Dragi Bugarčić (1948), zapaženi je srpski prozaista srednje generacije. Bugarčić je prvu priču objavio 1966.g. a 1970.g. objavljuje prve knjige: zbirku priča «Semenkare» i roman «Sparina». Slede romani «Pusti puže rogove» (1974), «Zaharije u Beču» (1975), «Pustolovine Želimira Besničkog» (1975) i «Gost» (1979). Na sledeću Bugarčićevu knjigu trebalo je čekati sve do 1994.g. kada se pojavio roman «Strah» za kojim se nižu romani «Lavirint» (1995), «Roman o romanu» (1997), «Roman o Milu Doru» (2002), «Mocart i kugla» (2005) i «Sporedna ulica» (2006); 2003.g. objavljena je knjiga Bugarčićevih izabranih priča «Grob Džonija Vajsmilera». Bugarčić je 2004.g. priredio knjigu eseja Milo Dora pod naslovom „Srednja Evropa – mit ili stvarnost“ a 2006. priredio je izbor priča istog pisca pod naslovom «Salto mortale».
Literatni svetovi Dragog Bugarčića imaju nekoliko osnovnih tačaka-toponima u kojima se začinju i razvijaju priče, odnosno iz kojih se događaji šire ka 'spoljnom svetu'.
Prvi je mala banatska palanka Roševo (Mesićgrad), pritisnuta ravnicom i vetrovima, pre svih košavom, koji donose sparine ili sibirske hladnoće. U njoj posleratna generacija dečaka stasava u mladiće. Između još svežih sećanja na bezbrižno dečaštvo, igre, školu, knjige i stripove i trenutno najvažnijih rabota, šetnji korzoom, fudbala, dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava, oni pokušavaju da odrede svoj budući život. Želje i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Stoga nekolicina momaka odlazi na 'privremeni rad u inostranstvo', u Austriju, Beč i Švebiš Gmind, odnosno dalje i dublje u Nemačku. Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši se vragolani prašnjavih sokaka i momci velikih očiju, sudaraju sa svetom koji nudi i skupo prodaje beskraj sjaja i zadovoljstava ali, istovremeno, nema ni trun milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni bleštavilom, s jedne strane, i nesposobni da preskoče i zaborave svoje korene, s druge, tragači za boljim življenjem, pogrdno nazivani 'gastarbajteri', tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za uspešan i unosan biznis ili za povratak kući, odustaju od svih planova i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u godine i decenije sve dok 'privremeni rad' ne postane samo izgovor za lakši put apatije, neodlučnosti i neuspeha.
Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio u svetove savremenih pečalbara koji su 'trbuhom za kruhom' ali i 'očima za sjajem' otišli iz rodnih krajeva u svet koji je istovremeno i obećanje i razočarenje. Prizori kulturoloških sukoba između došljaka (koji ponekad liče na prethodnice Kavafijevih varvara koji, ipak, neće doći) i visoko urbanizovane kapitalističke civilizacije (koja uljuljkana u blagostanje polako tone u stagnaciju i dekadenciju), rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, plene čitalačku pažnju, bilo da se posmatraju pojedinačno ili, što je može biti primerenije, u kontekstu svih romana ovog tematskog usmerenja (ovakvo ’sintetičko’ sagledavanje i čitanje potpomažu i Bugarčićevi junaci, kakav je lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović ili zagonetni G 101, koji se ’sele’ iz knjige u knjigu, odrastajući i stareći na njihovim stranicama).
Nekoliko romana objavljenih posle piščeve deceniju i po duge ćutnje, donosi proširenje odnosno razgranavanje Bugarčićevih osnovnih interesovanja. Među njima, iz današnje perspektive se tako čini, roman „Lavirint“ ima posebno mesto jer je svojevrsna kopča između ranih knjiga o vremenima posle II svetskog rata i novih, koji egzistiraju u poslednoj deceniji XX veka odnosno u početnim godinama novog milenijuma. „Lavirint“ spaja i svodi generacijske račune između onih koji su uspeli i onih koji su zaostali ili poklekli u životnoj trci, onih koji su ostali u rodnom gradu i drugih koji su ga napustili i otišli. Kriza srednjih godina koja nameće i traži preispitivanje sopstvenog postignuća ali i domašaje svih sa kojima se odrastalo i stasavalo, težište je priče koja takođe razmatra krucijalna pitanja opstanka jedinke u društvu i društvenih mehanizama ugnjetavanja.
Posle romana «Lavirint» koji je i zanatsko-stilski izazovan jer je ispričan-ispisan u jednoj rečenici dugoj 165 strana, objavljen je «Roman o romanu» koji nadalje povezuje vreme prošlo (gastarbajtersku muku sa kraja 1970-tih) i sadašnje (maturantske proteste iz 1990-tih), i dve generacije, oca gastarbajtera i sina studenta. «Roman o Milu Doru» je studija o znamenitom piscu koji je živeo i radio u Beču ali i opora slika vremena ratnih i poratnih.
Tematizovanje samog ’procesa’ pisanja, saobražavanja stvarnosti i teksta, njihovih međuuticaja, započeta u «Romanu o romanu» nastavlja se u «Romanu o Milu Doru» a zatim i u romanu «Mocart i kugla» delu koje mešanjem vremenskih nivoa, likova iz raznih epoha i sa različitih prostora, gradi bogatu sliku (ne)razumevanja kultura, ljudskih traganja, uspona i padova državnih režima i posledica koje veliki događaji ostavljaju na pojedinačne i grupne sudbine. Roman «Sporedna ulica» pripovedajući o konkretnom događaju (streljanju, i danas još uvek nepoznatog broja, stanovnika Vršca nemačke nacionalnosti, 1944.g. od strane partizana, u ime odmazde zbog ubistva ruskog oficira) i zlehudoj sudbini pisca koji se drznuo da napiše priču koja nije po volji vlasti, otkriva opšte mehanizme funkcionisanja formalne državne vlasti ali i njenih surgata oličenih u naučenoj (samo)cenzuri uplašenih podanika. Usložnjavanje značenja u novim romanima, uz prizore sa intenzivnim poetskim nabojem, prati i česta pojava niza stvarnih, živih ljudi koji se pojavljuju pod punim ’civilnim’ imenom i prezimenom (profesor Ervin Mareš, pisci Vlada Stojšin, Milo Dor...) koji pojačavaju faktografsku uverljivost napisanog. Uz njih opstaju i junaci koji jesu postojali u fizičkom životu ali su u Bugarčićevoj literaturi dobili nova imena (najpoznatiji među njima je pisac Dušan Kopčalić koji u romanu „Sporedna ulica“ živi pod imenom Dušan Kopča). Ovi junaci naslednici su antiheroja iz ranijih romana-priča, kakav je Mita Kombajn i neki drugi, koji su književni otisci lokalnih vrštanskih urbanih legendi iz prvih decenija druge polovine XX veka. Intrigantan postmodernistički postupak davanja stvarnih imena sporednim likovima u romanu, Bugarčić sprovodi u nekoliko dela a posebno je zanimliv slučaj romana „Lavirint“ u kojem se pojavljuju imena Miodraga Pavića (kao portira), dobrovoljnih opitnih zečića-zatvorenika Živojina Pavlovića, Mome Dimića, Petra Cvetkovića i drugih; poigravanje imenima poznatih književnika stavljenim u kontekst priče koja ničim nije vezana za njihovu ’stvarnu’ egzistenciju s jedne strane dozvoljava autoru da relaivizuje i, eventualno, smanji oštu i mučnu tenziju romana dok, s druge strane, stavlja na probu sposobnost čitaoca da pristane na realitet fikcije.
U čitanju Bugarčićevih knjiga zapažaju se i njegovi stilski i narativni eksperimenti, od prvih dela u kojima se vrcavim jezikom ulice, nesvakidašnjim metaforama i poređenjima stvarnost oneobičava, preko zanimljivog mešanja (literarno) realnog i fiktivnog u „Pustolovinama Želimira Besničkog“ (koji kao marginalac živi u stvarnosti ali, paralelno, i u zamišljenom avanturističkom filmu gde igra glavnu ulogu) do eksperimenta u jednoj rečenici (roman „Lavirint“) i slobodnog mešanja i spajanja vremenskih linija u jednu (roman „Mocart i kugla“ i nekolicina priča nastalih tokom 1990-tih). Bugarčić konstantno pokušava da realistički obrazac pripovedanja, izmenama perspektiva i strategija, ’izvede iz rutine’, nadogradi i obogati novim značenjima. Elementi fantastike postaju, u tom naporu, sve prisutniji u poznim delima.
Svojim dosadašnjim opusom Dragi Bugarčić se otkriva kao talentovan, prepoznatljivi glas-rukopis, nadahnut i seriozan prozaista savremene srpske literature.
Literatni svetovi Dragog Bugarčića imaju nekoliko osnovnih tačaka-toponima u kojima se začinju i razvijaju priče, odnosno iz kojih se događaji šire ka 'spoljnom svetu'.
Prvi je mala banatska palanka Roševo (Mesićgrad), pritisnuta ravnicom i vetrovima, pre svih košavom, koji donose sparine ili sibirske hladnoće. U njoj posleratna generacija dečaka stasava u mladiće. Između još svežih sećanja na bezbrižno dečaštvo, igre, školu, knjige i stripove i trenutno najvažnijih rabota, šetnji korzoom, fudbala, dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava, oni pokušavaju da odrede svoj budući život. Želje i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Stoga nekolicina momaka odlazi na 'privremeni rad u inostranstvo', u Austriju, Beč i Švebiš Gmind, odnosno dalje i dublje u Nemačku. Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši se vragolani prašnjavih sokaka i momci velikih očiju, sudaraju sa svetom koji nudi i skupo prodaje beskraj sjaja i zadovoljstava ali, istovremeno, nema ni trun milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni bleštavilom, s jedne strane, i nesposobni da preskoče i zaborave svoje korene, s druge, tragači za boljim življenjem, pogrdno nazivani 'gastarbajteri', tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za uspešan i unosan biznis ili za povratak kući, odustaju od svih planova i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u godine i decenije sve dok 'privremeni rad' ne postane samo izgovor za lakši put apatije, neodlučnosti i neuspeha.
Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio u svetove savremenih pečalbara koji su 'trbuhom za kruhom' ali i 'očima za sjajem' otišli iz rodnih krajeva u svet koji je istovremeno i obećanje i razočarenje. Prizori kulturoloških sukoba između došljaka (koji ponekad liče na prethodnice Kavafijevih varvara koji, ipak, neće doći) i visoko urbanizovane kapitalističke civilizacije (koja uljuljkana u blagostanje polako tone u stagnaciju i dekadenciju), rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, plene čitalačku pažnju, bilo da se posmatraju pojedinačno ili, što je može biti primerenije, u kontekstu svih romana ovog tematskog usmerenja (ovakvo ’sintetičko’ sagledavanje i čitanje potpomažu i Bugarčićevi junaci, kakav je lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović ili zagonetni G 101, koji se ’sele’ iz knjige u knjigu, odrastajući i stareći na njihovim stranicama).
Nekoliko romana objavljenih posle piščeve deceniju i po duge ćutnje, donosi proširenje odnosno razgranavanje Bugarčićevih osnovnih interesovanja. Među njima, iz današnje perspektive se tako čini, roman „Lavirint“ ima posebno mesto jer je svojevrsna kopča između ranih knjiga o vremenima posle II svetskog rata i novih, koji egzistiraju u poslednoj deceniji XX veka odnosno u početnim godinama novog milenijuma. „Lavirint“ spaja i svodi generacijske račune između onih koji su uspeli i onih koji su zaostali ili poklekli u životnoj trci, onih koji su ostali u rodnom gradu i drugih koji su ga napustili i otišli. Kriza srednjih godina koja nameće i traži preispitivanje sopstvenog postignuća ali i domašaje svih sa kojima se odrastalo i stasavalo, težište je priče koja takođe razmatra krucijalna pitanja opstanka jedinke u društvu i društvenih mehanizama ugnjetavanja.
Posle romana «Lavirint» koji je i zanatsko-stilski izazovan jer je ispričan-ispisan u jednoj rečenici dugoj 165 strana, objavljen je «Roman o romanu» koji nadalje povezuje vreme prošlo (gastarbajtersku muku sa kraja 1970-tih) i sadašnje (maturantske proteste iz 1990-tih), i dve generacije, oca gastarbajtera i sina studenta. «Roman o Milu Doru» je studija o znamenitom piscu koji je živeo i radio u Beču ali i opora slika vremena ratnih i poratnih.
Tematizovanje samog ’procesa’ pisanja, saobražavanja stvarnosti i teksta, njihovih međuuticaja, započeta u «Romanu o romanu» nastavlja se u «Romanu o Milu Doru» a zatim i u romanu «Mocart i kugla» delu koje mešanjem vremenskih nivoa, likova iz raznih epoha i sa različitih prostora, gradi bogatu sliku (ne)razumevanja kultura, ljudskih traganja, uspona i padova državnih režima i posledica koje veliki događaji ostavljaju na pojedinačne i grupne sudbine. Roman «Sporedna ulica» pripovedajući o konkretnom događaju (streljanju, i danas još uvek nepoznatog broja, stanovnika Vršca nemačke nacionalnosti, 1944.g. od strane partizana, u ime odmazde zbog ubistva ruskog oficira) i zlehudoj sudbini pisca koji se drznuo da napiše priču koja nije po volji vlasti, otkriva opšte mehanizme funkcionisanja formalne državne vlasti ali i njenih surgata oličenih u naučenoj (samo)cenzuri uplašenih podanika. Usložnjavanje značenja u novim romanima, uz prizore sa intenzivnim poetskim nabojem, prati i česta pojava niza stvarnih, živih ljudi koji se pojavljuju pod punim ’civilnim’ imenom i prezimenom (profesor Ervin Mareš, pisci Vlada Stojšin, Milo Dor...) koji pojačavaju faktografsku uverljivost napisanog. Uz njih opstaju i junaci koji jesu postojali u fizičkom životu ali su u Bugarčićevoj literaturi dobili nova imena (najpoznatiji među njima je pisac Dušan Kopčalić koji u romanu „Sporedna ulica“ živi pod imenom Dušan Kopča). Ovi junaci naslednici su antiheroja iz ranijih romana-priča, kakav je Mita Kombajn i neki drugi, koji su književni otisci lokalnih vrštanskih urbanih legendi iz prvih decenija druge polovine XX veka. Intrigantan postmodernistički postupak davanja stvarnih imena sporednim likovima u romanu, Bugarčić sprovodi u nekoliko dela a posebno je zanimliv slučaj romana „Lavirint“ u kojem se pojavljuju imena Miodraga Pavića (kao portira), dobrovoljnih opitnih zečića-zatvorenika Živojina Pavlovića, Mome Dimića, Petra Cvetkovića i drugih; poigravanje imenima poznatih književnika stavljenim u kontekst priče koja ničim nije vezana za njihovu ’stvarnu’ egzistenciju s jedne strane dozvoljava autoru da relaivizuje i, eventualno, smanji oštu i mučnu tenziju romana dok, s druge strane, stavlja na probu sposobnost čitaoca da pristane na realitet fikcije.
U čitanju Bugarčićevih knjiga zapažaju se i njegovi stilski i narativni eksperimenti, od prvih dela u kojima se vrcavim jezikom ulice, nesvakidašnjim metaforama i poređenjima stvarnost oneobičava, preko zanimljivog mešanja (literarno) realnog i fiktivnog u „Pustolovinama Želimira Besničkog“ (koji kao marginalac živi u stvarnosti ali, paralelno, i u zamišljenom avanturističkom filmu gde igra glavnu ulogu) do eksperimenta u jednoj rečenici (roman „Lavirint“) i slobodnog mešanja i spajanja vremenskih linija u jednu (roman „Mocart i kugla“ i nekolicina priča nastalih tokom 1990-tih). Bugarčić konstantno pokušava da realistički obrazac pripovedanja, izmenama perspektiva i strategija, ’izvede iz rutine’, nadogradi i obogati novim značenjima. Elementi fantastike postaju, u tom naporu, sve prisutniji u poznim delima.
Svojim dosadašnjim opusom Dragi Bugarčić se otkriva kao talentovan, prepoznatljivi glas-rukopis, nadahnut i seriozan prozaista savremene srpske literature.
0 komentara:
Постави коментар