Ivan Jefremov (1907-1972) stupa na scenu sovjetske naučne fantastike u vreme odlaska Aleksandra Beljajeva, velikana ove literature iz prethodne generacije. Mladi pisac se odmah susreo sa zahtevima vlasti prema sveukupnoj literaturi pa i naučnoj fantastici; naime, tzv socijalistički realizam tražio je dela sa jasnom ideološkom porukom, bez psihološko-dekadentnih zastranjivanja. Naučna fantastika je, pošto se prostirala u budućnost, trebala da opisuje buduće uspehe socijalizma, odnosno svet u kome je socijalizam pobedio i na Zemlji zavladao komunistički raj. Mnoštvo pisaca se, ispunjavajući partijske direktive, takmičilo u smišljanju verzija svetle budućnosti u kojoj je radni čovek svoj gospodar, neugnjetavan od kapitalista, svestan klasnih interesa i uloge u istoriji čovečanstva. Naravno, poštujući ideološke zahteve, pisci su junake i priče sveli na puko prepričavanje udžbenika, proglasa i programa. Jefremov je, nasuprot toj modi, u svojim delima opisivao sukobe čoveka ne sa klasnim neprijateljom već sa večitim, moćnim i nezaiteresovanim neprijateljom - Prirodom. U pričama koje su sakupljene u zbirke «Susret nad Tuskarorom» (1944.g.), «Pet rumbova» (1944.g.), «Beli rog» (1945.g.) «Dijamantska truba» (1946.g.) i «Priče» (1950.g.), varirani su različiti susreti sa nepoznatim planetama, njihovom florom, faunom (ređe i inteligentnim žiteljima) i opisani napori astronauta da otkriju načine na koje je Priroda stvorila pejzaže i život, često skrivajući fatalne zamke; samo hrabrost i požrtvovanost može da izbavi Zemljane od neprijateljskog okruženja. U tim pričama ideološke poruke marginalizovane su u ime slavljenja veličine Čoveka kao vrste pa je ovakav način pisanja imenovan kao 'optimistička naučna fantastika'. Po ovom obrascu Jefremov je napisao i roman «Zvezdani brodovi» (1948.g.) dok je serijal «Velika duga», koji čine romani «Na ivici Ekumene» (1949.g.) i «Putovanje Baurdžeda» (1953.g.) pokušaj uspostavljanja 'istorijske' naučne fantastike koja se dešava u 'pogodbenom' starom veku; ovom maniru pisac će se vratiti u poslednjem romanu «Atinska Taisa» (1972.g.) smeštenom u helenski svet. Najpoznatije Jefremovo delo je roman «Magline Andromede» iz 1957.g. koje opisuje daleku budućnost u kojoj na Zemlji vlada socijalističko društvo blagostanja a svi pojedinci su visoko obrazovani i svesni; zemaljski brodovi plove dubokim svemirom otkrivajući čudne planete, uspostaljen je i kontak, istina povremen i samo putem radio poruka, sa drugim inteligencijama. Direktnih ideološki-propagandnih poruka ima malo jer je čitavo ustrojstvo društva svojevrsna potvrda ispravnosti socijalističkih ideja; opisi tehnologije, kosmičkih pojava i pejzaža drugih planeta živopisni su i ubedljivi. Kao i u 'tvrdoj' naučnoj fantastici sa Zapada, najveći problem je sa uverljivošću junaka mada Jefremov nalazi mesta i za ove segmente romana. U svakom slučaju, «Magline Andromede» su, uprkos manjkavostima, korektan roman kvalitetniji od mnogih slične tematike. Novela «Srce zmije» iz 1959.g. unekoliko je nastavak prethodnog dela jer je ustrojstvo identično: svemirski istraživači sa socijalističke Zemlje, u dubinama svemira 'nabasaju' na brod druge inteligentne vrste. Ovaj 'zadesni prvi kontakt' potpuno je miroljubiv i svodi se na razmenu brodskih arhiva nakon koga svaki brod odlazi svojim putem. Umesto sukoba sa svom silom lasera i slične pirotehnike, Jefremovi junaci fascinirani su činjenicom da su susreli najređu pojavu u Univerzumu - razum. Miroljubivi susreti sa vanzemaljcima teme su (uz nadmetanje sa Prirodom) priča iz zbirki «Zaliv duginih boja» (1959.g.) i «Vranina koliba» (1960.g.) za kojima sledi roman «Oštrica brijača» (1963.g.). Motiv socijalističkog raja na Zemlji, bez političke vulgarizacije okosnica je romana «Vreme Bika» iz 1970.g. Jefremov je svojom delom dokazao da se može izbeći napadna ideologizacija i otkrio nove mogućnosti tretiranja teme 'prvog kontakta'; dok su njegove zapadne kolege pisale o invazijama vanzemaljaca, on je iz 'bliskih susreta treće vrste' isključio sve šund trivijalnosti dajući im značaj koji bi oni trebali imati - najvećeg događaja u istoriji Homo Sapiensa kojim on definitivno izlazi iz svoje Zemaljske kolevke. Jefremovim primerom pošla su braća Strugacki i Stanislav Lem a potom i pisci sa Zapada.
0 komentara:
Постави коментар