Delo „Put“ Kormaka Makartija od svoje pojave pa do danas izrasta u specifičan primer knjige-medijskog događaja.
Roman autora (rođenog 1933) koga već dugo smatraju novim Foknerom, osvojio je prestižnu Pulicerovu nagradu odnosno zaslužio da bude proglašen za ’Oprinu knjigu meseca’ (u šou programu sveamerički poznate TV zvezde Opre Vinfri), što mu je otvorilo vrata prezentacije u masovnim medijima a ne samo među glasilima posvećenih čitalaca. Hvalospevi romanu počeli su da pljušte na sve strane, od stručnih, preko poluserioznih i bombastičnih (kakav je onaj da je u pitanju knjiga koja je nova klasika ametičke literature) do sasvim prigodnih, namenjenih ’običnom’ svetu. „Put“ se brzo našao na listama najprodavanijih knjiga, među novim delima pisaca koji su specijalizovani za ’bestseler’ pisanje i tamo se sasvim lepo održao. ’Prirodni’ korak u razvoju situacije bilo je snimanje filma. Recept za kojim veliki studiji Holivuda redovno posežu kaže da je, za uspešan film, po mogućstvu ’blok baster’, najpre potreban sadržaj koji je, na bilo koji način, već poznat javnosti. Da li je reč o popularnom stripu ili romanu ili o već rabljenoj ’istinitoj priči’ koja će ganuti gledaoce sasvim je nebitno – ono što se računa jeste postojeći medijski odium koji valja iskoristiti. Jer, ako publika već nešto poznaje i voli još će lakše kupiti kartu za novi bioskopski proizvod i načiniti od njega isplativi hit. Naravno, razrađena reklamna politika već će dozirano da diže tenziju do premijere odnosno gradi rejting filma u prvim danima posle puštanja filmske ’robe’ u opticaj.
Filmska industrija je, dakle, ’slučaj „Put“’ ubacila u svoje koloseke i uredno izveštava o dilemama i nedoumicama u adaptaciji romama, odabiru režisera i glumaca, koje su okončane angažovanjem režisera Džona Hilkota i glumca Viga Mortensena (za ulogu oca). Potom je na red došlo snimanje, izveštaji sa ’terena’ i intervjui; pošto je snimanje pri kraju zakazana je i premijera za januar sledeće, 2009. godine. Na Internet je najpre pušten niz fotografija sa snjimanja a onda i ’trejler’. Po procenama stručnjaka lako je moguće da se film umeša u trku za prestižnog Oskara u više kategorija. Te nade dodatno podgreva uspeh filma „Nema zemlja za starce“ braće Koen, snimljen po istoimenom Maratijevom romanu (naslov bizarnog trilera u stvari znači da Amerika nije zemlja za starce, što zaključuje ostareli šerif suočen sa dešavanjima koja ne uspeva da rastumači i razreši). Kako se sam pisac u razgovoru sa režiserom pozitivno izrazio o njegovim idejama i promenama koje je uneo u priču, veruje se da će film biti bolji od „Zemlje...“ a svakako bolji od filmske verzije (iz 2000.g.) romana „Svi divni konji“ koju je, po istoimenom Makartijevom romanu, skleptao Bili Bob Torton.
I dok je težište medijske avanture „Puta“ na filmskom polju, i na onom primarnom, literarnom, još uvek se dešavaju blagi potresi. Ponajpre, ne dešava se previše često da pisac glavnog literarnog toka napiše žanrovski roman jer je podela na žanrovske i nežanrovske autore vrlo čvrsta i izdavači na njoj insistiraju (tako im je lakše da odrede ciljnu čitalačku grupu i reklamnu strategiju); prelazi između žanra i glavnog toka retki su i ne podstiču se. Ako ih učine ’ozbiljni’ pisci takva dela, ipak, imaju kakvu-takvu šansu da postanu šire poznata (obrnuti slučajevi jedva da se i beleže van žanrovskih krugova). Autori kakav je bio Kurt Vonegat ili jesu Margaret Etvud i sada Makarti potvrđuju tezu da žanr nije ograničenje već, čak, podsticaj za stvaranje ali izdavačko-propagandna mašina nije uvek srećna zbog takvih ’izleta’. Vrlo retko, pak, takva knjiga postaje i bestseler pa je kupuju i ljubitelji ’prave’, ’ozbiljne’, ’akademske’ književnosti. „Put“ je upravo roman koji kupuju čitaoci koji preziru žanr; shodnom ovom stavu, takvi čitaoci „Put“ ne smatraju naučnom fantastikom. I glavnotokovski kritičari svesrdno potpomažu ovaj žanrovski ’daltonizam’ naglašavajući, uz sve pohvale, da je reč o romanu o putovanju.
Ipak, znatiželjnici koji posegnu za romanom otkriće da je on tipična ’postapokaliptička’ priča sa ponekim izletima u sfere mistike. Postavka scene je sledeća: Amerika a verovatno i ostatak sveta uništeni su neimenovanom katastrofom; država je nestala a sa njom i civilizacija, gradovi su spaljeni i opljačkani, ogromni požari besne šumama, pepeo prekriva jalovu zemlju. Neodređeno vreme posle katastrofe, otac i sin kreću prema obali mora očekujući da će im tamo život biti lakši. Sve što poseduju je odeća koju nose, malo hrane i ćebadi natovarenih na kolica iz samoposluge. Jedina odbrana im je revolver sa dva metka a putokaz pocepana karta. Prateći put, prljavi, promrzli i mokri od kiša i snegova, oni gaze kroz sveopštu pustoš, pored opljačkanih naselja. Ponekad pronađu nešto za jelo, češće gladuju. Neprestano strahuju od bandi koje hvataju ljude, ubijaju ih i – jedu. Na morskoj obali takođe zatiču pustoš. U vremenu bez budućnosti, putovanje je jedini način da se opstane još koji dan. Čovečanstvo je u kratkom vremenu, vraćeno u stanje prema kome je divljaštvo viši oblik organizovanja. Nekadašnji vladar Zemlje sada je strvinar i kanibal a kad nestane i poslednje konzerve i bude pojeden i pretposlednji čovek onaj koji ostane neće biti ništa više od hrpe mesa i kostiju i beslovesnih instinkata. Da li je takvo postojanje dostojno Čoveka? Da li je on ikada bio bilo šta drugo sem najgore zveri koja se pritajila u vreme prosperiteta i razgoropadila sa kada su se prilike promenile? Da li se život Čoveka mora nastavljati i pod ponižavajućim uslovima? Da li je goli opstanak, po svaku cenu, ono što je imperativ? Sme li strah da pobedi um?
Otac (pisac ga ’imenuje’ i kao Čovek), ostatak prosvećenih vremena, povremeno preispituje svoj prošli život i očekivanja. Sećanja na drugi svet ponekad su bleda, ponekad vrlo živa. Ali, kada su njegovi snovi suviše šareni, Otac sluti da im predstoji neka nevolja. Kao da je svako osvrtanje greh koji se nemilosrdno kažnjava. Novi Svet vreba i najmanju grešku onih čija je vladavina prošla kako bi ih unizio ili uništio. Otuda je Otac u kontradiktornoj situaciji iz koje ne uspeva da pronađe put: zna u kakvim se okolnostima nalazi a ipak bi da na sina prenese nešto od nepostojećeg sveta. Za razliku od svoje supruge koja je odabrala brzu smrt i time poštedu od patnji, Otac nije imao hrabrost da prekrati muke detetu i sebi nastavljajući njihovo stradanje sve dok ono ne izgubi svaki smisao.
Dečak, rođen dok su gradovi goreli, odrasta i upoznaje negostoljubivi svet oko sebe, svet koji mu nudi samo dugo i bolno umiranje. Njegova egzistencija svodi se na konstantnu glad i uplašenost. Retki su dani kada ima dovoljno da jede, suv je, nije mu hladno i ne traga za mogućim napadačima. On zna da postoje dobri i loši ljudi, da oni prvi čuvaju oganj ali ih je strašno malo i da su takođe uplašeni ali dobronamerni. Ili, možda, i nije tako? Zašto ti dobri ljudi gađaju i ranjavaju dvojicu putnika, bez upozorenja i opomene? Mogu li dete i jedan muškarac biti pretnja naoružanoj grupi? Ili su i ti dobri ljudi dobri samo za sebe i svoju grupu a smrtna pretnja za ostale? Da li je dečak, na kraju romana, trebao da poveruje da oni ne jedu decu i prepusti im se milost i nemilost? Čini se da je Makartijev mali i tanušni ’hepi-end’ ili vešta zamka ili slabašan pokušaj da se unese nekakvo-makar kakvo svetlo u ovo mračno delo. Na svakom čitaocu ostaje da da odgovor na finalno pitanje, već prema tome da li ga je autor, tokom romana, ubedio u svoju pripovedačku (ne)sposobnost.
Ovaj ’sumnjivi’ finale, pak, sasvim se dobro uklapa u jedan, barem u početku, manje vidljiv horizont romana, onaj alegorijski koji je sve jasniji kako se knjiga primiče kraju). Naime, mada je postavka priče takva da odmah prepoznajemo slom civilizacije tek naknadno se otvaraju pitanja kako je moguće da smak bude opšti i šta ga je izazvalo? Naučno-fantastičari ne bi odoleli izazovu i potanko bi napisali šta je uzrok i kakve su posledice (jer ovaj žanr ceni logiku). Ovde to nije slučaj. Zato se lako nameće misao da je u romanu reč o još jednoj, novoj verziji (višom silom izazvane) apokalipse kakvu poznaje hrišćanstvo. Nastavi li se tim smerom lako se može zaključiti da je autor u likovima Oca i Sina obrnuo biblijsku priču o žrtvovanju sina odnosno, u ovom slučaju, odbijanju da se dete žrtvuje (istina, nije bilo ni zahteva od Svevišnjeg već možda njegove negacije). Ipak, definitivna potvrda da pre sobom imamo i naučnu fantastiku i alegoriju jeste najpre verbalno insistiranje Oca da on i njegov Sin čuvaju vatru/oganj, te, konačno, epizoda susreta sa iznemoglim starcem koji se predstavlja kao Ilija i koji se ne plaši za svoj život, ne zna odakle je došao, gde ide i kako je uopšte živ. Dijalog Oca i starca vrca od aluzija na hrišćanske dogme i dileme. No, najdublja provokacija na nivou je same situacije i svodi se na pitanje: ima li mesta veri sred sveopšte propasti? Nije li ovakva propast dokaz neke greške u Čoveku a on je, opet, načinjen prema liku Boga? Konačno, hoće li Bog opstati i kada nestane poslednji Čovek?
Makarti ne poseže za nepotrebnim scenama nasilja koje žanrovske zanatlije sigurno ne bi propustile. Nije teško pretpostaviti kako bi manje spretni pisci željni krvi ’rado i obilno’ trošili prizore kanibalizam. Makarti, međutim, nije iz te škole i samo u dve scene je eksplicitan po pitanju ljudožderstva. On zna da se ’strava i užas’ mogu graditi ne samo izričitim prizorima već i posredno, nizom naznaka i slutnji, i da je to teži ali trajniji način.
Jednako valjani i ubedljivi su i opisi pejzaža, prirode (tačnije njenih ostataka), ruševina, odnosno praćenje misli Oca kroz koje se lome staro i novo. Usto, autor se služi i sitnim literarnim egzibicijama menjanja vremena i diskursa u samo jednoj rečenici što je dobrodošlo oneobičavanje tona i stila i nameće specifičan ritam čitanja, potenciran kratkim fragmentima iz kojih je roman ispleten.
Mada „Put“ sadrži nekoliko logičkih praznina i nedorečenosti, sveukupno je reč o vrlo dobrom romanu, žanrovski prepoznatljivom ali ispripovedanom na nežanrovski način; otuda bi se „Put“ najpreciznije mogao odrediti kao još jedno od sve brojnijih savremenih proznih dela koja pripadaju tzv ’slipstrim-u’ koji kombinuje iskustva žanrova i glavnog literarnog toka. Ipak, dileme oko (ne)žanrovskog određivanja sasvim su sekundarne jer ono što je bitno jeste da „Put“ svakako zaslužuje čitalački angažman i pažnju pošto je dovoljno valjan da takav interes i napor bogato nagradi.
Roman autora (rođenog 1933) koga već dugo smatraju novim Foknerom, osvojio je prestižnu Pulicerovu nagradu odnosno zaslužio da bude proglašen za ’Oprinu knjigu meseca’ (u šou programu sveamerički poznate TV zvezde Opre Vinfri), što mu je otvorilo vrata prezentacije u masovnim medijima a ne samo među glasilima posvećenih čitalaca. Hvalospevi romanu počeli su da pljušte na sve strane, od stručnih, preko poluserioznih i bombastičnih (kakav je onaj da je u pitanju knjiga koja je nova klasika ametičke literature) do sasvim prigodnih, namenjenih ’običnom’ svetu. „Put“ se brzo našao na listama najprodavanijih knjiga, među novim delima pisaca koji su specijalizovani za ’bestseler’ pisanje i tamo se sasvim lepo održao. ’Prirodni’ korak u razvoju situacije bilo je snimanje filma. Recept za kojim veliki studiji Holivuda redovno posežu kaže da je, za uspešan film, po mogućstvu ’blok baster’, najpre potreban sadržaj koji je, na bilo koji način, već poznat javnosti. Da li je reč o popularnom stripu ili romanu ili o već rabljenoj ’istinitoj priči’ koja će ganuti gledaoce sasvim je nebitno – ono što se računa jeste postojeći medijski odium koji valja iskoristiti. Jer, ako publika već nešto poznaje i voli još će lakše kupiti kartu za novi bioskopski proizvod i načiniti od njega isplativi hit. Naravno, razrađena reklamna politika već će dozirano da diže tenziju do premijere odnosno gradi rejting filma u prvim danima posle puštanja filmske ’robe’ u opticaj.
Filmska industrija je, dakle, ’slučaj „Put“’ ubacila u svoje koloseke i uredno izveštava o dilemama i nedoumicama u adaptaciji romama, odabiru režisera i glumaca, koje su okončane angažovanjem režisera Džona Hilkota i glumca Viga Mortensena (za ulogu oca). Potom je na red došlo snimanje, izveštaji sa ’terena’ i intervjui; pošto je snimanje pri kraju zakazana je i premijera za januar sledeće, 2009. godine. Na Internet je najpre pušten niz fotografija sa snjimanja a onda i ’trejler’. Po procenama stručnjaka lako je moguće da se film umeša u trku za prestižnog Oskara u više kategorija. Te nade dodatno podgreva uspeh filma „Nema zemlja za starce“ braće Koen, snimljen po istoimenom Maratijevom romanu (naslov bizarnog trilera u stvari znači da Amerika nije zemlja za starce, što zaključuje ostareli šerif suočen sa dešavanjima koja ne uspeva da rastumači i razreši). Kako se sam pisac u razgovoru sa režiserom pozitivno izrazio o njegovim idejama i promenama koje je uneo u priču, veruje se da će film biti bolji od „Zemlje...“ a svakako bolji od filmske verzije (iz 2000.g.) romana „Svi divni konji“ koju je, po istoimenom Makartijevom romanu, skleptao Bili Bob Torton.
I dok je težište medijske avanture „Puta“ na filmskom polju, i na onom primarnom, literarnom, još uvek se dešavaju blagi potresi. Ponajpre, ne dešava se previše često da pisac glavnog literarnog toka napiše žanrovski roman jer je podela na žanrovske i nežanrovske autore vrlo čvrsta i izdavači na njoj insistiraju (tako im je lakše da odrede ciljnu čitalačku grupu i reklamnu strategiju); prelazi između žanra i glavnog toka retki su i ne podstiču se. Ako ih učine ’ozbiljni’ pisci takva dela, ipak, imaju kakvu-takvu šansu da postanu šire poznata (obrnuti slučajevi jedva da se i beleže van žanrovskih krugova). Autori kakav je bio Kurt Vonegat ili jesu Margaret Etvud i sada Makarti potvrđuju tezu da žanr nije ograničenje već, čak, podsticaj za stvaranje ali izdavačko-propagandna mašina nije uvek srećna zbog takvih ’izleta’. Vrlo retko, pak, takva knjiga postaje i bestseler pa je kupuju i ljubitelji ’prave’, ’ozbiljne’, ’akademske’ književnosti. „Put“ je upravo roman koji kupuju čitaoci koji preziru žanr; shodnom ovom stavu, takvi čitaoci „Put“ ne smatraju naučnom fantastikom. I glavnotokovski kritičari svesrdno potpomažu ovaj žanrovski ’daltonizam’ naglašavajući, uz sve pohvale, da je reč o romanu o putovanju.
Ipak, znatiželjnici koji posegnu za romanom otkriće da je on tipična ’postapokaliptička’ priča sa ponekim izletima u sfere mistike. Postavka scene je sledeća: Amerika a verovatno i ostatak sveta uništeni su neimenovanom katastrofom; država je nestala a sa njom i civilizacija, gradovi su spaljeni i opljačkani, ogromni požari besne šumama, pepeo prekriva jalovu zemlju. Neodređeno vreme posle katastrofe, otac i sin kreću prema obali mora očekujući da će im tamo život biti lakši. Sve što poseduju je odeća koju nose, malo hrane i ćebadi natovarenih na kolica iz samoposluge. Jedina odbrana im je revolver sa dva metka a putokaz pocepana karta. Prateći put, prljavi, promrzli i mokri od kiša i snegova, oni gaze kroz sveopštu pustoš, pored opljačkanih naselja. Ponekad pronađu nešto za jelo, češće gladuju. Neprestano strahuju od bandi koje hvataju ljude, ubijaju ih i – jedu. Na morskoj obali takođe zatiču pustoš. U vremenu bez budućnosti, putovanje je jedini način da se opstane još koji dan. Čovečanstvo je u kratkom vremenu, vraćeno u stanje prema kome je divljaštvo viši oblik organizovanja. Nekadašnji vladar Zemlje sada je strvinar i kanibal a kad nestane i poslednje konzerve i bude pojeden i pretposlednji čovek onaj koji ostane neće biti ništa više od hrpe mesa i kostiju i beslovesnih instinkata. Da li je takvo postojanje dostojno Čoveka? Da li je on ikada bio bilo šta drugo sem najgore zveri koja se pritajila u vreme prosperiteta i razgoropadila sa kada su se prilike promenile? Da li se život Čoveka mora nastavljati i pod ponižavajućim uslovima? Da li je goli opstanak, po svaku cenu, ono što je imperativ? Sme li strah da pobedi um?
Otac (pisac ga ’imenuje’ i kao Čovek), ostatak prosvećenih vremena, povremeno preispituje svoj prošli život i očekivanja. Sećanja na drugi svet ponekad su bleda, ponekad vrlo živa. Ali, kada su njegovi snovi suviše šareni, Otac sluti da im predstoji neka nevolja. Kao da je svako osvrtanje greh koji se nemilosrdno kažnjava. Novi Svet vreba i najmanju grešku onih čija je vladavina prošla kako bi ih unizio ili uništio. Otuda je Otac u kontradiktornoj situaciji iz koje ne uspeva da pronađe put: zna u kakvim se okolnostima nalazi a ipak bi da na sina prenese nešto od nepostojećeg sveta. Za razliku od svoje supruge koja je odabrala brzu smrt i time poštedu od patnji, Otac nije imao hrabrost da prekrati muke detetu i sebi nastavljajući njihovo stradanje sve dok ono ne izgubi svaki smisao.
Dečak, rođen dok su gradovi goreli, odrasta i upoznaje negostoljubivi svet oko sebe, svet koji mu nudi samo dugo i bolno umiranje. Njegova egzistencija svodi se na konstantnu glad i uplašenost. Retki su dani kada ima dovoljno da jede, suv je, nije mu hladno i ne traga za mogućim napadačima. On zna da postoje dobri i loši ljudi, da oni prvi čuvaju oganj ali ih je strašno malo i da su takođe uplašeni ali dobronamerni. Ili, možda, i nije tako? Zašto ti dobri ljudi gađaju i ranjavaju dvojicu putnika, bez upozorenja i opomene? Mogu li dete i jedan muškarac biti pretnja naoružanoj grupi? Ili su i ti dobri ljudi dobri samo za sebe i svoju grupu a smrtna pretnja za ostale? Da li je dečak, na kraju romana, trebao da poveruje da oni ne jedu decu i prepusti im se milost i nemilost? Čini se da je Makartijev mali i tanušni ’hepi-end’ ili vešta zamka ili slabašan pokušaj da se unese nekakvo-makar kakvo svetlo u ovo mračno delo. Na svakom čitaocu ostaje da da odgovor na finalno pitanje, već prema tome da li ga je autor, tokom romana, ubedio u svoju pripovedačku (ne)sposobnost.
Ovaj ’sumnjivi’ finale, pak, sasvim se dobro uklapa u jedan, barem u početku, manje vidljiv horizont romana, onaj alegorijski koji je sve jasniji kako se knjiga primiče kraju). Naime, mada je postavka priče takva da odmah prepoznajemo slom civilizacije tek naknadno se otvaraju pitanja kako je moguće da smak bude opšti i šta ga je izazvalo? Naučno-fantastičari ne bi odoleli izazovu i potanko bi napisali šta je uzrok i kakve su posledice (jer ovaj žanr ceni logiku). Ovde to nije slučaj. Zato se lako nameće misao da je u romanu reč o još jednoj, novoj verziji (višom silom izazvane) apokalipse kakvu poznaje hrišćanstvo. Nastavi li se tim smerom lako se može zaključiti da je autor u likovima Oca i Sina obrnuo biblijsku priču o žrtvovanju sina odnosno, u ovom slučaju, odbijanju da se dete žrtvuje (istina, nije bilo ni zahteva od Svevišnjeg već možda njegove negacije). Ipak, definitivna potvrda da pre sobom imamo i naučnu fantastiku i alegoriju jeste najpre verbalno insistiranje Oca da on i njegov Sin čuvaju vatru/oganj, te, konačno, epizoda susreta sa iznemoglim starcem koji se predstavlja kao Ilija i koji se ne plaši za svoj život, ne zna odakle je došao, gde ide i kako je uopšte živ. Dijalog Oca i starca vrca od aluzija na hrišćanske dogme i dileme. No, najdublja provokacija na nivou je same situacije i svodi se na pitanje: ima li mesta veri sred sveopšte propasti? Nije li ovakva propast dokaz neke greške u Čoveku a on je, opet, načinjen prema liku Boga? Konačno, hoće li Bog opstati i kada nestane poslednji Čovek?
Makarti ne poseže za nepotrebnim scenama nasilja koje žanrovske zanatlije sigurno ne bi propustile. Nije teško pretpostaviti kako bi manje spretni pisci željni krvi ’rado i obilno’ trošili prizore kanibalizam. Makarti, međutim, nije iz te škole i samo u dve scene je eksplicitan po pitanju ljudožderstva. On zna da se ’strava i užas’ mogu graditi ne samo izričitim prizorima već i posredno, nizom naznaka i slutnji, i da je to teži ali trajniji način.
Jednako valjani i ubedljivi su i opisi pejzaža, prirode (tačnije njenih ostataka), ruševina, odnosno praćenje misli Oca kroz koje se lome staro i novo. Usto, autor se služi i sitnim literarnim egzibicijama menjanja vremena i diskursa u samo jednoj rečenici što je dobrodošlo oneobičavanje tona i stila i nameće specifičan ritam čitanja, potenciran kratkim fragmentima iz kojih je roman ispleten.
Mada „Put“ sadrži nekoliko logičkih praznina i nedorečenosti, sveukupno je reč o vrlo dobrom romanu, žanrovski prepoznatljivom ali ispripovedanom na nežanrovski način; otuda bi se „Put“ najpreciznije mogao odrediti kao još jedno od sve brojnijih savremenih proznih dela koja pripadaju tzv ’slipstrim-u’ koji kombinuje iskustva žanrova i glavnog literarnog toka. Ipak, dileme oko (ne)žanrovskog određivanja sasvim su sekundarne jer ono što je bitno jeste da „Put“ svakako zaslužuje čitalački angažman i pažnju pošto je dovoljno valjan da takav interes i napor bogato nagradi.
0 komentara:
Постави коментар