Ове године навршава се шездесет година Вашег живота и четрдесет лета књижевног стваралаштва. То је мали јубилеј, стогодишњи када се саберу године. Неумитно је да се осврнете и подсетите се својих првих корака у световима литературе. Јесте ли слутили у какву се авантуру упуштате? Ко су Вам били узори?
У сазвежђе Књижевност упузао сам са песмама, чак су оне биле објављене под мојим именом (жао ми је што као зелени писац нисам употребио псеудоним) у банатском Панчевцу, јер мој књижевни узор, звучи мало чудно, био је песник Васко Попа чији су први објављени књижевни текстови били прозни (Црно маче, Вршац, 1939) да би се потом посветио стиховима. Његове песме су чудесне као и поезија Шарла Бодлера. Албатрос... Мислио сам да је лако писати песме, да бих касније схватио да је лакше, мање тешко, клесати прозу. Први стихови и први редови се олако напишу, они су заводљиви, лепи и увлаче наивне људе у живо блато уметности. Како је време пролазило почео сам да схватам да живим двоструким животом, са особама које ме окружују и са којима размењујем живот и стварне слике и јасне речи али и са личностима из романа које нису биле само у мојој глави, машти, него и на хартији у рукописима и књигама, да ли живе, нисам сигуран. Нема поузданих података о томе или сам све то делом ја. Тешка пустоловина. Лавиринт, стварни или измишљени...
Већ првом збирком прича Семенкаре (1970) и првим романом Спарина (1970) представили сте се као аутор профилисаног интересовања и стилски изграђеног гласа. Приче о свакодневици, обичним људима са плочника и прашине варошице односно о момцима који бирају, свесно или задесно, пут у живот, плениле су вешто дочараном атмосфером и врцавим језиком „са лица места“. Многе описане топониме и ликове становници Вршца лако су препознали. Појављује се и Ваш легендари антијунак лажни заставник Захарије Кузмановић која пролази кроз четири романа. Границе између фикције и факата није лако открити. Колико је Вршац о којем сте писали долазио Вама, на Ваше странице а колико сте га Ви литерарно обликовали.
Вршац нема само четири стране света, и не само ону што води под земљу (где има више Вршчана него на њој) и ону која га подиже ка облацима, магли, него и десетине хиљада димензија, односно онолико колико је људи у њему поживело и о њему размишљало, не само писало. Вршац у својим временима, која не треба хронолошки слагати него њихов след треба мало пореметити бар у уметности; има много писаца у њему па је уврежено мишљење да је он од стихова варош (Верс). Како је Вршац вековима пролазио кроз разне ратове тако су њиме ходили и многи заставници, тобожњи и стварни желећи да својом злехудом судбином обележе лепу варош, (да јој „науде“) и нешто од свог несрећног имена њој, њеним трговима, улицама и здањима пришију. Па и сањар Захарије. Ту је и Мита Комбајн, варошка легенда и мудријаш. Он, стваран, парафилозоф, мало је личио на Стеријиног Винка Лозића. Када сада размишљам Вршац ми се није довољно приближио као што ни ја њему нисам постао близак – ваљда је то усуд свих уметника – иако сам веровао, док сам страсно писао не само као млад писац, да се мој родни град и ја прожимамо, живимо заједно. Успео сам једино да се у мојим романима вршачка времена укрштају и да се неки догађаји из разних времена у једноме нађу, или се на истом месту збивају у разним временима. Нема јединства места и времена, само јединства радње. О Вршцу сам хтео да пишем као да је то неки други град – желео да поток Месић што протиче испод тринаест мостова буде огроман као велерека Амазон. Али, увек сам га ипак враћао на његове праве димензије, мере благо провинцијске а и зашто не јер у скрајнутој ветровитој провинцији машта се најјасније, односно сан личи на праву правцату збиљу.
Неки од Ваши јунака одлазе трбухом за крухом у Аустрију, Немачку, Француску да се тамо сретну са другачијим светом. Кроз низ романа Ви сте, као ниједан српски писац, пратили путешествија људи званих „гастарбајтерима“ чији су живота распети између светова. То припадање и неприпадање једном месту даје им шансу да виде и добре и лоше стране завичаја и новог света. Све гастарбајтерске судбине су тамне као и оних који су решили да остану у родном крају. Како Вам се, из данашње перспективе, чине ти животи.
Од својих литерарних почетака писао сам о такозваним гастарбајтерима, радницима-гостима који су са ових простора отпутовали на Запад. Њихов завичај је мали или велики музеј који носе у својим главама као корњача кућицу-оклоп. То је велика тема као што ће велика бити о трећој или четвртој генерацији од које ће се један део, додуше мали, вратити у родитељски-прародитељски завичај, а биће странци у овој њима непознатој средини као што су проживели њихови родитељи, да не кажем преци. Иста тамна субина. Колика за писце то је тема и за социологе. Они их зову дијаспором. Није ми сасвим јасно шта та реч значи. Једна од веза тих људи или покушај да је успоставе са отаџбином јесу усмени романи у одломцима које препричавају у нади да ће их неко запамтити и прености са колена на колена као у народној књижевности. А сигурно ће ускоро неко од њихових потомака писати на немачком, француском, данском и другим језицима о нашим крајевима, о људима са ових простора. Неће писати на српском језику.
За разлику од других писаца који се грабе за свако зрно медијске пажње Ви се петнаест година (од 1979. до 1994) нисте оглашавали ни објављивали књиге. Као Вам се, као условном повратнику, чини литерарна сцена половином деведестих а како данас?
Глас и слика у медијима је важна јер скрећу пажњу могућних читалаца на пишчево дело, мада је то и мало понижавајуће као да молите њуде да вас читају, вучете их за рукав, просите, као на естради. Али и то је судбина уметника. Без туђе пажње они су за себе полууметници. Што се књижевне сцене или живота тиче све је исто, само су школе нове. Нове су варијанте. Као и раније и сада се стиче утисак да сви пишемо једну исту књигу без краја, у ствари дописујемо је – када би се то дело претворило у слику сличило би Вавилонској кули – и сви смо заједно Један Аноним. Са тим се неће сложити многи ствараоци и „ствараоци“ који верују да је њихово дело најбитније, да је срж свега написаног, но ту нема шале. Једна велика вечна књига прогута милион малих за кратко време. О томе би вредело написати есеј.
У Вашем роману Споредна улица (2006) проговорили сте о прогону и погрому Немаца 1944. године у тек ослобођеном Вршцу што је деценијама прећуткивано. У Роману о роману (1997) писали сте о побунама матураната 1994. и демонстрацијама против диктаторског режима Слободана Милошевића и његових следбеника. Колико је храбрости и поштења потребно да се пише о смутним временима?
Сваки писац док пише јесте сам. Нико му неће помоћи док се игра речима. Ту нема храбрости. То је стваралачка принуда коју маштовити људи називају стваралачком слободом. Страшно је што су злочини над Немцима прећуткивани, а они су логорисани, не само у Вршцу од 1944. до 1948. године. Изгнани су из својих домова, а међу њима многа деца која су тамо расла а нису стигла да одрасту. Још страшније је што су убијени и страдали наши суграђани, а у то време грађани Краљевине Југославије, покопани у необележеним масовним гробницама на Шинтерају, сточном и пасјем гробљу на периферији Вршца лепе вароши. Ти покојници заслужују бар надгробни крст ако је Вршац град културе и стихова, Стерије, Попе, Паје Јовановића, Султане Цијук, Драгише Брашована, Ференца Херцога, Боре Костића... Диљем наше Србије има масовних гробница из тих времена у којима су покопани људи, а најбројнији међу њима су Срби. Ваљда ће млађи, нови писци бити слободни, а не грижом савести или колективном кривицом принуђени, да о тим догађајима пишу. Авет Милошевићева још крстари овим просторима и носе је махом они који не читају књиге, јер немају времена или једноставно то мрзе као што се мрзе други, они други. Чудно је то стање мржње; да ли је течно, гасовито, чврсто, паранормално, ненормално, лудо...? Нове генерације се ослобађају и верујем да ће све чинити слободно, без страха који је моју изгубљену генерацију деценијама држао у својој шаци и чељустима.
У Вашим прозама често срећемо јунаке који су стварни, од преводиоца Ервина Мареша до писаца Васка Попе, Мила Дора, Владимира Стојшина. Са њима, као јунак сопствених прича, разговарате, спорите се и шалите. Ове епизоде зраче посебном топлином. Намеће се питање јесу ли ти разговори „преписани“ или „одсањана“ стварност?
Можда би боље било да се каже да су јунаци мојих проза мисли поменутих мојих пријатеља, међу којима је и романописац Душан Копчалић, а не они физички. Дакле, њихови духови шетају лавиринтом романа. Многе драгоцене ствари сам за њиховог живота од њих научио водећи са њима разговоре. Ти дијалози ми недостају, што значи да нисам више млад. То јесте документ који личи на фикцију, чини се да је све измишљно, а у ствари документ, факат подражава фикцију, хоће да се преобрази у уметност, да јој сличи. У овом случају уметност не подражава живот. Мисли њихове којих се сећам јесу у овом случају стварност, а још су уверљивије ако их неко прочита, као што документ постају Родољупци Јована Стерије Поповића, чији се „ликови“, жаргоном речено, и данас крећу међу нама и покрећу нас на бесмислене сукобе и лажни патриотизам, на „отаџбинство“ тврдећи да је само у другима зло. С времена на време треба погледати ту Стеријину горку комедију или јер бар прочитати. Морам признати да споменуте пријатеље понекад сањам. Подсећају ме да би требало да им посветим бар једну причу. И то је принуда. Понуђен избор. Не стваралачка слобода.
Осим што пишете активни сте и на другим литерарним пољима: оснивач сте Друштва „Вршац лепа варош“, утемељивач престижне Књижевне награде „Васко Попа“ и Састанка песника „Дани Васка Попе“. Све ове делатности везане су за Ваш родни град. Колико је тешко писцу у малој средини, има ли икакве подршке и колики су отпори?
Поменуте манифестација сам измислио са својим пријатељима, од којих најзначајнији Момир Бркић није више међу нама. Са њим сам мало из шале а помало из ината покренуо оснивање нашег Друштва и све оно што је у њему касније настало. Нашој заједничкој идеји и лепој мисији приклонили су се и други Вршчани. А није само Вршац мала средина, то је и Београд који заузима више простора али његов дух је скучен, провинцијски као и вршачки. То је вероватно и покретач правих уметника да од тих насеобина направе мали космос, стварност преточе у фикцију да би потом тврдили да је оно измаштано стварније од стварности, да су прави Вршац и Београд само привид наше сиромашне маште. Писац би требало да се друштвено ангажује или кроз своје дело, сам, или у групи путем невладиних организација одакле може да открива лоше стране заједнице којој припада и да јој се подсмехне, а никако као функционер (често превртљиви) неке политичке странке којој се „ствараоци“ предају, јер позиција у странци мада доноси користи гуши уметника и преображава га у сурогат уметника, тобоже ангажованог. У политичким фарсама човек, не само писац или сликар, постаје зао. Ко зна због чега је озлојеђен, ваљда зато што се његово дело тада њега стиди и одриче.
0 komentara:
Постави коментар