Izbor iz pesničkog opusa čin je koliko izazovan toliko i problematičan. Unekoliko se može govoriti i o, nazivimo je tako, svojevrsnoj sudbonosnosti takvog poduhvata jer, u ovdašnjoj kulturi koja se prema literarnoj istoriji odnosi krajnje nemarno, knjiga odabranih ili izabranih pesama nekog autora vrlo lako (takoreći redovno) ostaje i jedini napor u tom smeru (koji, kao relevantan, preuzimaju potonji kritičari i retki čitaoci). Stoga je na onome koji bira pesme velika odgovornost koja, čak, prevazilazi značaj samog čina (jer, istina samo hipotetički, istim povodom može se okušati i kakav drugi ’odabirač’).
S druge strane pak, (ne)postojeći ’obavešteniji’ ili ’pažljiviji’ čitalac uvek će za knjigom probranih stihova posegnuti sa mešanim emocijama. Za očekivati je radost susreta sa najboljim delovima nečijeg opusa (ili barem dotadašnjeg opusa jer nisu retke ni knjige koje odabiru pesme autora koji još uvek stvaraju); no, prisutna je i zebnja da će, iz bilo kog razloga, biti izostavljene važne, kvalitetne ili čitaocu drage pesme.
Na prvi pogled ova mešavina strahova i nadanja trebala bi biti najmanja kada je odabir sačinio sam pesnik. Jer, ko bi bolje od njega poznavao njegovo delo? Zvuči logično, no, ovome se suprotstavlja ona stara koja kaže da ’pesma zna više od svog tvorca’. Otuda je sasvim moguće da pesnik precenjuje ili potcenjuje domete nekih pesama na uštrb drugih prema kojima bi neki kritičar bio strožiji ili blaži (neslaganja među kritičarima se, pak, maltene podrazumevaju).
Čitav ovaj uvod samo je pokušaj da se objasne dileme koje se otvaraju posezanjem za knjigom ’izabranih pesama’. Ali, slučaju „Izabranih i novih pesama“ Petra Cvetkovića (1939) ovaj uvod je podloga za ocenu-stav da je pesnik sačinio vrlo dobar izbor iz svog (dosadašnjeg) opusa, izbor kome se malo šta može oduzeti ili dodati. Očito je Cvetković vrlo trezveno sagledao sve što je objavio i bez sentimentalnosti sačinio odabir. Svest od napisanom i vrednovanje istog vidljivo je i iz konstrukcije knjige, odnosno iz opredeljenja da se pesme dele prema vremenu objavljivanja, u celine ’Pesme (1962-1982)’ i ’Pesme (1981-2006)’. Prvi segment nije dodatno podeljen dok drugi čine, kao podceline, zbirke „Grčka loza“ (drugo izdanje iz 1994.), „Božićne pesme“ (1998) i „Pesme iz autobusa“(1997, 2005). Očigledno pesnik ove zbirke smatra težišnim u svom opusu pa ih izdvaja i donosi u celini odnosno minimalno skraćene. Sve te pojedinosti znaci su čitaocima ali i onima koji tumače Cvetkovićevo pesništvo i na (in)direktan ali vrlo sugestivan način usmeravaju (ili makar sugerišu) pažnju i zaključivanje. Čini se da je u slučaju ove knjige težište na sintetičkom sagledavanju, na pronalaženju konstanti u opusu te, sledstveno, na praćenju razvoja tih konstanti.
’Pesme (1962-1982)’ čine stihovi iz zbirki „Pozorište“ (1965), „Pesme i bajke“ (1971), „Vaga“ (1978), „Jednina“ (1981), „Mala svetlost“ (1982) sa još nekoliko pesama iz prvih izdanja zbirki „Grčka loza“ (1989) i „Pesme iz autobusa“ (1997). Ono što se zapaža na prvi pogled jeste tematska raznovrsnost pesama; ovo bogatstvo, pak, sledi unutrašnju logiku koja svoje temelje nalazi u fascinaciji pojavnošću telesnog i materijalnog. Bilo da se stihovi u svom prvom, narativnom sloju, bave opisom leta divljih gusaka, pijačnim i uličnim susretima, lubenicama ili železničkom stanicom, raskršćima, gradom ili selom, čekaonicama u bolnici ili šalterima, pčelama i osama, zavodljivost predmeta, objekata, trivijalnih radnji, pokreta i rečenica nagoni pesnika da im posveti pažnju-stihove, da ih zabeleži onakvima kakvi jesu. U mogućim konceptima verističkog stihovanja Cvetković se opredelio za primarno-pretežno ’uobičavanje’ stvarnog (za razliku od mogućeg oneobičavanja). Otuda se u nizu pesama slučaj viđenog-zapaženog zaustavlja na opisu, na konstataciji koja, upravo tom činjenicom, biva izdvojena i fiksirana-fokusirana. Pesnik tada nije sklon zaključivanju, višesmislenim poentama već ostavlja da pesma stoji sama za sebe i bori se sasvim pasivno (samim faktom svog postojanja) za moguća tumačenja (na kojima se, međutim, ne insistira). Na drugim mestima, usred nizanja reči-slika, pesnik veštim okretom, poigravanjem rečima i aluzijama lako senči prizor i tako mu daruje dubinu koja će dozvoliti otkrovenje i sagledavanje različitih dimenzija, od prošlosti prema budućem, od pojedinačnog prema opštom, od mikro ka makro kosmosu. Ovaj (varljivo lak) postupak zahteva od stvaraoca da se liši svih namera umetničarenja, pouka ili mudrovanja. Narečeni postupak traži popriličnu disciplinu; mada nju, u konačnom sagledavanju, nije uvek i moguće konsekventno sprovesti, Cvetković, ipak, istrajava u svom naumu.
U drugom delu knjige koji sadrži pesme nastale-objavljene između 1981. i 2006. godine, sam odabir kompletnih zbirki (ili barem najvećeg dela njihovih sadržaja), skreće pažnju na njihovu celovitost kao niz zaokruženih doživljaja spoznavanih iz posebne perspektive. U dva slučaja („Grčka loza“, „Božićne pesme“) reč je o jasnim polazišnim tačkama, koje su (nazovimo je tako) primarno materijalna prošlost odnosno njeni duhovni odsevi. Izazov pogleda unazad, u bivša vremena, narode i carstva, pesnik razrešava tako što istoriju vidi kao niz epizoda o ratovima, traganjima, mukama, nadmudrivanjima i, postrani od te halabuke, kao stalni pokušaj da se upiše trag lepote koja će ostati za telom, nalik spomenu ali i opomeni. Sred prizora vojskovođa i isposnika, naučnika i živopisaca, nije uvek jasno jesu li veliki događaji važniji od pojedinačnih stradalništava i otkrovenja. Sila, naravno, pobeđuje slabe ali snaga njihove domišljatosti ostaje i, čudom nekim, rečju zapisanom i ispevanom ili slikom, dostiže potomke. Pesme o Božiću jesu o velikom prazniku ali i o onome što stoji iza njega, one se iz tog civilizacijkog okvira, iz tog korena, bokore i šire na svekoliko postojanje jedinke, na njeno sagledavanje, u tišini susreta sa samim sobom, onoga što je bilo, što jeste i možda će biti. Ta (samo)spoznaja nije lišena gorčine ali ni zanosa koji, sveukupno, vode ravnoteži telesnog i duhovnog.
Konačno, završna zbirka izbora, „Pesme iz autobusa“, originalno objavljena pa dopunjena i proširena, pojavljuje se kao konačno zakrivljenje kojim se sklapa (sadašnji) krug pesničkih inspiracija i fascinacija, vračajući se verizmu ali sa novim nanosima životne mudrosti koji donose smirenost, preciznost i izbalansiranost u tvrdnjama i zaključcima. Putovanje, kao univerzalni čin otvaranja prema svetu ali i zavirivanja u unutrašnji svemir sopstvenog bića, vodi pesnika i čitaoca na različite meridijane, u drugojačije civilizacije. U tuđini doživljaji su oštriji, sa mnogo jačim kontrastima koji, pak, daruju (ali i nameću sopstvenim postojanjem) mogućnost da se ono što je do tada bilo znano ili što se podrazumevalo sada stavi pod znak pitanja, da se temelji ličnih sudova i vrednosnih sistema pokušaju (često bezuspešno) razapeti na druge prostore. Susret civilizacija koji se prelama u duhu neće uvek moći biti kompenzovan, odnosno neće uvek biti razumevanja ali će otvarati ’oči i um’. Izaći iz te situacije obogaćen moguće je samo ako se čine kompromisi, ako se ultimativno ne insistira na sopstvenim pravilima. „Pesme iz autobusa“ vraćaju pojavnu i fizičku stvarnost u pesnikovu žižu. Tu je ono misaono, emotivno i duhovno iznova skriveno dešavanjima u realnom vremenu, fascinacijom tim običnim a, opet, neponovljivim i nepovratnim pokretima, pogledima i rečima. Putevi, pejzaži, gradovi, ulice, prašina i znoj, ljudi u pokretu zaposedaju stihove, noseći svoje neponovljive priče. Pesnik ih beleži, katkad oduševljen, katkad ravnodušan ili čak rezigniran, umoran i iscrpljen, otupeo pred navalama utisaka. No, iza odabira reči, iza načina na koji se gleda i šta se vidi, umeju da prosevaju ili daa, kao razotkrivena, tanka nit, zablistaju temeljni vrednosni stavovi, etička i moralna načela, te, uvek kao izvidnica i pratnja lepote stihova, obznane njihov sklad, umerenost i primirenost lepote koju nose.
U „Pesmama iz autobusa“ Cvetković je pesnik u punoj snazi, jednako ubedljiv u stihovanju (kao zanatskoj veštini) i umetničkoj uverljivosti (koja, inače, nije obavezna da prati zanat). Otuda poslednja celina-zbirka ovog izbora predstavlja, čini se, krunu dosadašnjeg pesnikovog rada i stvaranja, krunu do koje je put u spoznaju poezije (i življenja) bio dug i naporan ali su upravo otuda i plodovi putovanja valjaniji. „Pesme, izabrane i nove“ nesporni su i neoborivi dokaz-potvrda da je Petar Cvetković jedan od značajnih, pažnje vrednih poetskih glasova srpske poezije poslednje četvrtine prošlog, XX veka i prvih godina novoga, XXI veka.
S druge strane pak, (ne)postojeći ’obavešteniji’ ili ’pažljiviji’ čitalac uvek će za knjigom probranih stihova posegnuti sa mešanim emocijama. Za očekivati je radost susreta sa najboljim delovima nečijeg opusa (ili barem dotadašnjeg opusa jer nisu retke ni knjige koje odabiru pesme autora koji još uvek stvaraju); no, prisutna je i zebnja da će, iz bilo kog razloga, biti izostavljene važne, kvalitetne ili čitaocu drage pesme.
Na prvi pogled ova mešavina strahova i nadanja trebala bi biti najmanja kada je odabir sačinio sam pesnik. Jer, ko bi bolje od njega poznavao njegovo delo? Zvuči logično, no, ovome se suprotstavlja ona stara koja kaže da ’pesma zna više od svog tvorca’. Otuda je sasvim moguće da pesnik precenjuje ili potcenjuje domete nekih pesama na uštrb drugih prema kojima bi neki kritičar bio strožiji ili blaži (neslaganja među kritičarima se, pak, maltene podrazumevaju).
Čitav ovaj uvod samo je pokušaj da se objasne dileme koje se otvaraju posezanjem za knjigom ’izabranih pesama’. Ali, slučaju „Izabranih i novih pesama“ Petra Cvetkovića (1939) ovaj uvod je podloga za ocenu-stav da je pesnik sačinio vrlo dobar izbor iz svog (dosadašnjeg) opusa, izbor kome se malo šta može oduzeti ili dodati. Očito je Cvetković vrlo trezveno sagledao sve što je objavio i bez sentimentalnosti sačinio odabir. Svest od napisanom i vrednovanje istog vidljivo je i iz konstrukcije knjige, odnosno iz opredeljenja da se pesme dele prema vremenu objavljivanja, u celine ’Pesme (1962-1982)’ i ’Pesme (1981-2006)’. Prvi segment nije dodatno podeljen dok drugi čine, kao podceline, zbirke „Grčka loza“ (drugo izdanje iz 1994.), „Božićne pesme“ (1998) i „Pesme iz autobusa“(1997, 2005). Očigledno pesnik ove zbirke smatra težišnim u svom opusu pa ih izdvaja i donosi u celini odnosno minimalno skraćene. Sve te pojedinosti znaci su čitaocima ali i onima koji tumače Cvetkovićevo pesništvo i na (in)direktan ali vrlo sugestivan način usmeravaju (ili makar sugerišu) pažnju i zaključivanje. Čini se da je u slučaju ove knjige težište na sintetičkom sagledavanju, na pronalaženju konstanti u opusu te, sledstveno, na praćenju razvoja tih konstanti.
’Pesme (1962-1982)’ čine stihovi iz zbirki „Pozorište“ (1965), „Pesme i bajke“ (1971), „Vaga“ (1978), „Jednina“ (1981), „Mala svetlost“ (1982) sa još nekoliko pesama iz prvih izdanja zbirki „Grčka loza“ (1989) i „Pesme iz autobusa“ (1997). Ono što se zapaža na prvi pogled jeste tematska raznovrsnost pesama; ovo bogatstvo, pak, sledi unutrašnju logiku koja svoje temelje nalazi u fascinaciji pojavnošću telesnog i materijalnog. Bilo da se stihovi u svom prvom, narativnom sloju, bave opisom leta divljih gusaka, pijačnim i uličnim susretima, lubenicama ili železničkom stanicom, raskršćima, gradom ili selom, čekaonicama u bolnici ili šalterima, pčelama i osama, zavodljivost predmeta, objekata, trivijalnih radnji, pokreta i rečenica nagoni pesnika da im posveti pažnju-stihove, da ih zabeleži onakvima kakvi jesu. U mogućim konceptima verističkog stihovanja Cvetković se opredelio za primarno-pretežno ’uobičavanje’ stvarnog (za razliku od mogućeg oneobičavanja). Otuda se u nizu pesama slučaj viđenog-zapaženog zaustavlja na opisu, na konstataciji koja, upravo tom činjenicom, biva izdvojena i fiksirana-fokusirana. Pesnik tada nije sklon zaključivanju, višesmislenim poentama već ostavlja da pesma stoji sama za sebe i bori se sasvim pasivno (samim faktom svog postojanja) za moguća tumačenja (na kojima se, međutim, ne insistira). Na drugim mestima, usred nizanja reči-slika, pesnik veštim okretom, poigravanjem rečima i aluzijama lako senči prizor i tako mu daruje dubinu koja će dozvoliti otkrovenje i sagledavanje različitih dimenzija, od prošlosti prema budućem, od pojedinačnog prema opštom, od mikro ka makro kosmosu. Ovaj (varljivo lak) postupak zahteva od stvaraoca da se liši svih namera umetničarenja, pouka ili mudrovanja. Narečeni postupak traži popriličnu disciplinu; mada nju, u konačnom sagledavanju, nije uvek i moguće konsekventno sprovesti, Cvetković, ipak, istrajava u svom naumu.
U drugom delu knjige koji sadrži pesme nastale-objavljene između 1981. i 2006. godine, sam odabir kompletnih zbirki (ili barem najvećeg dela njihovih sadržaja), skreće pažnju na njihovu celovitost kao niz zaokruženih doživljaja spoznavanih iz posebne perspektive. U dva slučaja („Grčka loza“, „Božićne pesme“) reč je o jasnim polazišnim tačkama, koje su (nazovimo je tako) primarno materijalna prošlost odnosno njeni duhovni odsevi. Izazov pogleda unazad, u bivša vremena, narode i carstva, pesnik razrešava tako što istoriju vidi kao niz epizoda o ratovima, traganjima, mukama, nadmudrivanjima i, postrani od te halabuke, kao stalni pokušaj da se upiše trag lepote koja će ostati za telom, nalik spomenu ali i opomeni. Sred prizora vojskovođa i isposnika, naučnika i živopisaca, nije uvek jasno jesu li veliki događaji važniji od pojedinačnih stradalništava i otkrovenja. Sila, naravno, pobeđuje slabe ali snaga njihove domišljatosti ostaje i, čudom nekim, rečju zapisanom i ispevanom ili slikom, dostiže potomke. Pesme o Božiću jesu o velikom prazniku ali i o onome što stoji iza njega, one se iz tog civilizacijkog okvira, iz tog korena, bokore i šire na svekoliko postojanje jedinke, na njeno sagledavanje, u tišini susreta sa samim sobom, onoga što je bilo, što jeste i možda će biti. Ta (samo)spoznaja nije lišena gorčine ali ni zanosa koji, sveukupno, vode ravnoteži telesnog i duhovnog.
Konačno, završna zbirka izbora, „Pesme iz autobusa“, originalno objavljena pa dopunjena i proširena, pojavljuje se kao konačno zakrivljenje kojim se sklapa (sadašnji) krug pesničkih inspiracija i fascinacija, vračajući se verizmu ali sa novim nanosima životne mudrosti koji donose smirenost, preciznost i izbalansiranost u tvrdnjama i zaključcima. Putovanje, kao univerzalni čin otvaranja prema svetu ali i zavirivanja u unutrašnji svemir sopstvenog bića, vodi pesnika i čitaoca na različite meridijane, u drugojačije civilizacije. U tuđini doživljaji su oštriji, sa mnogo jačim kontrastima koji, pak, daruju (ali i nameću sopstvenim postojanjem) mogućnost da se ono što je do tada bilo znano ili što se podrazumevalo sada stavi pod znak pitanja, da se temelji ličnih sudova i vrednosnih sistema pokušaju (često bezuspešno) razapeti na druge prostore. Susret civilizacija koji se prelama u duhu neće uvek moći biti kompenzovan, odnosno neće uvek biti razumevanja ali će otvarati ’oči i um’. Izaći iz te situacije obogaćen moguće je samo ako se čine kompromisi, ako se ultimativno ne insistira na sopstvenim pravilima. „Pesme iz autobusa“ vraćaju pojavnu i fizičku stvarnost u pesnikovu žižu. Tu je ono misaono, emotivno i duhovno iznova skriveno dešavanjima u realnom vremenu, fascinacijom tim običnim a, opet, neponovljivim i nepovratnim pokretima, pogledima i rečima. Putevi, pejzaži, gradovi, ulice, prašina i znoj, ljudi u pokretu zaposedaju stihove, noseći svoje neponovljive priče. Pesnik ih beleži, katkad oduševljen, katkad ravnodušan ili čak rezigniran, umoran i iscrpljen, otupeo pred navalama utisaka. No, iza odabira reči, iza načina na koji se gleda i šta se vidi, umeju da prosevaju ili daa, kao razotkrivena, tanka nit, zablistaju temeljni vrednosni stavovi, etička i moralna načela, te, uvek kao izvidnica i pratnja lepote stihova, obznane njihov sklad, umerenost i primirenost lepote koju nose.
U „Pesmama iz autobusa“ Cvetković je pesnik u punoj snazi, jednako ubedljiv u stihovanju (kao zanatskoj veštini) i umetničkoj uverljivosti (koja, inače, nije obavezna da prati zanat). Otuda poslednja celina-zbirka ovog izbora predstavlja, čini se, krunu dosadašnjeg pesnikovog rada i stvaranja, krunu do koje je put u spoznaju poezije (i življenja) bio dug i naporan ali su upravo otuda i plodovi putovanja valjaniji. „Pesme, izabrane i nove“ nesporni su i neoborivi dokaz-potvrda da je Petar Cvetković jedan od značajnih, pažnje vrednih poetskih glasova srpske poezije poslednje četvrtine prošlog, XX veka i prvih godina novoga, XXI veka.
0 komentara:
Постави коментар