Posle čak 16 godina Zoran Jakšić (1960), jedan od najzapaženija autora žanrovske (naučne, spekulativne ili preciznije postžanrovske) fantastike srednje generacije, ponovo se predstavlja čitalaštvu knjigom priča; njegova prethodna zbirka priča „Nikadorski hodočasnik“ objavljena je davne 1992. godine. Mada je u međuvremenu objavio drugo izdanje romana „Kradljivci Univerzuma“ (1996.g. što je proširena verzija romana objavljenog 1987.g.), uvršan u neke antologije (pre svih u sva četiri toma „Tamnog vilajeta“ i „Novu srpsku fantastiku“, 1994.g.) odnosno sporadično bio prisutan u periodici, Jakšić se tek „Ministarstvom senki“ zaista vraća na domaću literarnu scenu (ponajpre u onaj segment čija interesovanja su usmerena prema fantastičkim sadržajima); a ovaj povratak je, slobodni smo oceniti, izuzetno uspešan i potvrđuje da je reč o talentovanom autoru na vrhuncu stvaralačkih snaga.
Veza imeđu nove i prošle knjige priča (a većinom su u pitanju kraće priče sa tek ponekom dužom celinom) dodatno je uspostavljena činjenicom da je nekoliko proznih segmenata ’preseljeno’ iz prve u drugu knjigu. Pažljivijem i agilnijem čitaocu ovo će biti dovoljan podsticaj da se zapita u čemu je poenta takvog postupanja te da, naravno, potraži prvu knjigu i uporedi tekstove u njoj. Rezultat tog i takvog napora biće nagrađen zanimljivim i indikativnim otkrićem da se nove i stare priče razlikuju u nekim imenima; konkretno, ono što je u prvoj knjizi bilo „Nikadorsko“ (ali i Lubgradsko ili Novo Nišapursko) sada je „proizvod prekooeanskih laboratorija Melkiora Složenskog““. Autoru se svakako ne može odreći pravo poigravanja sopstvenim tekstovima i njihovim nadograđivanjem, već prema trenutnim namerama i potrebama; čitalac, pak, iz ovakvih postupaka može, osim čisto intelektualnih zagonetki, izvoditi i određene zaključke koji će usmeravati njegovu pažnju i određivati neke slojeve percepcije dela koje ’konzumira’. Nikadorsko (i ino) u prvoj knjizi, dakle, mutira u „Melkiorsko“. U svim slučajevima radi se o elementu spoljnog i stranog koji stiže na ’domaći’ teren junaka priča; sama uloga ’stranih elemenata’ ne menja se bitno u obe knjige jer je u pitanju jedna od snažnih arhetipskih formi-situacija, ona o dolasku nepoznatih (od varvara do cirkusa ili vanzemaljaca) u zatvorenu zajednicu. A strancima, kako je to po prirodi stvari, ništa nije sveto, oni nemaju obzire, osećanje zajedništva, ni iste vrednosne sistema, dok, s druge strane, poseduju moći koje su zagonetka (i opasnost) za domorodce. U kontrapunktiranju ova dva principa ništa se ne može sakriti a sva naopaka ustrojstva nekog društva odmah izbijaju na videlo. Situacije koje se začinju dolaskom stranaca mogu delovati smešno ili groteskno ali svakako nose težinu preispitivanja (kome nijedna zajednica ili pojedinac nisu skloni). Pisac se još u „Nikadorskom hodočasniku“ opredelio da njegov ton bude neobavezan i lako humoran. Ali, zavodljiva lakoća čitanja nosi duboke i tamne valere spoznaje apsurda i groteske. Na drugoj strani, satira i alegorija, koji se često prepoznaju već u prvom čitanju, ipak, nisu jedino sredstvo niti osnovni cilj pisca. Jeste da se u nekolikim pričama mogu povući jasne paralele sa lokalnim „godinama koje su pojeli skakavci“ i koje su i dalje, na ovaj ili onaj način, u sećanju savremenika dok njihovi akteri i dalje paradiraju na političkoj i društvenoj sceni (a mogu dobiti na zamahu i brojnosti ako ’ludaci’ provale iz azila) ali ovo nije jedini (pa ni pretežni) nivo čitanja jer su mogući i oni još neobuzdaniji-nebulozniji (sa uznemirujućom dozom ubedljivosti; šta ako je, u svetlu opšte teorije zavere, neko zaista pogrešno okrenuo dugmence kakvog aparate što je izazvalo da su se ovde slagali svi mogući udesi i negativne emocije? Zvuči sumanuto? Zar druga objašnjenja nisu isto takva?)
Čita li se „Ministarstvo senki“ u alegorijsko-lokalističkom ključu otkrivaju se (ili se čitaocu čini da ih otkriva) situacije sa kojima se svakodnevno sreće (ili ih se nerado seća), naravno, podignute ne viši stepen besmila (ukoliko je to uopšte moguće i potrebno); tu su i paradireju, dakle, i omraženi strani spasitelji (koji ništa ne daju džabe) i nacionalno-rodoljubive partije koje hrabro hrle u prošlost, spasonosni inovacije u funkcionisanju demokratije, basnoslovno bogati tajkuni i drčni političari-profesionalci, tu je, čak, i kupovanje sopstvene propasti u ime patriotskog očuvanja nacionalnog identiteta... Bilo da su pozornice ovih ’veselih pučkih igrokaza sa pevanjem i pucanjem’ pogodbeni Beograd, varošica Jaukovo ili neimenovani srez, elemenata za ’prepoznavanje’ sopstvene stravnosti ima dovoljno. No, ove priče tek su prvi korak kroz dveri haosa, apsudra i groteske kroz koja Jakšic vodi čitaoce. Jer ’domaći teren’ tek je još jedno lice, još jedna tačka na karti sveopšteg ustrojstva sveta-svetova; to što je nama domaći teren najvažniji ne utiče na ’globalne’ procese. A u njima ima mesta za demone, ljudskog i neljudskog lika, nove ugovore sa đavolom, lude naučnike koji kroje svet po svojoj meri i želji, birokrate koji se bore da bi pobedili i smenili u svoju korist) birokrate, mehaničke rajeve po posebnim narudžbama, trovanja sa merom i stilom, takmičenja u magiji i umetnosti, sudske procese vetrovima... Ludosti nema ni početka ni kraja, nakaznost duha ne poznaje granice, vizure su izobličene i nastavljaju da se vitopere. I baš kao što su Brojgelove slike i danas ’aktuelne’ tako su i Jakšićeve priče, sa većom ili manjom dozom ikonografija znanih žanrovskoj (naučnoj i epskoj) fantastici, po ’ukusu’ savremene ili buduće, a u svakom slučaju uzbudljive i ubedljive. Nije li to potvrda maksime da ničega novoga pod suncem nema (i neće biti)?
Jakšićevo pripovedanje jasno je i poletno, potpomognuto humorom i vrcavim dosetkama, sa punim osećanjem mere. Otuda se priče čitaju lako i brzo. Ali, kako knjiga odmiče i utisci se talože, sve je teži teret mračnih tonova koji zaostaju iza ’smešnih’ slika. U konačnom sameravanju, nakon što se sklope korice, „Ministarstvo senki“ predstavlja se kao vesela i neugodno ozbilja knjiga koja će znatiželjnicima prikazati, kao u vašarskim kućama sa iskrivljenim ogledalima, neobične obrazine strašnog (a našeg) lika. Za one kojima je do razbibrige ove krive slike biće povod za grohot; za ostale će biti dovoljno materijala i za mnoge sumorne zaključke.
Veza imeđu nove i prošle knjige priča (a većinom su u pitanju kraće priče sa tek ponekom dužom celinom) dodatno je uspostavljena činjenicom da je nekoliko proznih segmenata ’preseljeno’ iz prve u drugu knjigu. Pažljivijem i agilnijem čitaocu ovo će biti dovoljan podsticaj da se zapita u čemu je poenta takvog postupanja te da, naravno, potraži prvu knjigu i uporedi tekstove u njoj. Rezultat tog i takvog napora biće nagrađen zanimljivim i indikativnim otkrićem da se nove i stare priče razlikuju u nekim imenima; konkretno, ono što je u prvoj knjizi bilo „Nikadorsko“ (ali i Lubgradsko ili Novo Nišapursko) sada je „proizvod prekooeanskih laboratorija Melkiora Složenskog““. Autoru se svakako ne može odreći pravo poigravanja sopstvenim tekstovima i njihovim nadograđivanjem, već prema trenutnim namerama i potrebama; čitalac, pak, iz ovakvih postupaka može, osim čisto intelektualnih zagonetki, izvoditi i određene zaključke koji će usmeravati njegovu pažnju i određivati neke slojeve percepcije dela koje ’konzumira’. Nikadorsko (i ino) u prvoj knjizi, dakle, mutira u „Melkiorsko“. U svim slučajevima radi se o elementu spoljnog i stranog koji stiže na ’domaći’ teren junaka priča; sama uloga ’stranih elemenata’ ne menja se bitno u obe knjige jer je u pitanju jedna od snažnih arhetipskih formi-situacija, ona o dolasku nepoznatih (od varvara do cirkusa ili vanzemaljaca) u zatvorenu zajednicu. A strancima, kako je to po prirodi stvari, ništa nije sveto, oni nemaju obzire, osećanje zajedništva, ni iste vrednosne sistema, dok, s druge strane, poseduju moći koje su zagonetka (i opasnost) za domorodce. U kontrapunktiranju ova dva principa ništa se ne može sakriti a sva naopaka ustrojstva nekog društva odmah izbijaju na videlo. Situacije koje se začinju dolaskom stranaca mogu delovati smešno ili groteskno ali svakako nose težinu preispitivanja (kome nijedna zajednica ili pojedinac nisu skloni). Pisac se još u „Nikadorskom hodočasniku“ opredelio da njegov ton bude neobavezan i lako humoran. Ali, zavodljiva lakoća čitanja nosi duboke i tamne valere spoznaje apsurda i groteske. Na drugoj strani, satira i alegorija, koji se često prepoznaju već u prvom čitanju, ipak, nisu jedino sredstvo niti osnovni cilj pisca. Jeste da se u nekolikim pričama mogu povući jasne paralele sa lokalnim „godinama koje su pojeli skakavci“ i koje su i dalje, na ovaj ili onaj način, u sećanju savremenika dok njihovi akteri i dalje paradiraju na političkoj i društvenoj sceni (a mogu dobiti na zamahu i brojnosti ako ’ludaci’ provale iz azila) ali ovo nije jedini (pa ni pretežni) nivo čitanja jer su mogući i oni još neobuzdaniji-nebulozniji (sa uznemirujućom dozom ubedljivosti; šta ako je, u svetlu opšte teorije zavere, neko zaista pogrešno okrenuo dugmence kakvog aparate što je izazvalo da su se ovde slagali svi mogući udesi i negativne emocije? Zvuči sumanuto? Zar druga objašnjenja nisu isto takva?)
Čita li se „Ministarstvo senki“ u alegorijsko-lokalističkom ključu otkrivaju se (ili se čitaocu čini da ih otkriva) situacije sa kojima se svakodnevno sreće (ili ih se nerado seća), naravno, podignute ne viši stepen besmila (ukoliko je to uopšte moguće i potrebno); tu su i paradireju, dakle, i omraženi strani spasitelji (koji ništa ne daju džabe) i nacionalno-rodoljubive partije koje hrabro hrle u prošlost, spasonosni inovacije u funkcionisanju demokratije, basnoslovno bogati tajkuni i drčni političari-profesionalci, tu je, čak, i kupovanje sopstvene propasti u ime patriotskog očuvanja nacionalnog identiteta... Bilo da su pozornice ovih ’veselih pučkih igrokaza sa pevanjem i pucanjem’ pogodbeni Beograd, varošica Jaukovo ili neimenovani srez, elemenata za ’prepoznavanje’ sopstvene stravnosti ima dovoljno. No, ove priče tek su prvi korak kroz dveri haosa, apsudra i groteske kroz koja Jakšic vodi čitaoce. Jer ’domaći teren’ tek je još jedno lice, još jedna tačka na karti sveopšteg ustrojstva sveta-svetova; to što je nama domaći teren najvažniji ne utiče na ’globalne’ procese. A u njima ima mesta za demone, ljudskog i neljudskog lika, nove ugovore sa đavolom, lude naučnike koji kroje svet po svojoj meri i želji, birokrate koji se bore da bi pobedili i smenili u svoju korist) birokrate, mehaničke rajeve po posebnim narudžbama, trovanja sa merom i stilom, takmičenja u magiji i umetnosti, sudske procese vetrovima... Ludosti nema ni početka ni kraja, nakaznost duha ne poznaje granice, vizure su izobličene i nastavljaju da se vitopere. I baš kao što su Brojgelove slike i danas ’aktuelne’ tako su i Jakšićeve priče, sa većom ili manjom dozom ikonografija znanih žanrovskoj (naučnoj i epskoj) fantastici, po ’ukusu’ savremene ili buduće, a u svakom slučaju uzbudljive i ubedljive. Nije li to potvrda maksime da ničega novoga pod suncem nema (i neće biti)?
Jakšićevo pripovedanje jasno je i poletno, potpomognuto humorom i vrcavim dosetkama, sa punim osećanjem mere. Otuda se priče čitaju lako i brzo. Ali, kako knjiga odmiče i utisci se talože, sve je teži teret mračnih tonova koji zaostaju iza ’smešnih’ slika. U konačnom sameravanju, nakon što se sklope korice, „Ministarstvo senki“ predstavlja se kao vesela i neugodno ozbilja knjiga koja će znatiželjnicima prikazati, kao u vašarskim kućama sa iskrivljenim ogledalima, neobične obrazine strašnog (a našeg) lika. Za one kojima je do razbibrige ove krive slike biće povod za grohot; za ostale će biti dovoljno materijala i za mnoge sumorne zaključke.
0 komentara:
Постави коментар