VETAR NAŠ SVAGDANJI

Iznenadne nepogode sa grmljavinom, olujnim vetrom i pljuskom, koje umeju da protutnje širom zemlje, podsete mnoge na ogromnu snagu koju nose nevidljiva strujanja vazduha. Ipak, stanovnicima Vršca i okoline takvo podsećanje nije potrebno jer tamo vetar duva svih 365 dana u godini (a neki put i duže). Mnogi razbijeni prozori, srušene ograde i zidovi, poskidani krovovi sa kuća, pokidani kablovi, polomljeno i izvaljeno drveće, ostaju da svedoče o silini košave (a ume ona da šibne i 200 km na sat) sa kojom ovdašnji starosedeoci žive čitavog života. Ona ih prati od prvih do poslednjih koraka, čas im duva u lice, noseći kišu, sneg ili prašinu u oči, čas ih gura u leđa i ubrzava im korak. Ovde nema stalnog zaklona i zavetrine jer vetar teče vršačkim ulicama i sokacima, uvek spreman da skrene iza ugla, da se uzvitla, udari bočno. Mada bi, kao jugoistočni vetar, trebala da bude topla, ume košava da odnekud donese ljutu golomraznu hladnoću koja probija do kostiju; tada pred njom, u kasnu jesen ili zimu, nema pravog skloništa: zavlači se svuda, pronalazi i najmanje pukotine i stiže do zimogrožljivog mesa i kostiju. Otuda lokalna ciganska poslovica kaže da je svako vreme dobro - ako ne duva vetar. Čak i kad je telo dobro umotano i ušuškano, usred svoje kuće, vetar odnekud pomera zavese ili kucka u prozore i na vrata, huji u dimnjaku. A pogled na stabla što se, napolju, svijaju pod nevidljivim bičevima, možda začetim među snegovitim liticama Karpata i ojačalim nad rumunskim ravnicama, dovoljan je da čovek počne da se ježi i stresa. Doda li se tome fijukanje žica razapetih između bandera utisak sopstvene nemoći pred prirodom potpun je. Kada je ovakvo vreme praćeno teškim oblacima, kišom ili vejavicom, čitava slika liči na onu iz predstava o mitskim nevremenima kao kaznama za neki greh, pa je, uz svo strahopoštovanje, lakše pognuti glavu. Ali, kad vetar besni i šiba tako da je teško i koračati a kamo li šta poslovati u dvorištu, njivi ili na ulici, a iznad je vedro, plavo nebo bez oblaka, kako oteti se utisku da se sprema nešto veliko i opasno, što će doći iznenada, kad mu se prohte i iz neznanog razloga?
    Stari Vrštani reči će vam da košava uvek duva  neparan broj dana, bilo da je to tri, sedam ili dvadesetjedan. Međutim, odrediti kad je vetar počeo nije lako jer on duva bez prestanka, malo jače, malo slabije ali uvek. Ipak, dan (ili tačnije jutro jer košava najčešće stane preko noći) kad vetar stane svi prepoznaju po nestvarnoj tišini. Nema više zavijanja, huke, lupanja, tutnjave, škripe. Svet kao da je nov ili, makar, preporođen i svima kao da je pao težak teret sa leđa. Naravno, već koji sat kasnije ili, u najboljem slučaju, sutradan, košava počinje da pirka, miluje obraze i lišće i vraća se da uzme zalet za novu jurnjavu. No, ume ona da bude i umerena ali uporna, da duva snažno ali ne prejako. Nakon nekoliko dana mnogi stanovnici grada pod bregom, o koji, kako izgleda, košava baš voli da se kači, počinju da osećaju potmulu nervozu u stomaku, strpljenja im ponestaje na račun praskavih konflikata oko sitnica. Ova meteropatska promena takođe se pominje u poučnim pričama starih Vrštana i treba na nju paziti zbog sebe i drugih. Kada je košava još i topla, kao da donosi jaru iz Sahare, znaci razdražljivosti pojavljuju se i brže nego kad je košava umerno hladna; tada žestina reakcija ume da bude vrlo opasna. Na žalost, ne reaguju svi eksplozivno na vetar, ima onih koji se povlače u sebe, zatvaraju, izbegavaju kontakt. Mnogima od njih tada se u svesti rađaju ideje o samoubistvu. U štampi su se mogla pročitati mišljenja relevantnih stručnjaka o uticaju košave na broj samoubistava u Vršcu, po kome je ovaj grad bio među prvima u bivšoj SFR Jugoslaviji (istraživanja na ovu temu odavno, od raspada te države, nema ali samoubistava – ima).
    Zemljoradnici ovdašnji ili, kako sami sebe zovu, paori znaju za rad košave kako po šteti koju ostavlja za sobom (kad poleže i čupa biljke ili im ispija vlagu pa za dan svenu i osuše se) tako i po neobičnoj pojavi zvanoj crni sneg. Zaputi li se, za suvih a vetrovitih dana, paor na njivu može mu se desiti da vidi kako tamni oblak putuje ravnicom. To nije vrtlog-vihor već prava, vijugava reka plodne crnice, u vidu prašine i grumenčića, koja, duboka do pojasa a, ponekad i preko visine običnog čoveka, putuje ravnicim puneći svojim sadržajem svaki kanal, udubljenje ili rupu na svom putu, sve dok se ne potroši, presahne ili vetar stane. Tako se zemlja seli ne mareći za ljudska pravila i prepreke. Ipak, mada svesni sve snage vetra, ovdašnji stanovnici gotovo da je nikada nisu ozbiljnije koristili. Osim plana ponekog entuzijaste i, poslednjih godina napisanih studija o isplativosti gradnje dinamo-vetrenjača čija realizacija čeka bolja vremena, vetrenjače za mlevenje žita ili proizvodnju struje ovde nisu podizane. Debelo i moćno more košave ostalo je neuznemireno pa ga i dalje ga koriste samo price, pevci na dimnjacima i, poslednjih godina, grupa paraglajderista što plove oko kule na vrhu brega, uživajući u blagodeti ruže vetrova koji se tu rasipaju. I tako, iz dana u dana, godinama i vekovima, košava prati Vrštane i oni prate nju; ponekad se vole, ponekad mrze ali, hteli-ne hteli, moraju da se trpe.