zemaljsko'. Li Braket je seriju kratkih priča iz 1940-tih smestio u 'sumračni pojas' između osvetljene i tamne strane Merkura; zbog solarnih oluja pojas biva izložen varijacijama temperature i hladnoće što postavlja velike probleme pred njegove junake. Isak Asimov je, tokom 1950-tih, nekoliko priča iz ciklusa o robotima odnosno svemirskih trilera smestio na zarobljeni Merkur. I drugi velikan naučne fantastike XX veka, Artur Klark, bavio se zarobljenim Merkurom u romanu «Ostrva na nebu» (1952), odnosno bićima koja žive na tamnoj strani te planete. «Prelazak svetle strane» Alana Norsa je priča o ekstremno sportu - prelasku sunčane strane Merkura. Kurt Vonegat je u pećine Merkura smestio beslovesne 'harmoniuse' u romanu «Sirene sa Titana» (1952). «Najhladnije mesto» (1964) Larija Nivena govori o takvom mestu u Sunčevom sistemu, sa temperaturom blizu apsolutne nule; onima koji misle da je reč o Plutonu, na kraju se otkriva da je u pitanju tamna strana Merkura. Od iste pretpostavke polazi i «Misija na Merkur» (1965) Hjudža Voltersa.
A onda je došao preokret: 1965.g. astronomi su nepobitno utvrdili da Merkur nije zarobljen već da se, naprotiv, za dve revolucije oko Sunca čak tri puta okrene oko svoje ose što je praktično značilo da tamne strane - nema i da se sve strane podjednako prže («Mariner 10» je polovinom 1970-tih utvrdio da je raspon temperatura od +430 do -180 stepeni Celzijusa). Ove su naučničke vesti naterale pisce nauče fantastike da drastično 'revidiraju stav' prema Merkuru a stare priče su preko noći postale proizvodi slobodne mašte, bez naučnog pokrića. Vođen slikom i prilikom 'novog' Merkura, Artur Klark je u romanu «Sastanak sa Ramom» (1973) Merkur naselio rudarima koji će pokušati da unište Ramu, gigantski artefakt vanzemaljaca. Ekspedicije u Sunčevu hronosferu, iz romana «Sunčev ronilac» (1980) Dejvida Brina, imaju polazišnu bazu na Merkuru. U nekoliko priča i romana iz 1980-tih i 1990-tih Kim Stenli Robinson, piše o čudnom gradu Terminatoru koji putuje na šinama postavljenim oko Merkurovog ekvatora i na taj način beži od punog sjaja Sunca; gradom vlada diktator zvan Lav od Merkura. U Elisonovoj i Robertsovoj seriji grafičkih novela «Transmetropolitan» (1997-2002) Merkur je pokriven solarnim pločama koje energijom snabdevaju Zemlju. Ben Bova se, u romanu «Merkur» (2005), delu serijala «Veliki obilazak» u kome je svaka planeta Sunčevog sistema romaneskno predstavljena, bavi ljudskim dilemama koje se svode na osnovnu: zašto bi ljudi želeli da istražuju tako negostoljubivo mesto kakvo je Merkur?
Merkur je 'igrao' i u nekoliko TV serija: u «Svemirskoj patroli», «Zvezdanim stazama», «Futurami»... a podario je svoje pejzaže i kompjuterskim igricama («Transčovečiji svemir», «Hronike mutanata», «Potomstvo», «Zvezdana opsada»...).
Sveukupno, ova mala planeta zaklonjena sjajem moćnog Sunca ipak je uspela da, pored uloge u realnom svemiru, zauzme svoje mesto u izmaštanim budućnostima od kojih neke još uvek mogu da se ostvare.
Maštovite avanture na zarobljenom Merkuru opisivao je Rej Kamings u «Tami od Svetle zemlje» (1930) i «Tami, pricezi Merkura» (1931); očita inspiracija za ova dela su bile knjige Edraga Rajsa Barouza o fantastičnom Marsu i Veneri. Kamings se nije previše osvrtao na stvarna znanja o Merkuru kao ni Erik Rajker Edison u «Crvu Uroborosa» (1920) koji se nominalno dešava na Merkuru ali je, osim tog imena, sve ostalo potpuno 'zemaljsko'. Li Braket je seriju kratkih priča iz 1940-tih smestio u 'sumračni pojas' između osvetljene i tamne strane Merkura; zbog solarnih oluja pojas biva izložen varijacijama temperature i hladnoće što postavlja velike probleme pred njegove junake. Isak Asimov je, tokom 1950-tih, nekoliko priča iz ciklusa o robotima odnosno svemirskih trilera smestio na zarobljeni Merkur. I drugi velikan naučne fantastike XX veka, Artur Klark, bavio se zarobljenim Merkurom u romanu «Ostrva na nebu» (1952), odnosno bićima koja žive na tamnoj strani te planete. «Prelazak svetle strane» Alana Norsa je priča o ekstremno sportu - prelasku sunčane strane Merkura. Kurt Vonegat je u pećine Merkura smestio beslovesne 'harmoniuse' u romanu «Sirene sa Titana» (1952). «Najhladnije mesto» (1964) Larija Nivena govori o takvom mestu u Sunčevom sistemu, sa temperaturom blizu apsolutne nule; onima koji misle da je reč o Plutonu, na kraju se otkriva da je u pitanju tamna strana Merkura. Od iste pretpostavke polazi i «Misija na Merkur» (1965) Hjudža Voltersa.
A onda je došao preokret: 1965.g. astronomi su nepobitno utvrdili da Merkur nije zarobljen već da se, naprotiv, za dve revolucije oko Sunca čak tri puta okrene oko svoje ose što je praktično značilo da tamne strane - nema i da se sve strane podjednako prže («Mariner 10» je polovinom 1970-tih utvrdio da je raspon temperatura od +430 do -180 stepeni Celzijusa). Ove su naučničke vesti naterale pisce nauče fantastike da drastično 'revidiraju stav' prema Merkuru a stare priče su preko noći postale proizvodi slobodne mašte, bez naučnog pokrića. Vođen slikom i prilikom 'novog' Merkura, Artur Klark je u romanu «Sastanak sa Ramom» (1973) Merkur naselio rudarima koji će pokušati da unište Ramu, gigantski artefakt vanzemaljaca. Ekspedicije u Sunčevu hronosferu, iz romana «Sunčev ronilac» (1980) Dejvida Brina, imaju polazišnu bazu na Merkuru. U nekoliko priča i romana iz 1980-tih i 1990-tih Kim Stenli Robinson, piše o čudnom gradu Terminatoru koji putuje na šinama postavljenim oko Merkurovog ekvatora i na taj način beži od punog sjaja Sunca; gradom vlada diktator zvan Lav od Merkura. U Elisonovoj i Robertsovoj seriji grafičkih novela «Transmetropolitan» (1997-2002) Merkur je pokriven solarnim pločama koje energijom snabdevaju Zemlju. Ben Bova se, u romanu «Merkur» (2005), delu serijala «Veliki obilazak» u kome je svaka planeta Sunčevog sistema romaneskno predstavljena, bavi ljudskim dilemama koje se svode na osnovnu: zašto bi ljudi želeli da istražuju tako negostoljubivo mesto kakvo je Merkur?
Merkur je 'igrao' i u nekoliko TV serija: u «Svemirskoj patroli», «Zvezdanim stazama», «Futurami»... a podario je svoje pejzaže i kompjuterskim igricama («Transčovečiji svemir», «Hronike mutanata», «Potomstvo», «Zvezdana opsada»...).
Sveukupno, ova mala planeta zaklonjena sjajem moćnog Sunca ipak je uspela da, pored uloge u realnom svemiru, zauzme svoje mesto u izmaštanim budućnostima od kojih neke još uvek mogu da se ostvare.
0 komentara:
Постави коментар