Kažu da ko nije video Ajfelovu kulu nije video Pariz; isto pričaju i za Veliki kanal u Veneciji, za Kalemegdan u Beogradu ili Petrovaradinsku tvrđavu u Novom Sadu. Po toj logici, onaj ko je bio u Vršcu a nije video Vršačku kulu kao i da nije dolazio u tu 'lepu varoš'. Jer, kula na vrhu Vršačkog brega jednostavno se ne može ne zapaziti. Ako putnik namernik dolazi iz pravca Beograda, Novog Sada ili Temišvara najpre će u daljini ugledati plave bregove, što je siguran znak da je Vršac blizu. A kad se malo primakne zapaziće da na vrhu brega koji se nadneo nad grad stoji kula. U neka sretnija vremena kula je noću bila obasjana reflektorima što je stvaralo lepu sliku gradskih svetala i, kao krune, njenog čuvara. Odavno, međutim, kula nije osvetljena i noću čami u mraku, skrivena od pogleda. Isto tako je skriven pogled sa vrha kule jer se na nju niko ne sme popeti zbog zabrane izdate zvog trošnosti metalne konstrukcije koja drži stepenice i galerije ugrađene davnih 1970-tih. Čak je i boravak u podnožju kule opasan jer su, navodno zbog izvođenja arheoloških radova koji nisu sanirani, staroj građevini nesigurni temelji. Tako ispada da su oštećenja koja su najpre izazvala rakete kojima je NATO, 1999.g., gađao obližnji TV repetitor, nastavili mirnodopski ali neoprezni arheolozi. Ipak, oni stariji pamte vremena kada je kuli nedostajao i popriličan deo zida na uglu pa se nije srušila - sve dok to neko nadležan nije zakrpio (ko ne veruje neka pogleda fotografiju). Dakle, valjalo bi, umesto mistifikovanja situacije, preduzeti mere da se objekat sanira i učini dostupnim posetiocima. Kako je turizam jedan od proklamovanih prioriteta razvoja grada zaista je neshvatljivo da se kula prepušta milosti i nemilosti zuba vremena.
Svi Vrštani kojima je stalo do grada koji je centar njihovih životnih priča, svakodnevno se sreću sa kulom. Ona je svedok uspona i padova, prosperiteta i siromaštva varoši u svom podnožju. Njena je sveprisutnost oličena i u starom gradskom grbu kojim takođe dominira kula. Naravno, kao i svaki živi deo grada i kula ima dve istorije, onu zvaničnu i onu mitološku koje su prepletene u sveti 'graždana' lepa varoši. Zvanična istorija smatra da je na vrhu brega postojalo utvrđenje ili barem stalni logor vojski starog Rima jer je odatle pucao široki pogled na puteve, retka naselja i nepregledne baruštine i močvare. Nezvanične priče i mitovi 'sećaju se' Rimljana; u vreme kada kula još nije bila opasana stepenicama hrabriji momci su se verali uz zidine i kroz nekoliko otvora ulazili u utrobu kule i tamo, ispod zemlje i peska, navodno, nalazili vrhove strela, kopče kaiševa i plaštova te novčiće iz doba Rimskih imperatora. Ipak, to nije najstarije sećanje na Kulu; jedno je toliko izgubljeno u maglama vremena da mu se ne zna ni približna godina jer tada nije bilo ljudi koji su ih beležili. Naime, tvrdi se da je kula bilo sidrište na jednom od retkih ostrva u Panonskom moru, da su je izgradili neki džinovski ljudi a da je u veliku stenu koja je u temeljima kule bila ukucana masivna alka za koju su se vezivale lađe. Neki prastari moreplovci sedeli su uveče na vrhu kule i gledali u ogromno more i retke, daleke svetlosti koje su bukatle na vrhovima nekih drugih kula i navodile brodove u sigurne vode.
Tvrdoglavi naučnici, međutim, ne mare za mitove i navode (a to dokazuju i arheološki nalazi) da je sadašnja kula ostatak kružnog utvrđenja sa dve kule koje je, posle pada Smedereva 1439.g. i doseljavanja brojnog življa u naselje pod bregom, sazidao Đurađ Branković. Tvrđavu su osvojili i koristili Turci kada su, više od sto godina kasnije, 1554.g. osvojili ove krajeve. U podnožju kule desio se 1594.g. i slavni dvoboj u kome je ustanik Janko Halabura odsekao glavu turskom agi i tako oslobodio Vršac. Zato je u grbu grada iznad kule sablja na koju je nataknuta turska glava. Tvrđavu i varošicu pod njom ubrzo su ponovo osvojili Turci pa Mađari pa ponovo Turci; krajem XVII veka oslobađa ih austrijski vojvoda Eugen Savojski ali se 1698.g. Turci vraćaju i svete se čineći velike pokolje. Karlovačkim mirom 1699.g. Vršac je ponovo oslobođen ali je Vršačka tvrđava minirana i onesposobljena za rat; tako je od nje ostala samo jedna, oštećena kula a delovi zidina razbacani su u podnožju brega. Tako je vršačka kula definitivno pala ne u nekom sjajnom boju nego za poslovičnim 'zelenim mirovnim stolom' a Vršac je od Turaka konačno oslobodio vojvoda Klaudijus Florimus Mersija 1716.g.
Ako je izbrisana sa vojnih karti, kula nije nestala iz vršačkih priča. Među njima su svakako najpoznatije one o skrivenom blagu i podzemnim hodnicima. Verovatno svi zamkovi i kule pate od sindroma 'skrivenog blaga' jer impozantnost građevine podrazumeva bogatstvo, ono koje je bilo potrebno da bi se građevina sagradila ali i ono koje je takvo utvrđenje trebalo da čuva od napasnika i otmičara; naravno da ovakve mogućnosti bude maštu običnog sveta. Vršačka kula nije izneverila tradiciju i nadogradila ju je specifičnim zapletima. Naime, 'pouzdano' se zna da je od kule do Vladičanskog dvora izgrađen podzemni tunel i da je u njemu od Turaka skriveno ogromno blago koje vodi poreklo još, ni manje ni više, od Durađa Brankovića; kasnije su izginuli svi koji su o tome znali tačne podatke pa se ne zna ni gde je ulaz ni gde je izlaz iz tunela. A tuneli su bili ogromni, čak dve zaprege su mogle da se mimoiđu u njemu! Postojao je i drugi krak tunela koji je izlazio na površinu u blizini nekadašnje električne centrale, na putu za Vatin i granicu sa Rumunijom. Oni koji hoće da pokvare svaku priču zapaziće da je Vladičanski dvor sagrađen 1759.g. a da je vršačka tvrđava srušena početkom tog veka. Ne pomažu ni razložne tvrdnje da tako veliki radovi ne bi mogli da prođu nezapaženo niti neotkriveno. Odbacuje se i argument da su, u novija vremena između dvora i kule sagrađene mnoge zgrade sa dubokim temeljima, da je postavljana i kanalizaciona mreža, i da niko nije otkrio tunele ciglom obzidane; na ovo oni koji veruju samo odmahuju jer tuneli su na dubini do koje ni jedan temelj ili kanalizacioni rov ne dostižu. I tako priče žive svoj život a istorija svoj. Jedne drugoj ponekad zasmetaju ali, uglavnom se slažu i ispomažu u zajedničkom poslu očuvanja ponosnog gradskog simbola. Renoviranje kule i njena šira dostupnost građanima 1970-tih obnovila je legende koje su dobile i svoju pismenu potvrdu u knjizi «Vršačke legende» Dušana Belče. Nažalost, danas se kula može 'uživo' posmatrati samo sa sigurne daljine. Možda će ova nebriga, paradoksalno, izroditi neku novu legendu o prokletstvu kule ili kakvu teoriju zavere po kojoj je u iskopinama nešto zaista nađeno ali to smeju da znaju samo odabrani. Kako bilo da bilo, kula će preživeti uprkos svima koji za nju ne mare i nastaviti da izvršava svoj prastari zadatak čuvanja svog grada.
Svi Vrštani kojima je stalo do grada koji je centar njihovih životnih priča, svakodnevno se sreću sa kulom. Ona je svedok uspona i padova, prosperiteta i siromaštva varoši u svom podnožju. Njena je sveprisutnost oličena i u starom gradskom grbu kojim takođe dominira kula. Naravno, kao i svaki živi deo grada i kula ima dve istorije, onu zvaničnu i onu mitološku koje su prepletene u sveti 'graždana' lepa varoši. Zvanična istorija smatra da je na vrhu brega postojalo utvrđenje ili barem stalni logor vojski starog Rima jer je odatle pucao široki pogled na puteve, retka naselja i nepregledne baruštine i močvare. Nezvanične priče i mitovi 'sećaju se' Rimljana; u vreme kada kula još nije bila opasana stepenicama hrabriji momci su se verali uz zidine i kroz nekoliko otvora ulazili u utrobu kule i tamo, ispod zemlje i peska, navodno, nalazili vrhove strela, kopče kaiševa i plaštova te novčiće iz doba Rimskih imperatora. Ipak, to nije najstarije sećanje na Kulu; jedno je toliko izgubljeno u maglama vremena da mu se ne zna ni približna godina jer tada nije bilo ljudi koji su ih beležili. Naime, tvrdi se da je kula bilo sidrište na jednom od retkih ostrva u Panonskom moru, da su je izgradili neki džinovski ljudi a da je u veliku stenu koja je u temeljima kule bila ukucana masivna alka za koju su se vezivale lađe. Neki prastari moreplovci sedeli su uveče na vrhu kule i gledali u ogromno more i retke, daleke svetlosti koje su bukatle na vrhovima nekih drugih kula i navodile brodove u sigurne vode.
Tvrdoglavi naučnici, međutim, ne mare za mitove i navode (a to dokazuju i arheološki nalazi) da je sadašnja kula ostatak kružnog utvrđenja sa dve kule koje je, posle pada Smedereva 1439.g. i doseljavanja brojnog življa u naselje pod bregom, sazidao Đurađ Branković. Tvrđavu su osvojili i koristili Turci kada su, više od sto godina kasnije, 1554.g. osvojili ove krajeve. U podnožju kule desio se 1594.g. i slavni dvoboj u kome je ustanik Janko Halabura odsekao glavu turskom agi i tako oslobodio Vršac. Zato je u grbu grada iznad kule sablja na koju je nataknuta turska glava. Tvrđavu i varošicu pod njom ubrzo su ponovo osvojili Turci pa Mađari pa ponovo Turci; krajem XVII veka oslobađa ih austrijski vojvoda Eugen Savojski ali se 1698.g. Turci vraćaju i svete se čineći velike pokolje. Karlovačkim mirom 1699.g. Vršac je ponovo oslobođen ali je Vršačka tvrđava minirana i onesposobljena za rat; tako je od nje ostala samo jedna, oštećena kula a delovi zidina razbacani su u podnožju brega. Tako je vršačka kula definitivno pala ne u nekom sjajnom boju nego za poslovičnim 'zelenim mirovnim stolom' a Vršac je od Turaka konačno oslobodio vojvoda Klaudijus Florimus Mersija 1716.g.
Ako je izbrisana sa vojnih karti, kula nije nestala iz vršačkih priča. Među njima su svakako najpoznatije one o skrivenom blagu i podzemnim hodnicima. Verovatno svi zamkovi i kule pate od sindroma 'skrivenog blaga' jer impozantnost građevine podrazumeva bogatstvo, ono koje je bilo potrebno da bi se građevina sagradila ali i ono koje je takvo utvrđenje trebalo da čuva od napasnika i otmičara; naravno da ovakve mogućnosti bude maštu običnog sveta. Vršačka kula nije izneverila tradiciju i nadogradila ju je specifičnim zapletima. Naime, 'pouzdano' se zna da je od kule do Vladičanskog dvora izgrađen podzemni tunel i da je u njemu od Turaka skriveno ogromno blago koje vodi poreklo još, ni manje ni više, od Durađa Brankovića; kasnije su izginuli svi koji su o tome znali tačne podatke pa se ne zna ni gde je ulaz ni gde je izlaz iz tunela. A tuneli su bili ogromni, čak dve zaprege su mogle da se mimoiđu u njemu! Postojao je i drugi krak tunela koji je izlazio na površinu u blizini nekadašnje električne centrale, na putu za Vatin i granicu sa Rumunijom. Oni koji hoće da pokvare svaku priču zapaziće da je Vladičanski dvor sagrađen 1759.g. a da je vršačka tvrđava srušena početkom tog veka. Ne pomažu ni razložne tvrdnje da tako veliki radovi ne bi mogli da prođu nezapaženo niti neotkriveno. Odbacuje se i argument da su, u novija vremena između dvora i kule sagrađene mnoge zgrade sa dubokim temeljima, da je postavljana i kanalizaciona mreža, i da niko nije otkrio tunele ciglom obzidane; na ovo oni koji veruju samo odmahuju jer tuneli su na dubini do koje ni jedan temelj ili kanalizacioni rov ne dostižu. I tako priče žive svoj život a istorija svoj. Jedne drugoj ponekad zasmetaju ali, uglavnom se slažu i ispomažu u zajedničkom poslu očuvanja ponosnog gradskog simbola. Renoviranje kule i njena šira dostupnost građanima 1970-tih obnovila je legende koje su dobile i svoju pismenu potvrdu u knjizi «Vršačke legende» Dušana Belče. Nažalost, danas se kula može 'uživo' posmatrati samo sa sigurne daljine. Možda će ova nebriga, paradoksalno, izroditi neku novu legendu o prokletstvu kule ili kakvu teoriju zavere po kojoj je u iskopinama nešto zaista nađeno ali to smeju da znaju samo odabrani. Kako bilo da bilo, kula će preživeti uprkos svima koji za nju ne mare i nastaviti da izvršava svoj prastari zadatak čuvanja svog grada.
0 komentara:
Постави коментар