Bezbrojne su muke i nevolje koje prate zemljodelce: kiše i suše, poplave i ubistvene vrućine, sneg i mrazevi kad im vreme nije. Ponekad se čini da se nebo zaverilo protiv njih, da je namerilo da ubije svaku posejanu i posađenu biljku ili da je, ako je već iznikla, spreči da donese plod i osigura, kakvo-takvo, blagostanje onima što su ih obdelavali, pazili, strepeli i nadali se. No, pored pomenutih, rekli bismo, uobičajenih pošasti koje su pustošile njive, voćnjake i vinograde, 'dodala' se i jedna sasvim neočekivana: najezde skakavaca. Mada je, nominalno, Afrika postojbina ovih letečih napasnika koji pustoše sve pred sobom, njihovi rojevi, nošeni vetrovima, često prelaze Sredozemno more i padaju na zelena polja priobalnih zemalja Evrope. Stoga je izuzetna pojava da skakavci zađu duboko u kopno, čak nekoliko stotina kilometara od mora; ali, ma kako malo i teško verovatna bila mogućnost da se takva najezda desi u Vojvodini, konkretno u Južnom Banatu, ona se, ipak, dešavala. Listajući stare spise iz istorije Vršca nalazimo zapise i o takvim događajima. U hronikama viđenog Vrščanina svog vremena, Krištofa Bauma (1778-1857), koje je Ludvig Eduard fon Hornaj dopunio i priredio za štampu u godišnjim kalendarima, a koje obuhvataju period od 1728. do 1865.g, više se puta pominju skakavci i nevolje koje su donosili. Kao jedini događaj u 1782.g. Baum beleži: «15. juli - Stigli su prvi rojevi skakavaca u Banat i Vršac. Pali su na nemačku stranu u kukuruze i nakon njihovog odlaska nije ostao ni jedan klip niti stabljika.» U to vreme Vršac je bio podeljen na nemački i srpsku stranu, koje su uglavnom živele jedna pored druge, sa malo saradnje i netrpeljivosti ali i bez većih incidenata. Petnaest godina kasnije, 1797.g, opis dešavanja duži je i detaljniji: «Skakavci su došli drugi put u Vršac, ali na sreću spustili su se u Veliki rit na trsku (močvarni deo atara izvan grada). Izveštaji o ovome poslati su mesnim vlastima i odatle u Temišvarski, Krašovanski i Torontalski okrug. Poslednji, Torontalski okrug, je poslao raspoložive ljude sa teglećim konjima. Ovi ljudi su provodili celu nedelju u ritu i dan i noć. Sve vreme su morali da održavaju najveću tišinu kako ne bi uplašili proždrljive goste.
Svakog jutra od šest do sedam (toliko se, naime, zadržavala rosa koja im otežava i lepi krila, tako da ne mogu da lete), kretalo se na uništavanje skakavaca. Red poteza je bio sledeći: u jedan noću prvi put, u pola dva drugi put, a u dva treći put, ispred Gradske kuće pucao je mali top koji je označavao polazak. Tako je iz svake kuće čovek, žena ili jedna mlada osoba, koja je ipak morala biti starija od trinaest godina, polazila na određeno mesto u ritu i tamo se javljala na dužnost. Zatim se hicem iz malog topa davao znak i čim je pucanj odjeknuo više hiljada ljudi opkoljavalo je močvaru i zajednički su terali skakavce ka sredini. Tada bi se iznenada front na nekoliko mesta otvorio i kroz svaki otvor terani su konji i toliko gonjeni bičevima dok trska i skakavci nisu bili toliko izgaženi da je zemlja od krila skakavaca bila pokrivena kao trotoar ugaženih mekinja. Čim bi se sunce diglo i počelo da greje, skakavci su oživljavali i mašući krilima otresali rosu, tada bi se pucnjem iz malog topa davao znak da se prekine sa uništavanjem i ljudi i konji bi se povlačili do sledećeg jutra, kada je gaženje nastavljano.» Na žalost, Baum ne pominje kada se i kako najezda okončala. U svakom slučaju, rat sa skakavcima nije bio završen jer među mnoštvom događanja iz 1849.g. koja su se nastavila na burnu i krvavu 1848.g, Baum beleži i sledeće: «Krajem juna načinili su skakavci u Banatskoj vojnoj granici velike štete.» U daljim beleškama koje je, po Baumovoj smrti, 1857.g, fon Hornej nastavi do godine 1865, nema pomena o najezdama skakavaca; kako su njihovi dotadašnji zapisi bili detaljni za pretpostaviti je da su, od 1849.g, u sledećih 20-tak godina, leteće napasti zaobilazile Vršac. U novinskim zapisima s kraja XIX i iz XX veka, mogu se pronaći kraće vesti o skakavcima, na sreću, ne previše često. Za sada poslednja najezda skakavaca bila je pre 50-tak godina kada je veliko jato palo na livade i njive u Vršačkom ritu i odatle, posle prskanja insekticidima, pobeglo ostavljajući golu zemlju i uništene useve. Hoće li se ovakva dešavanja ponoviti potpuno je neizvesno jer rojevi skakavaca i dalje haraju Afrikom, obalama Francuske a poneki dostižu i do Australije.
Bezbrojne su muke i nevolje koje prate zemljodelce: kiše i suše, poplave i ubistvene vrućine, sneg i mrazevi kad im vreme nije. Ponekad se čini da se nebo zaverilo protiv njih, da je namerilo da ubije svaku posejanu i posađenu biljku ili da je, ako je već iznikla, spreči da donese plod i osigura, kakvo-takvo, blagostanje onima što su ih obdelavali, pazili, strepeli i nadali se. No, pored pomenutih, rekli bismo, uobičajenih pošasti koje su pustošile njive, voćnjake i vinograde, 'dodala' se i jedna sasvim neočekivana: najezde skakavaca. Mada je, nominalno, Afrika postojbina ovih letečih napasnika koji pustoše sve pred sobom, njihovi rojevi, nošeni vetrovima, često prelaze Sredozemno more i padaju na zelena polja priobalnih zemalja Evrope. Stoga je izuzetna pojava da skakavci zađu duboko u kopno, čak nekoliko stotina kilometara od mora; ali, ma kako malo i teško verovatna bila mogućnost da se takva najezda desi u Vojvodini, konkretno u Južnom Banatu, ona se, ipak, dešavala. Listajući stare spise iz istorije Vršca nalazimo zapise i o takvim događajima. U hronikama viđenog Vrščanina svog vremena, Krištofa Bauma (1778-1857), koje je Ludvig Eduard fon Hornaj dopunio i priredio za štampu u godišnjim kalendarima, a koje obuhvataju period od 1728. do 1865.g, više se puta pominju skakavci i nevolje koje su donosili. Kao jedini događaj u 1782.g. Baum beleži: «15. juli - Stigli su prvi rojevi skakavaca u Banat i Vršac. Pali su na nemačku stranu u kukuruze i nakon njihovog odlaska nije ostao ni jedan klip niti stabljika.» U to vreme Vršac je bio podeljen na nemački i srpsku stranu, koje su uglavnom živele jedna pored druge, sa malo saradnje i netrpeljivosti ali i bez većih incidenata. Petnaest godina kasnije, 1797.g, opis dešavanja duži je i detaljniji: «Skakavci su došli drugi put u Vršac, ali na sreću spustili su se u Veliki rit na trsku (močvarni deo atara izvan grada). Izveštaji o ovome poslati su mesnim vlastima i odatle u Temišvarski, Krašovanski i Torontalski okrug. Poslednji, Torontalski okrug, je poslao raspoložive ljude sa teglećim konjima. Ovi ljudi su provodili celu nedelju u ritu i dan i noć. Sve vreme su morali da održavaju najveću tišinu kako ne bi uplašili proždrljive goste.
Svakog jutra od šest do sedam (toliko se, naime, zadržavala rosa koja im otežava i lepi krila, tako da ne mogu da lete), kretalo se na uništavanje skakavaca. Red poteza je bio sledeći: u jedan noću prvi put, u pola dva drugi put, a u dva treći put, ispred Gradske kuće pucao je mali top koji je označavao polazak. Tako je iz svake kuće čovek, žena ili jedna mlada osoba, koja je ipak morala biti starija od trinaest godina, polazila na određeno mesto u ritu i tamo se javljala na dužnost. Zatim se hicem iz malog topa davao znak i čim je pucanj odjeknuo više hiljada ljudi opkoljavalo je močvaru i zajednički su terali skakavce ka sredini. Tada bi se iznenada front na nekoliko mesta otvorio i kroz svaki otvor terani su konji i toliko gonjeni bičevima dok trska i skakavci nisu bili toliko izgaženi da je zemlja od krila skakavaca bila pokrivena kao trotoar ugaženih mekinja. Čim bi se sunce diglo i počelo da greje, skakavci su oživljavali i mašući krilima otresali rosu, tada bi se pucnjem iz malog topa davao znak da se prekine sa uništavanjem i ljudi i konji bi se povlačili do sledećeg jutra, kada je gaženje nastavljano.» Na žalost, Baum ne pominje kada se i kako najezda okončala. U svakom slučaju, rat sa skakavcima nije bio završen jer među mnoštvom događanja iz 1849.g. koja su se nastavila na burnu i krvavu 1848.g, Baum beleži i sledeće: «Krajem juna načinili su skakavci u Banatskoj vojnoj granici velike štete.» U daljim beleškama koje je, po Baumovoj smrti, 1857.g, fon Hornej nastavi do godine 1865, nema pomena o najezdama skakavaca; kako su njihovi dotadašnji zapisi bili detaljni za pretpostaviti je da su, od 1849.g, u sledećih 20-tak godina, leteće napasti zaobilazile Vršac. U novinskim zapisima s kraja XIX i iz XX veka, mogu se pronaći kraće vesti o skakavcima, na sreću, ne previše često. Za sada poslednja najezda skakavaca bila je pre 50-tak godina kada je veliko jato palo na livade i njive u Vršačkom ritu i odatle, posle prskanja insekticidima, pobeglo ostavljajući golu zemlju i uništene useve. Hoće li se ovakva dešavanja ponoviti potpuno je neizvesno jer rojevi skakavaca i dalje haraju Afrikom, obalama Francuske a poneki dostižu i do Australije.
Svakog jutra od šest do sedam (toliko se, naime, zadržavala rosa koja im otežava i lepi krila, tako da ne mogu da lete), kretalo se na uništavanje skakavaca. Red poteza je bio sledeći: u jedan noću prvi put, u pola dva drugi put, a u dva treći put, ispred Gradske kuće pucao je mali top koji je označavao polazak. Tako je iz svake kuće čovek, žena ili jedna mlada osoba, koja je ipak morala biti starija od trinaest godina, polazila na određeno mesto u ritu i tamo se javljala na dužnost. Zatim se hicem iz malog topa davao znak i čim je pucanj odjeknuo više hiljada ljudi opkoljavalo je močvaru i zajednički su terali skakavce ka sredini. Tada bi se iznenada front na nekoliko mesta otvorio i kroz svaki otvor terani su konji i toliko gonjeni bičevima dok trska i skakavci nisu bili toliko izgaženi da je zemlja od krila skakavaca bila pokrivena kao trotoar ugaženih mekinja. Čim bi se sunce diglo i počelo da greje, skakavci su oživljavali i mašući krilima otresali rosu, tada bi se pucnjem iz malog topa davao znak da se prekine sa uništavanjem i ljudi i konji bi se povlačili do sledećeg jutra, kada je gaženje nastavljano.» Na žalost, Baum ne pominje kada se i kako najezda okončala. U svakom slučaju, rat sa skakavcima nije bio završen jer među mnoštvom događanja iz 1849.g. koja su se nastavila na burnu i krvavu 1848.g, Baum beleži i sledeće: «Krajem juna načinili su skakavci u Banatskoj vojnoj granici velike štete.» U daljim beleškama koje je, po Baumovoj smrti, 1857.g, fon Hornej nastavi do godine 1865, nema pomena o najezdama skakavaca; kako su njihovi dotadašnji zapisi bili detaljni za pretpostaviti je da su, od 1849.g, u sledećih 20-tak godina, leteće napasti zaobilazile Vršac. U novinskim zapisima s kraja XIX i iz XX veka, mogu se pronaći kraće vesti o skakavcima, na sreću, ne previše često. Za sada poslednja najezda skakavaca bila je pre 50-tak godina kada je veliko jato palo na livade i njive u Vršačkom ritu i odatle, posle prskanja insekticidima, pobeglo ostavljajući golu zemlju i uništene useve. Hoće li se ovakva dešavanja ponoviti potpuno je neizvesno jer rojevi skakavaca i dalje haraju Afrikom, obalama Francuske a poneki dostižu i do Australije.
Bezbrojne su muke i nevolje koje prate zemljodelce: kiše i suše, poplave i ubistvene vrućine, sneg i mrazevi kad im vreme nije. Ponekad se čini da se nebo zaverilo protiv njih, da je namerilo da ubije svaku posejanu i posađenu biljku ili da je, ako je već iznikla, spreči da donese plod i osigura, kakvo-takvo, blagostanje onima što su ih obdelavali, pazili, strepeli i nadali se. No, pored pomenutih, rekli bismo, uobičajenih pošasti koje su pustošile njive, voćnjake i vinograde, 'dodala' se i jedna sasvim neočekivana: najezde skakavaca. Mada je, nominalno, Afrika postojbina ovih letečih napasnika koji pustoše sve pred sobom, njihovi rojevi, nošeni vetrovima, često prelaze Sredozemno more i padaju na zelena polja priobalnih zemalja Evrope. Stoga je izuzetna pojava da skakavci zađu duboko u kopno, čak nekoliko stotina kilometara od mora; ali, ma kako malo i teško verovatna bila mogućnost da se takva najezda desi u Vojvodini, konkretno u Južnom Banatu, ona se, ipak, dešavala. Listajući stare spise iz istorije Vršca nalazimo zapise i o takvim događajima. U hronikama viđenog Vrščanina svog vremena, Krištofa Bauma (1778-1857), koje je Ludvig Eduard fon Hornaj dopunio i priredio za štampu u godišnjim kalendarima, a koje obuhvataju period od 1728. do 1865.g, više se puta pominju skakavci i nevolje koje su donosili. Kao jedini događaj u 1782.g. Baum beleži: «15. juli - Stigli su prvi rojevi skakavaca u Banat i Vršac. Pali su na nemačku stranu u kukuruze i nakon njihovog odlaska nije ostao ni jedan klip niti stabljika.» U to vreme Vršac je bio podeljen na nemački i srpsku stranu, koje su uglavnom živele jedna pored druge, sa malo saradnje i netrpeljivosti ali i bez većih incidenata. Petnaest godina kasnije, 1797.g, opis dešavanja duži je i detaljniji: «Skakavci su došli drugi put u Vršac, ali na sreću spustili su se u Veliki rit na trsku (močvarni deo atara izvan grada). Izveštaji o ovome poslati su mesnim vlastima i odatle u Temišvarski, Krašovanski i Torontalski okrug. Poslednji, Torontalski okrug, je poslao raspoložive ljude sa teglećim konjima. Ovi ljudi su provodili celu nedelju u ritu i dan i noć. Sve vreme su morali da održavaju najveću tišinu kako ne bi uplašili proždrljive goste.
Svakog jutra od šest do sedam (toliko se, naime, zadržavala rosa koja im otežava i lepi krila, tako da ne mogu da lete), kretalo se na uništavanje skakavaca. Red poteza je bio sledeći: u jedan noću prvi put, u pola dva drugi put, a u dva treći put, ispred Gradske kuće pucao je mali top koji je označavao polazak. Tako je iz svake kuće čovek, žena ili jedna mlada osoba, koja je ipak morala biti starija od trinaest godina, polazila na određeno mesto u ritu i tamo se javljala na dužnost. Zatim se hicem iz malog topa davao znak i čim je pucanj odjeknuo više hiljada ljudi opkoljavalo je močvaru i zajednički su terali skakavce ka sredini. Tada bi se iznenada front na nekoliko mesta otvorio i kroz svaki otvor terani su konji i toliko gonjeni bičevima dok trska i skakavci nisu bili toliko izgaženi da je zemlja od krila skakavaca bila pokrivena kao trotoar ugaženih mekinja. Čim bi se sunce diglo i počelo da greje, skakavci su oživljavali i mašući krilima otresali rosu, tada bi se pucnjem iz malog topa davao znak da se prekine sa uništavanjem i ljudi i konji bi se povlačili do sledećeg jutra, kada je gaženje nastavljano.» Na žalost, Baum ne pominje kada se i kako najezda okončala. U svakom slučaju, rat sa skakavcima nije bio završen jer među mnoštvom događanja iz 1849.g. koja su se nastavila na burnu i krvavu 1848.g, Baum beleži i sledeće: «Krajem juna načinili su skakavci u Banatskoj vojnoj granici velike štete.» U daljim beleškama koje je, po Baumovoj smrti, 1857.g, fon Hornej nastavi do godine 1865, nema pomena o najezdama skakavaca; kako su njihovi dotadašnji zapisi bili detaljni za pretpostaviti je da su, od 1849.g, u sledećih 20-tak godina, leteće napasti zaobilazile Vršac. U novinskim zapisima s kraja XIX i iz XX veka, mogu se pronaći kraće vesti o skakavcima, na sreću, ne previše često. Za sada poslednja najezda skakavaca bila je pre 50-tak godina kada je veliko jato palo na livade i njive u Vršačkom ritu i odatle, posle prskanja insekticidima, pobeglo ostavljajući golu zemlju i uništene useve. Hoće li se ovakva dešavanja ponoviti potpuno je neizvesno jer rojevi skakavaca i dalje haraju Afrikom, obalama Francuske a poneki dostižu i do Australije.
0 komentara:
Постави коментар