Život svačiji odvija se u okvirima porodice, šire familije, drugova, generacijskih poznanika, mesta stanovanja i ostalih sve većih i većih entiteta (koji pojedinca i ne zapažaju kao živo biće već kao poreskog obveznika, regruta, glasača, brojku u popisu stanovništva i statističkim rezultatima). U onima manjim celinama koje, osim imena, znaju nadimak i porodično 'špicname', pamte lice i stas čoveka, gde je išao u školu, se kim se oženio, koliko ima dece, gde radi, uobičajeno je da se važni događaji na neki način obznane. Vest o rođenju prinove prenosi se 'od usta do usta' i pamti po pijankama i pocepanim košuljama. Svadbe i odlasci u vojsku slave se bučno sa mnoštvom gostiju i okupljenih znatiželjnika. Polaganje školskih ispita i zapošljavanja slabije se proslavljaju ali to je nekako i normalno jer od škole i posla češće ima muke a ređe vajde. Konačno, ostaje i obznanjivanje finalnog događaja u jednom životu - njegovog nestanka. I tu, naravno, postoje nepisani ali jasni običaji koji se moraju ispoštovati ako se želi biti 'sa svetom'; kako to svaki putnik zna ovi običaji slični su ali i različiti, vezani za sasvim lokalne uslove i okolnosti.
U Vršcu, lepoj varoši pod kulom, dokoni šetač kroz centar a potom i periferiju grada lako će uočiti kako se smrt i obred sahrane razglašavaju a razgovor sa ponekim starosedeocem daće običaju i potrebnu istorijsku dubinu. Elem, pre 60-tak i više godina, oko II svetskog rata, običaj je nalagao da se u slučaju smrti na 'paorske kuće' preminulih stavlja crni flor i da kapija bude otvorena. Vest se prenosila usmeno, eventualno, u slučaju bogataša, objavljivala u lokalnim novinama. U zakazan popodnevni sat pogrebna povorka je kretala od ožalošćene kuće i kroz grad išla prema poslednjem staništu pokojnika. Na drugom kraju grada, na ulazu u Katoličko groblje, ono staro, pored parka (koje je 1950-tih premešteno pored Pravoslavnog a na su njegovom mestu podignuti Pedagoška akademija, parkić i pre par godina Starački dom), postojala je tabla na kojoj su isticane 'parte' (čitulje) sa imenima pokojnika i vremenom sahrane. Da li je takva tabla osvanula na ulazu u Pravoslavno groblje pre ili posle seobe Katoličkog groblja, stari 'Vrštani' se ne slažu; u svakom slučaju, i za 'pravoslavce' je isticanja 'parte' postao običaj. Sledeći bitan događaj u ritualu sahrana bila je zabrana pogrebnih povorki, što se desilo krajem 1970-tih. Poslednjem oproštaju sa poznatim ili nepoznatim više nisu prisutvovali slučajni prolaznici i stanovnici ulica kojima se kretala povorka, već samo oni koji su na neki način bili obavešteni da će, određenog dana i sata, iz kapela ispred groblja krenuti poslednji ispraćaj. Usmeno obaveštavanje (telefoni su još bili retki) nije bilo dovoljno u gradu koji se razbaškario podno brega. I, negde u prvoj polovini 1980-tih počele su se, osim onih ispred groblja, pojavljivati parte po gradu; najpre na početku ulice u kojoj je stanovao pokojnik, pa na početku ulice u kojoj je odrastao-odrasla pre odseljenja a zatim i na mestima sa mnogo prolaznika - a prvo među njima je bila pijaca. Parte su, u ta vremena, bile štampane i ispisivane manje ili više veštim rukopisom nekoga iz familije ili službenika Crkvene opštine; prema uverenjima pokojnika na njihovom vrhu su bili pravoslavni ili katolički krst ili petokraka. Ubrzo su se desile nove promene: pojavile su se fotokopir mašine (u opštini i po većim firmama) a potom i prva samostalna fotokopir radnja; na ovim se mestima moglo kopirati više parti koje je, potom, valjalo negde i istaknuti. Na 'red' su došle firme u kojima je pokojnik radio ili u kojima je penzionisan a zatim i mesta koja je rado posećivao, od raznih udruženja do kafana kao i 'opšta' javna mesta u centru grada. Kako to biva, život je stvarao običaje a društvena zajednica je sporo ili nikako na njih reagovala pa se princip improvizacije ponovo dokazao na delu: što znači da su se vrlo brzo 'iskristalisala' mesta na kojima parte obavezno stoje, pa ih ožalošćeni tamo ističu a prolaznici su navikli da ih na tim mestima traže i nalaze. Danas u širem centru Vršca postoje tri mesta na kojima se 'obavezno' ističu parte: na tabli ispred Doma penzionera (tabla je postavljena tek kada su isečeni kesteni ispred Doma koji su ih do tada nosili), drvo na uglu prodavnice koju gotovo svi 'Vrštani' znaju kao «Kod petla» i stubovi kod bivše 'velike samoposluge' na pijaci. Parte na kojima je sada gotovo redovno i slika pokojnika (sve češće u boji), ispisane na kompjuterima, na običnom papiru ili plastificirane, zavisno od podloge, lepe se trakama ili kače 'rajsnedlama'. Nove parte, po prirodi stvari, prekrivaju stare sve dok ih vetar i kiša ne zarozaju i iskidaju ili neko pocepa i baci na zemlju. Tako se, sa manje ili više poštovanja, i u ovoj raboti uspostavlja nekakav redosled mada je tužno pogledati hrpe parti koje vitla vetar ili koje još uvek vise sa drveta i stubova. Uprkos mogućoj filozofskoj pouci u ovakvom načinu (mal)tretiranja poslednjih javnih obeležja nečijeg života, bilo da je on običan čovek, doktor, direktor ili političar, malo reda i kultivisanja ovog običaja ne bi bilo na odmet. Na žalost, nadležne opštinske i komunalne službe decenijama previđaju ovu situaciju (kao da njima niko u familiji nije bio istaknut na drvetu ili stubu u centru grada); pokušaji tekuće vlasti da reši problem na jednom mestu - drvetu «Kod petla» - propali su jer je akcija bila potpuno neprimerena. Naime, neko je po naredbi nadležnih uporno skidao parte sa drveta a one su ponovo postavljane jer - nigde nije ponuđeno mesto gde bi se one, sa 'odobrenjem', kačile. Običaji se, znano je, teško menjaju ali se mogu, koliko-toliko, upristojiti. Ako već nije kulturno i oku ugodno gledati čitulje na drvetu, trebalo je u blizini postaviti tablu koja bi služila za njihovo isticanje. Prolaznici bi svakako napravili par koraka do table i problem bi bio rešen promenom na bolje. Ono što nije dobro jeste pokušaj ukidanja običaja. Nema ničega strašnog u isticanju parti u centru grada, one su deo življenja ali i dokaz da ovdašnje društvo nije u potpunosti otuđeno, bezlično i nezainteresovano, da još uvek postoji osećanje pripadnosti zajednici, makar i pred licem neminovnosti; a takve emocije svakako se moraju poštovati.
U Vršcu, lepoj varoši pod kulom, dokoni šetač kroz centar a potom i periferiju grada lako će uočiti kako se smrt i obred sahrane razglašavaju a razgovor sa ponekim starosedeocem daće običaju i potrebnu istorijsku dubinu. Elem, pre 60-tak i više godina, oko II svetskog rata, običaj je nalagao da se u slučaju smrti na 'paorske kuće' preminulih stavlja crni flor i da kapija bude otvorena. Vest se prenosila usmeno, eventualno, u slučaju bogataša, objavljivala u lokalnim novinama. U zakazan popodnevni sat pogrebna povorka je kretala od ožalošćene kuće i kroz grad išla prema poslednjem staništu pokojnika. Na drugom kraju grada, na ulazu u Katoličko groblje, ono staro, pored parka (koje je 1950-tih premešteno pored Pravoslavnog a na su njegovom mestu podignuti Pedagoška akademija, parkić i pre par godina Starački dom), postojala je tabla na kojoj su isticane 'parte' (čitulje) sa imenima pokojnika i vremenom sahrane. Da li je takva tabla osvanula na ulazu u Pravoslavno groblje pre ili posle seobe Katoličkog groblja, stari 'Vrštani' se ne slažu; u svakom slučaju, i za 'pravoslavce' je isticanja 'parte' postao običaj. Sledeći bitan događaj u ritualu sahrana bila je zabrana pogrebnih povorki, što se desilo krajem 1970-tih. Poslednjem oproštaju sa poznatim ili nepoznatim više nisu prisutvovali slučajni prolaznici i stanovnici ulica kojima se kretala povorka, već samo oni koji su na neki način bili obavešteni da će, određenog dana i sata, iz kapela ispred groblja krenuti poslednji ispraćaj. Usmeno obaveštavanje (telefoni su još bili retki) nije bilo dovoljno u gradu koji se razbaškario podno brega. I, negde u prvoj polovini 1980-tih počele su se, osim onih ispred groblja, pojavljivati parte po gradu; najpre na početku ulice u kojoj je stanovao pokojnik, pa na početku ulice u kojoj je odrastao-odrasla pre odseljenja a zatim i na mestima sa mnogo prolaznika - a prvo među njima je bila pijaca. Parte su, u ta vremena, bile štampane i ispisivane manje ili više veštim rukopisom nekoga iz familije ili službenika Crkvene opštine; prema uverenjima pokojnika na njihovom vrhu su bili pravoslavni ili katolički krst ili petokraka. Ubrzo su se desile nove promene: pojavile su se fotokopir mašine (u opštini i po većim firmama) a potom i prva samostalna fotokopir radnja; na ovim se mestima moglo kopirati više parti koje je, potom, valjalo negde i istaknuti. Na 'red' su došle firme u kojima je pokojnik radio ili u kojima je penzionisan a zatim i mesta koja je rado posećivao, od raznih udruženja do kafana kao i 'opšta' javna mesta u centru grada. Kako to biva, život je stvarao običaje a društvena zajednica je sporo ili nikako na njih reagovala pa se princip improvizacije ponovo dokazao na delu: što znači da su se vrlo brzo 'iskristalisala' mesta na kojima parte obavezno stoje, pa ih ožalošćeni tamo ističu a prolaznici su navikli da ih na tim mestima traže i nalaze. Danas u širem centru Vršca postoje tri mesta na kojima se 'obavezno' ističu parte: na tabli ispred Doma penzionera (tabla je postavljena tek kada su isečeni kesteni ispred Doma koji su ih do tada nosili), drvo na uglu prodavnice koju gotovo svi 'Vrštani' znaju kao «Kod petla» i stubovi kod bivše 'velike samoposluge' na pijaci. Parte na kojima je sada gotovo redovno i slika pokojnika (sve češće u boji), ispisane na kompjuterima, na običnom papiru ili plastificirane, zavisno od podloge, lepe se trakama ili kače 'rajsnedlama'. Nove parte, po prirodi stvari, prekrivaju stare sve dok ih vetar i kiša ne zarozaju i iskidaju ili neko pocepa i baci na zemlju. Tako se, sa manje ili više poštovanja, i u ovoj raboti uspostavlja nekakav redosled mada je tužno pogledati hrpe parti koje vitla vetar ili koje još uvek vise sa drveta i stubova. Uprkos mogućoj filozofskoj pouci u ovakvom načinu (mal)tretiranja poslednjih javnih obeležja nečijeg života, bilo da je on običan čovek, doktor, direktor ili političar, malo reda i kultivisanja ovog običaja ne bi bilo na odmet. Na žalost, nadležne opštinske i komunalne službe decenijama previđaju ovu situaciju (kao da njima niko u familiji nije bio istaknut na drvetu ili stubu u centru grada); pokušaji tekuće vlasti da reši problem na jednom mestu - drvetu «Kod petla» - propali su jer je akcija bila potpuno neprimerena. Naime, neko je po naredbi nadležnih uporno skidao parte sa drveta a one su ponovo postavljane jer - nigde nije ponuđeno mesto gde bi se one, sa 'odobrenjem', kačile. Običaji se, znano je, teško menjaju ali se mogu, koliko-toliko, upristojiti. Ako već nije kulturno i oku ugodno gledati čitulje na drvetu, trebalo je u blizini postaviti tablu koja bi služila za njihovo isticanje. Prolaznici bi svakako napravili par koraka do table i problem bi bio rešen promenom na bolje. Ono što nije dobro jeste pokušaj ukidanja običaja. Nema ničega strašnog u isticanju parti u centru grada, one su deo življenja ali i dokaz da ovdašnje društvo nije u potpunosti otuđeno, bezlično i nezainteresovano, da još uvek postoji osećanje pripadnosti zajednici, makar i pred licem neminovnosti; a takve emocije svakako se moraju poštovati.
0 komentara:
Постави коментар