Povodom knjige „Himera ili Borg“ Slobodana Škerovića
izdavač: Tardis, Beograd 2008.
Slobodan Škerović (1954), uprkos višedecenijskim bavljenjem književnošću, nije umetnik previše poznat široj kulturnoj javnosti jer definitivno ne pripada estradnom literarnom zabranu. Njegova interesovanja (signalistička poezija, eksperimentalna proza i esejistika) svrstavaju ga među retke ali bitne figure književne (neo)avangarde; a avangarda, po definiciji, nije mila akademističko-sterilnim krugovima odnosno lenjoj publici. Ostajući veran svojim interesovanjima i umetničkom svetonazoru, Škerović novom knjigom nastavlja svoju avanturu u mnoštvu svetova koje svi mi (hteli-nehteli) živimo.
„Himera ili Borg“ je Škerovićeva knjiga eseja u potpunosti na tragu njegovih tekstova razbacanih po književnoj periodici odnosno po odabranim internet sajtovima. Znatiželjnom čitaocu ovo delo otkriće se kao niz razmišljanja (i promišljanja) koja za polaznu temu imaju književnost ili širim društvenim pojavama. No, kako knjiga odmiče postaje jasno da se eseji, mada ih je moguće čitati samostalno, sadevaju u široku, sveobuhvatnu sliku (ili makar preciznu skicu) sveta kroz koji Škerović i mi, kao njegovi savremenici, hodimo (ne)oprezno, beslovesno, (bez)brižno. Ta se nehajnost otkriva kad autor slobodno (drsko i bezobzirno) zaviri iza pojavnog lica događanja otkrivajući brojne niti koje vode do drugih pojava, naizgled sasvim nevezanih za prvobitni, bezazleni povod. Takvo dubinsko traganje ima za cilj da se razobliče mitovi kojima se krije suština (večite i tekuće) civilizacijske matrice, mitovi koji imaju zadatak (i samo zbog toga su i stvoreni) da sakriju u oblande Velikih Istina i Principa, od Demokratije do Slobode govora, sirovu i surovu istinu da svetom vladaju pohlepa i zločin, da samislosti nema niti se podrazumeva. Sav glamur Zapadnog (neo)liberalno-kapitalističkog Raja ne može da sakrije suštinu koja se svodi na otimačinu u ime nadmoći (ne čak ni u ime preživljavanja jer bogati imaju dovoljno za lagodan fizički opstanak ali je njihova glad za vlašću i ponižavanjem ostalih ljudi neutoljiva i nikada neće, dogod je njih, biti ugašena). Korporativno proizvođena i prodavana zabava koja se bozobrazno naziva umetnost, jedno je od oruđa u tom ’naporu’, baš kao što i popularna priručna filozofija ili psihologija ’odrađuju’ svoj posao na tom polju (samo sa drugim konzumentima). Odstupajući od šablona, otimajući im se, retka ali ’žilava’ avangarda pokušava da (ipak) otkrije pravo lice sadašnjosti. Signalizam, internacionalni umetnički pokret već gotovo četiri decenije istrajava u takvim nastojanjima nudeći onima koji su sposobni (kojima intelekt nije ispran školskim sistemom odnosno nametanjem potrošačkog životnog modela) da vide šta se nalazi iza sjajnih fasada. Umetnost, naravno, ne može da promeni svet ali može da posveti pojedinca, da ga natera da misli (slaganje sa umetničkim vizijama nije obavezno, važnije je da se povrati samostalnost intelekta). Isti (avangardni) potencijal nosi i ova knjiga.
Škerović se u svojim esejima predstavlja kao dvostruki buntovnik: on ne zazire da se pozove i citira prokažene mislioce, da oštro zaseče u problem i bez mnogo okolišanja iščupa njegovo (ružno) srce. S druge strane on se ne drži principa koji su svojstveni eseju, dakle metodičnosti i temeljnosti jer slobodno postavlja pojedine teze i zaključke i ne trudi se da ih potkrepi i dokazuje pošto su oni, po njegovom, osećaju samo stepenice prema sledećem nivou stvarnosti koji ga mnogo više interesuje i kojim namerava da se dublje bavi. Otuda su Škerovićevi eseji nalik vratolomnoj vožnji putevima ali i prečicama, bez previše obaziranja na saobraćajne znake. Ovakva intelektualna ’jurnjava’ donosi pravi vatromet ideja i asocijacija u samo jednoj rečenici ili pasusu. Jer, Škerović je strastveni pisac a ne sterilni akademistički intelektualac koji sred svojih cepodlačenja gubi viziju celine (ukoliko je uopšte ima). Na momente se Škerovićevi tekstovi o realnom i vitruelnom, poeziji i prozi, tokovima politike i ekonomije, izdižu iznad okrilja eseja i dostiži visine poezije.
Naravno, čitaoci ne moraju da prihvate sve autoreve ideje i zaključke; namera ove knjige i nije da propoveda ili ubeđuje već da ukazuje na probleme (Bredberi je na isti način govorio o zadatku naučne fantastike; ona ne treba da predviđa budućnost već da ukazuje na moguće probleme). Ali, čak i onaj ko se ne složi sa (mračnom) predstavom sveta u kome živimo, ne može da ospori da je Škerović zanimljiv i vispren mislilac koji ume da sagleda problem, analizira ga i ponudi moguće odgovore na neke od krucijalnih dilema savremenosti. Škerovićeva strast u pisanju ne može ostaviti ravnodušnim nikoga ko ceni dobru intelektualnu opservaciju.
Mladi ali agilni izdavač „Tardis“ ovom je knjigom otkrio nesvakidašnje ali nesporno valjane tekstove koji duboko zadiru u svet koji nas okružuje i kojima se valja vraćati.
izdavač: Tardis, Beograd 2008.
Slobodan Škerović (1954), uprkos višedecenijskim bavljenjem književnošću, nije umetnik previše poznat široj kulturnoj javnosti jer definitivno ne pripada estradnom literarnom zabranu. Njegova interesovanja (signalistička poezija, eksperimentalna proza i esejistika) svrstavaju ga među retke ali bitne figure književne (neo)avangarde; a avangarda, po definiciji, nije mila akademističko-sterilnim krugovima odnosno lenjoj publici. Ostajući veran svojim interesovanjima i umetničkom svetonazoru, Škerović novom knjigom nastavlja svoju avanturu u mnoštvu svetova koje svi mi (hteli-nehteli) živimo.
„Himera ili Borg“ je Škerovićeva knjiga eseja u potpunosti na tragu njegovih tekstova razbacanih po književnoj periodici odnosno po odabranim internet sajtovima. Znatiželjnom čitaocu ovo delo otkriće se kao niz razmišljanja (i promišljanja) koja za polaznu temu imaju književnost ili širim društvenim pojavama. No, kako knjiga odmiče postaje jasno da se eseji, mada ih je moguće čitati samostalno, sadevaju u široku, sveobuhvatnu sliku (ili makar preciznu skicu) sveta kroz koji Škerović i mi, kao njegovi savremenici, hodimo (ne)oprezno, beslovesno, (bez)brižno. Ta se nehajnost otkriva kad autor slobodno (drsko i bezobzirno) zaviri iza pojavnog lica događanja otkrivajući brojne niti koje vode do drugih pojava, naizgled sasvim nevezanih za prvobitni, bezazleni povod. Takvo dubinsko traganje ima za cilj da se razobliče mitovi kojima se krije suština (večite i tekuće) civilizacijske matrice, mitovi koji imaju zadatak (i samo zbog toga su i stvoreni) da sakriju u oblande Velikih Istina i Principa, od Demokratije do Slobode govora, sirovu i surovu istinu da svetom vladaju pohlepa i zločin, da samislosti nema niti se podrazumeva. Sav glamur Zapadnog (neo)liberalno-kapitalističkog Raja ne može da sakrije suštinu koja se svodi na otimačinu u ime nadmoći (ne čak ni u ime preživljavanja jer bogati imaju dovoljno za lagodan fizički opstanak ali je njihova glad za vlašću i ponižavanjem ostalih ljudi neutoljiva i nikada neće, dogod je njih, biti ugašena). Korporativno proizvođena i prodavana zabava koja se bozobrazno naziva umetnost, jedno je od oruđa u tom ’naporu’, baš kao što i popularna priručna filozofija ili psihologija ’odrađuju’ svoj posao na tom polju (samo sa drugim konzumentima). Odstupajući od šablona, otimajući im se, retka ali ’žilava’ avangarda pokušava da (ipak) otkrije pravo lice sadašnjosti. Signalizam, internacionalni umetnički pokret već gotovo četiri decenije istrajava u takvim nastojanjima nudeći onima koji su sposobni (kojima intelekt nije ispran školskim sistemom odnosno nametanjem potrošačkog životnog modela) da vide šta se nalazi iza sjajnih fasada. Umetnost, naravno, ne može da promeni svet ali može da posveti pojedinca, da ga natera da misli (slaganje sa umetničkim vizijama nije obavezno, važnije je da se povrati samostalnost intelekta). Isti (avangardni) potencijal nosi i ova knjiga.
Škerović se u svojim esejima predstavlja kao dvostruki buntovnik: on ne zazire da se pozove i citira prokažene mislioce, da oštro zaseče u problem i bez mnogo okolišanja iščupa njegovo (ružno) srce. S druge strane on se ne drži principa koji su svojstveni eseju, dakle metodičnosti i temeljnosti jer slobodno postavlja pojedine teze i zaključke i ne trudi se da ih potkrepi i dokazuje pošto su oni, po njegovom, osećaju samo stepenice prema sledećem nivou stvarnosti koji ga mnogo više interesuje i kojim namerava da se dublje bavi. Otuda su Škerovićevi eseji nalik vratolomnoj vožnji putevima ali i prečicama, bez previše obaziranja na saobraćajne znake. Ovakva intelektualna ’jurnjava’ donosi pravi vatromet ideja i asocijacija u samo jednoj rečenici ili pasusu. Jer, Škerović je strastveni pisac a ne sterilni akademistički intelektualac koji sred svojih cepodlačenja gubi viziju celine (ukoliko je uopšte ima). Na momente se Škerovićevi tekstovi o realnom i vitruelnom, poeziji i prozi, tokovima politike i ekonomije, izdižu iznad okrilja eseja i dostiži visine poezije.
Naravno, čitaoci ne moraju da prihvate sve autoreve ideje i zaključke; namera ove knjige i nije da propoveda ili ubeđuje već da ukazuje na probleme (Bredberi je na isti način govorio o zadatku naučne fantastike; ona ne treba da predviđa budućnost već da ukazuje na moguće probleme). Ali, čak i onaj ko se ne složi sa (mračnom) predstavom sveta u kome živimo, ne može da ospori da je Škerović zanimljiv i vispren mislilac koji ume da sagleda problem, analizira ga i ponudi moguće odgovore na neke od krucijalnih dilema savremenosti. Škerovićeva strast u pisanju ne može ostaviti ravnodušnim nikoga ko ceni dobru intelektualnu opservaciju.
Mladi ali agilni izdavač „Tardis“ ovom je knjigom otkrio nesvakidašnje ali nesporno valjane tekstove koji duboko zadiru u svet koji nas okružuje i kojima se valja vraćati.
0 komentara:
Постави коментар