Prvi sunčani dani izmamili su, nakon preduge, tmurne zime, mnoštvo Vrščana na ulice i u Gradski park a preduzimljiviji su krenuli i put Vršačkog brega. Istini za volju, mnogo je više motorizovanih posetilaca nego onih koji su voljni da na 'sopstveni - nožni pogon' savladaju uspone i zađu u šumu. Kada se šetači stepeništem uspnu do Crkvice mogu da biraju hoće li prema Kuli nastaviti pešačkom stazom ili asfaltnim putem. Oba puta obilaze breg na čijem vrhu je ostatak stare tvrđave i ponovo sreću s druge strane brda da bi krenuli dublje u brda. Automobilisti dalje voze na sopstveni rizik jer asfalta više nema a nastavak zemljanog puta u stvari je vijugava linija blata izlokanog bujicama. Poslednjih dana je mehanizacija AD «Hidrogradnja» pokušavala da sanira ovo 'postzimsko' stanje i omogući koliko-toliko napredovanje namernika. Ipak, u nedostatku obimnijih radova a ne krpljenja, tek će nastupajuće toplote moći da reše ovaj problem. No, izletnici opijeni slatkim vazduhom u kome se oseća miris ranog cveće i propulog lišća nastavljaju svoj put da bi nepun kilometar dalje stigli do lepe zgrade novog Doma Crvenog krsta.
Stariji Vrščani sećaju se da je posle II svetskog rata na ovom mestu sagrađen niz zgrada poznatih pod imenom Crveni krst. U spavaonicama, sa metalnim krevetima na sprat,u letnjoj i zimskoj sezoni, više od dve decenije, u smenama od 15 dana, boravili su đaci Vršačkih škola, odnosno njihovi vršnjaci iz okolnih mesta. Ovde se dolazilo na odmor, druženje i igru i da se, kako se govorilo 'popravi krvna slika'. Dugi dani puni igre, ekskurzija po bregovima, druženja i učenja, na čistom vazduhu, uz obilne obroke, bili su kao stvoreni za decu neuhranjenu i slabijeg zdravlja. Ipak, kako je standard rastao tako je atraktivnost ove 'vazdušne banje' padala u zaborav jer su letovanja sve češće podrazumevala putovanja na more a zimovanja sankanje na nekin drugim planinama. Tako se Crveni krst postepeno gasio da bi u drugoj polovini 1970-tih bio potpuno zatvoren i prepušten vremenskim (ne)prilikama. Izletnicu su, iz navike, i dalje na puta prema Planinarskom domu i vikendaškom naselju 'Široko bilo', svraćali do drvenih klupa i stolova ispred Crvenog krsta, da se odmore ili prezalogaje. Na žalost, dočekivali su ih razbijeni prozori i zamandaljena vrata. Tek je prvih godina novog milenijuma, oživela ideja o ponovnom 'aktiviranju' ovog odmarališta. Uz pomoćih donacija iz inostranstva započeti su obimni radovi na ponovnom zidanju odmarališta i uređenju okoline, koji su završeni 2004.g. pa je novi Dom Crvenog krsta otvoren je avgusta iste godine.
Dok, blatnjavih cipela, prilazimo Domu, na terasi zatičemo posetioce koji su stigli pre nas, dečake koje se jurcaju među ljuljaškama i devojčice koje traže prve ljubičice. Odnekud iz šume, među još uvek ogolelim granama, oglašava se detlić, zaokupljen svojim 'doktorskim' poslom. U foajeu Doma susrećemo Boška Mitrašinovića, direktora odnosno, kako sam kaže, domaćina. Posle dobrodošlice razgovor nas vodi do osnovnih podataka o Domu:
«Dom ima veliki restoran sa kuhinjom, konferencijsku salu, učionicu, 20 soba sa 96 ležajeva, ako zatreba imamo i ambulantu, tu je i otvorena terasa sa širokim vidikom. Igrališta ste videli, kraj njih su i uređene staze za šetnju. Nas desetak zaposlenih ovde smo neprestano tako da je i briga za goste, naročito one najmlađe, stalna. Dakle, ovde je sve što je potrebno za boravak dečijih ekskurzija ali i pripreme sportista ili manje seminare. Naravno, restoran je otvoren i svakom izletniku. Ulažemo napore da se problem pristupnog puta reši kako bi Dom bio dostupan u svako doba godine. Ne bismo voleli da nam se ponovi situacija da zbog velikog, neočišćenog snega, kakav je bio prošlih zima, otkazujemo najavljene goste. Put je teško prohodan i za kišnih meseci. Ovo što ste sada videli spada u manje teške situacije.»
Pitamo domaćina kakva su dosadašnja iskustva, obzirom da je Dom još uvek 'mlad' po broju godina rada.
«Možemo biti zadovoljni. Kada su 'putne' prilike dozvoljavale imali smo popunjene kapacitete. Dolazila su nam deca iz svih mesta Vojvodine i Srbije. Za njih organizujemo školu u prirodi, razna takmičenja odnosno posete Kuli, manastirima Mesić i Malo Središte, šetnje kroz šumu do obližnjih vrhova. Mi sami smo na 346 metara nadmorske visine što je za ravnicu poprilično, zato i pogled puca nadaleko. Imali smo i nekoliko sportskih ekipa koje su se odmarale i pripremale a ovde su održavani i razni stručni seminari. Ni naši sugrađani nas ne zaobilaze, od onih koji ovde, sa porodicom svrate na ručak, da provedu prijatan dan, onih koji organizuju familijarna slavlja pa do šetača koji svrate da se osveže. Naročito je živo za Prvomajske praznike kada, po starom običaju, Vrščani masovno dolaze na breg. Ima onih koji uživaju u šetnji i prirodi ali i drugih kojima je i ovaj izlet povod za dobar zalogaj i kapljicu. Tog dana sve okolne livade ožive, svuda se šire ćebad, prorade roštilji, ori se muzika, puno je dece. Rečju, pravi praznik.»
Dok šetamo oko Doma ne možemo da se ne divimo okolnim šumama, koje mame da im se pođe u susret. Naš domaćin se osmehuje:
«U pravu ste, većina gostiju gotovo sve vremena boravka ovde provodi napolju. Čak i seminari potpadaju pod uticaj prirode i menja se raspored predavanja. Mada, ima i gostiju koji sednu za sto i više ih ništa sem onoga što je na njemu ne interesuje. Najinteresantnija su deca iz većih gradova. Ona su navikla na ulice i, eventualno, parkove. Sve ovo je za njih velika promena: od samog uspona na breg posle koga ste odjednom usred šume, bez i jedne kuće u blizini, preko šetnji po utabanim, neravnim stazama do susreta sa pticama, vevericama, ponekad srnom. Dešava se da se deca zbune, čak malo i uplaše ali, čim prođe to vreme prilagođavanja, puna su znatiželje i pitanja o svemu što ih okružuje. Lepo je gledati ih kako se raduju nekim sasvim prirodnim pojavama koja im je život u gradu uskratio.»
Pozdravljamo se sa našim domaćinom koga obaveze zovu među posetioce. Dok odlazimo prema Vršcu, za nama ostaje Dom koji bruji od dečijih glasova.
Stariji Vrščani sećaju se da je posle II svetskog rata na ovom mestu sagrađen niz zgrada poznatih pod imenom Crveni krst. U spavaonicama, sa metalnim krevetima na sprat,u letnjoj i zimskoj sezoni, više od dve decenije, u smenama od 15 dana, boravili su đaci Vršačkih škola, odnosno njihovi vršnjaci iz okolnih mesta. Ovde se dolazilo na odmor, druženje i igru i da se, kako se govorilo 'popravi krvna slika'. Dugi dani puni igre, ekskurzija po bregovima, druženja i učenja, na čistom vazduhu, uz obilne obroke, bili su kao stvoreni za decu neuhranjenu i slabijeg zdravlja. Ipak, kako je standard rastao tako je atraktivnost ove 'vazdušne banje' padala u zaborav jer su letovanja sve češće podrazumevala putovanja na more a zimovanja sankanje na nekin drugim planinama. Tako se Crveni krst postepeno gasio da bi u drugoj polovini 1970-tih bio potpuno zatvoren i prepušten vremenskim (ne)prilikama. Izletnicu su, iz navike, i dalje na puta prema Planinarskom domu i vikendaškom naselju 'Široko bilo', svraćali do drvenih klupa i stolova ispred Crvenog krsta, da se odmore ili prezalogaje. Na žalost, dočekivali su ih razbijeni prozori i zamandaljena vrata. Tek je prvih godina novog milenijuma, oživela ideja o ponovnom 'aktiviranju' ovog odmarališta. Uz pomoćih donacija iz inostranstva započeti su obimni radovi na ponovnom zidanju odmarališta i uređenju okoline, koji su završeni 2004.g. pa je novi Dom Crvenog krsta otvoren je avgusta iste godine.
Dok, blatnjavih cipela, prilazimo Domu, na terasi zatičemo posetioce koji su stigli pre nas, dečake koje se jurcaju među ljuljaškama i devojčice koje traže prve ljubičice. Odnekud iz šume, među još uvek ogolelim granama, oglašava se detlić, zaokupljen svojim 'doktorskim' poslom. U foajeu Doma susrećemo Boška Mitrašinovića, direktora odnosno, kako sam kaže, domaćina. Posle dobrodošlice razgovor nas vodi do osnovnih podataka o Domu:
«Dom ima veliki restoran sa kuhinjom, konferencijsku salu, učionicu, 20 soba sa 96 ležajeva, ako zatreba imamo i ambulantu, tu je i otvorena terasa sa širokim vidikom. Igrališta ste videli, kraj njih su i uređene staze za šetnju. Nas desetak zaposlenih ovde smo neprestano tako da je i briga za goste, naročito one najmlađe, stalna. Dakle, ovde je sve što je potrebno za boravak dečijih ekskurzija ali i pripreme sportista ili manje seminare. Naravno, restoran je otvoren i svakom izletniku. Ulažemo napore da se problem pristupnog puta reši kako bi Dom bio dostupan u svako doba godine. Ne bismo voleli da nam se ponovi situacija da zbog velikog, neočišćenog snega, kakav je bio prošlih zima, otkazujemo najavljene goste. Put je teško prohodan i za kišnih meseci. Ovo što ste sada videli spada u manje teške situacije.»
Pitamo domaćina kakva su dosadašnja iskustva, obzirom da je Dom još uvek 'mlad' po broju godina rada.
«Možemo biti zadovoljni. Kada su 'putne' prilike dozvoljavale imali smo popunjene kapacitete. Dolazila su nam deca iz svih mesta Vojvodine i Srbije. Za njih organizujemo školu u prirodi, razna takmičenja odnosno posete Kuli, manastirima Mesić i Malo Središte, šetnje kroz šumu do obližnjih vrhova. Mi sami smo na 346 metara nadmorske visine što je za ravnicu poprilično, zato i pogled puca nadaleko. Imali smo i nekoliko sportskih ekipa koje su se odmarale i pripremale a ovde su održavani i razni stručni seminari. Ni naši sugrađani nas ne zaobilaze, od onih koji ovde, sa porodicom svrate na ručak, da provedu prijatan dan, onih koji organizuju familijarna slavlja pa do šetača koji svrate da se osveže. Naročito je živo za Prvomajske praznike kada, po starom običaju, Vrščani masovno dolaze na breg. Ima onih koji uživaju u šetnji i prirodi ali i drugih kojima je i ovaj izlet povod za dobar zalogaj i kapljicu. Tog dana sve okolne livade ožive, svuda se šire ćebad, prorade roštilji, ori se muzika, puno je dece. Rečju, pravi praznik.»
Dok šetamo oko Doma ne možemo da se ne divimo okolnim šumama, koje mame da im se pođe u susret. Naš domaćin se osmehuje:
«U pravu ste, većina gostiju gotovo sve vremena boravka ovde provodi napolju. Čak i seminari potpadaju pod uticaj prirode i menja se raspored predavanja. Mada, ima i gostiju koji sednu za sto i više ih ništa sem onoga što je na njemu ne interesuje. Najinteresantnija su deca iz većih gradova. Ona su navikla na ulice i, eventualno, parkove. Sve ovo je za njih velika promena: od samog uspona na breg posle koga ste odjednom usred šume, bez i jedne kuće u blizini, preko šetnji po utabanim, neravnim stazama do susreta sa pticama, vevericama, ponekad srnom. Dešava se da se deca zbune, čak malo i uplaše ali, čim prođe to vreme prilagođavanja, puna su znatiželje i pitanja o svemu što ih okružuje. Lepo je gledati ih kako se raduju nekim sasvim prirodnim pojavama koja im je život u gradu uskratio.»
Pozdravljamo se sa našim domaćinom koga obaveze zovu među posetioce. Dok odlazimo prema Vršcu, za nama ostaje Dom koji bruji od dečijih glasova.
0 komentara:
Постави коментар