KAČKETI, ŠEŠIRI I CILINDRI

U dane kad 'zapeče zvezda' nije lako naći osveženje. Na periferiji Vršca, u delu koji se nekada zvao 'paorski kraj', postoji rešenje za ovu muku. Ispred prodavnice je staro kiselo drvo a ispod njega klupa. Drvo je krivo a krošnja mu nekako raščupana, klupa je klimava mada je bezbroj eksera u nju zakucano. Sedalo je glatko od znoja i prljavštine. U prodavnici je friz a u njemu flaše piva. Za drvo je žicom privezan otvarač za flaše. Negde oko 11 sati otvaraju se obližnje kapije i dvojica staraca polako, nogu pred nogu, pomognuti palicama, držeći se sve tanje 'ladovine', prelaze tih stotinjak metara do 'radnje'. Tamo će nekako da 'smeste stare kosti' na klupu. A onda se deda Apo, stari kubikaš, i deda Đoka, stari paor, pozdravljaju i malo divane o vrućinama i tome kako nisu spavali. Pre ili kasnije izaći će prodavačica da im donese pivo jer oni su redovni posetioci. Ili će neko od komšija u prolazu da ih zapita treba li im šta i da ih usluži. U svakom slučaju, dve oznojane flaše nači će se u njihovim rukama. Posle onog prvog, dugog, gutljaja koji je najpre gorak a onda sladak, flaše se spuštaju u prašinu kraj nogu. Oko njih je sazvežđe odbačenih zapušača (kako bi to rekao veliki pesnik Vasko Popa). Dok uspravljaju leđa starci se već mašaju izgužvanih maramica. Deda Apo skida svoj kačket i briše se. Deda Đoka skida svoj slamni šešir i otire čelo a onda i traku u šeširu. Posle će pokriti svoja proćelava temena i nastaviti da otpijaju i pričaju, sećajući se vremena koja su prohujala ovim ulicama. Ko je voljan i strpljiv može svašta čuti od njih. Između ostalog i priču o kačketima, šeširima i cilindrima.
    «Nekad, pre onog Drugog rata, znalo se ko šta sme da nosi na glavi. Paori su nosili šešire. Leti šlamnate a ostalih meseci platnene. Svaki paor je imao šešir za njivu i za dvorište i šešir za crkvu i kad ide u grad. Kad mu se taj svečani šešir izliže i izmasti postajao je šešir za svaki dan. Kad je išao u prodavnicu da kupi novi šešir, čovek je trebalo samo da kaže da mu treba paorski šešir i trgovac je znao kakav je taj. Kačkete su nosili radnici, zanatlije, šegrti. Da je tu deda Urban, koji je radio u livnici, on bi ti tačno rekao kako je to bilo. I kubikaši su nosili kačkete. Oni su isto bili zanatlije, imali su svoje ašove i lopate i kopali sve što treba, temelje za kuće, bazene, kanale. Činovnici državni, lekari i advokati (koje su isto zvali doktori), sudije, veliki trgovci i druga gospoda nosili su halbcilindre ili one gospodske šešire sa širokim obodom. Policija je imala šapke, vojska svoje kape, đaci svoje kačkete. Samo su mangupi i pijanice išli gologlavi. Tako se odmah, iz daljine videlo i znalo ko si i čiji si. Kad je moj stariji brat prvi put terao kola sa dva konja dobio je od oca njegov stari šešir a za Božić su mu kupili novi šešir i onda je postao momak. To je bilo pravo veselje u familiji. Ja nisam tako dobio šešir jer je otac bio u zarobljeništvu pa mi je brat samo rekao da uzmem neki stari šešir i da idemo na njivu. Još sam bio balav ali bilo je ratno vreme a mnogi muški su bili u zarobljeništvu.»
    «I ja sam moj prvi kačket dobio od oca kad sam s njim i njegovom ekipom išao da kopamo neki dugački kanal. Radili smo od kako svane pa dok ne smrkne. Onda sam od prve nadnice išao da kupim nov kačket, da ga nosim kad idem u grad.»
    «Niko nije smeo da nosi kapu koja mu ne pripada. Istina, nikome nije ni padalo na pamet da to radi. Bila je čast da nosiš kačket ili šešir. Kad bi ušao u kafanu odmah bi video da li je to radnička, paorska ili činovnička kafana. Ljudi su se onda poštovali. Valjalo je, u znak poštovanja, da se, u prolazu, skine kačket ili šešir. Ali se ljudi i nisu puno mešali. Svako je imao svoje društvo i svoju 'felu'. Ako neka manguparija paorska ili činovnička upadne u radničku kafanu i počne da pravi nered cela kafana ima da ih bije i juri po ulicama. Bogami, bilo je i kad je britva radila. Ako na igranku paorsku upadnu oni sa kačketima, ili obrnuto, svi ih gledaju ispod oka i samo malo treba da padne tuča. Naravno, momačkih mangupluka je bilo i među paorima i među šegrtima i među činovnicima. Kod ozbiljnijih ljudi je bilo drugačije, oni su već znali gde mogu da idu i šta smeju da rade i nije bilo takvih gužvi. Dešavalo se da bude tuča i među starijima ali to samo kad se napiju. Najgora uvreda je bila kad ti neko skine šešir ili kačket i baci ga na zemlju. Onda nema druge nego - batine.»
    «Posle rata su došli komunisti i svi smo bili jednaki. Stari su se držali onog svog ali mlađi su brzo zaboravili sve te običaje. Uglavnom niko nije nosio kape pa se nije znalo od kojih su, da li su paori ili radnici. Da li je to bilo dobro ili nije ne znam. Sad je i to prošlo pa svi nose one šarene kačkete. Video sam i one što ih nose naopako. To su nekad samo 'bećari' radili kad su pijani. A biti bećar je bilo sramota. Tako je to nekad bilo a sad se zaboravilo. Sad su svi mangupi i đilkoši.»
    I tu staje priča o nekadašnjim kačketima i šeširima. Pivo je popijeno, valja ustati pa, 'nuz kuće', stići do svoje kapije iza koje čeka ručak. Flaše će, kasnije, pokupiti prodavačica a u svesku udariti recku koju će, kad stigne penzija, sabrati sa ostalima i naplatiti. Deda Apo i deda Đoka doći će i sutra, ako im Bog da, da se još malo sećaju onih svojih vremena, i da s klupe u ladovini, posmatraju svet kome više ne pripadaju.