Dok teško nebo skriva vrh vršačkog brega sa kulom, u subotnje prepodne, najživlji pijačni dan, prošavši kroz 'zelenu' pijacu i krivudavi sokak, posetilac namernik stiže na ulaz u ovdašnji buvljak. Već na prilazima očite su promene: tamo gde su se vozila gužvala za parking a bicikli krividali kroz reku pešaka skoro da nema živosti. I 'prčvarnice za rakijicu s nogu', razbacane na raskrsnici pred buvljakom zvrje poluprazne. Na samim vratima, gde se pre samo mesec dana, u svako doba godine, moralo gurati i laktati da bi se prošlo, stoje zaludni prodavci semenki i dopuna za mobilne. Sada posetioci buvljaka ulaze gurajući bicikl što je nekada bilo nezamislivo. S druge strane žice, desno od ulaza i dalje je tezga ključara-oštrača noževa a u produžetku niz tezgi koje drže Kinezi. Od ulaza, pravo napred, puca pogled na dve ulice limenih tezgi-kićica; a tamo, gde su u po tropskog leta ili sibirskih hladnoća, stajale tone svakovrsne robe sada belasaju zakatančena vrata. Prodavci, najviše odeće, donjeg veša, trenerki, vetrovki, farmerica, majica, razbacani su po ulicama ali njihove tezge su ostrvca u pustom moru. Slična je situacija i u sledećoj ulici. Samo treća, krajnja podseća na nekadašnju živost. Ovde je ostao najveći broj prodavaca; tu su, pored 'konfekcionara', plastičari, oni sa dečijim igračkama, bojankama i video igricama, prodavci sitnih kućnih aparata, margarina i čokolada, ulja za motore i ostalih auto potrepština.
Zastajemo pored tezge sa satovima, baterijama, mikserima, sokovnicima, video kasetama. Prodavca, mlađeg čoveka, besposleno naslonjenog na tezgu, pitamo 'kako je' a on sleže ramenima: «Nikako. Došli su nam glave sa fiskalnim kasama i porezom. Sad još i ne izgleda tako strašno ali biće. Mnogi, oni manji, odustali su i više ne dolaze. Pored mene je godinama prodavao bračni par penzionera. Išli su u nabavku u Rumuniju sa 4-5 torbe. Od toga jednu torbu zadrže za kuću a ostalo prodaju da pokriju troškove i zarade za sledeću turu. Šta će? Penzija mala, deca rade u lošim firmama, morali su da se krpe. Tamo preko je bio čovek kome je preduzeće propalo. Ni njega nema. Izračunali su da ne mogu od prodaje da pokriju poreze i kasu i da još zarade. Prepolovili smo se. Ma i više ih je odustalo.
Kad se digla ona vika oko fiskalizacije, svi smo bili u opštini. Tamo su nas saslušali neki funkcioneri, rekli nam da sve to nije do njih, primili našu peticiju i obećali da će da je proslede gore. Koji dan posle svima na pijaci su podeli letak gde piše šta treba da uradimo da bi se legalizovali. Moraš da plaćaš kasu, porez i doprinose. Posle smo opet išli u opštinu ali od toga nije bilo vajde. Kad sve okreneš, treba ti mesečno oko pet hiljada za dažbine plus kasa koja je najmanje 20 hiljada. Do kraja godine neće nam tražiti poreklo robe ali posle i to moraš da prikažeš. Obavezna je i potvrda da si zakupio tezgu a to je još dve hiljadarke. Nisu nam dali nikakav popust mada smo ovde i na suncu i kiši i ledu i radimo samo pre podne. Ovde nije uređeno kao u Subotici pa da ima velike hangare i struju. Oni su sklonjeni od nevremena i rade do osam sati uveče. Kod nas ti je prava pijaca, od ujutru do tri popodne, na otvorenom a plaćamo kao da imamo butike. Ne znam kako ću da pokrijem sve troškove. Probaću još do nove godine pa kako bude. Ako ne ide – odustajem. Vidiš da nema ni gužve. Promet je jako opao. I ranije je bilo mnogo onih što samo razgledaju, a sad još više. Što manje prodavaca manje i kupaca i tako u krug. Na kraju neće biti ni nas ni njih. Kome će onda da naplate porez? Kinezi će ostati, roba im jeftina i uvoze je na tone. Jeste da je bofl ali narod i to teško može da plati. A znaš kako kažu 'kolko para tolko i muzike'. Ko ima para ne dolazi ovamo. Trebamo mi narodu ali to političari neće da vide. Lome nas da napune kase i dele sebi plate. A Rumuni su se malo sabrali: ko je Rumun odavde ide u Rumuniju bez vize i može robu da prenese tamo i donese ovamo. I Srbi odande dolaze kod nas bez viza. Ali sve to nije puno. Kažem ti: neće na dobro da izađe.»
Zahvaljujemo na priči i nastavljamo. Ulazimo u deo sa skleptanim drvenim tezgama pokrivenim limom i najlonom. Tu prodaju pomenuti Rumuni; izbor je šarolik: konzerve, školski pribor, baterije, ručni alat, donji veš, toalet papir, malo odeće i obuće. Ljudi je više, razgovor glasniji. Skoro da poverujete da je stanje kakvo je bilo pre. Kad se stigne do 'špica' u kome se spajaju zid klanice i pijačna ograda, skreće se u ulicu koja vodi do ulazno-izlazne kapije za vozila. Na pola puta do nje nema više tezgi a na poljani posutoj belim, kvarcnim peskom raširila se (po ceni zakupa od 50 dinara za metar zemlje), na starim novinama i najlonu, polovna roba: iskrivljena obuća, demodirani kaputi i odela, izubijani video-rekorderi, delovi za automobile, ramovi sa kič slikama, raskupusane knjige ili nikad čitani kompleti klasika, šrafovi, bezvredne i besmislene drangulije. Prodavci liče na robu koju nude: ostareli, oširomašeni, u odeći koja je za nijansu bolja od one na zemlji. Naravno, i kupci su identičnog izgleda. Svi kao da su preslikani iz neorealističkih filmova o jadu i bedi posleratne Italije. Istini za volju, upravo tako, sa polovnom robom, počeo je bivljak, zvan 'furda', da radi još pre I svetskog rata. I izgleda da će se, posle punog kruga uzleta i prosperiteta, na žalost većinskog, platežno (ne)sposobnog stanovništva, buvljak vratiti na taj početak, u sirotinju i bedu ovog puta XXI veka.
Zastajemo pored tezge sa satovima, baterijama, mikserima, sokovnicima, video kasetama. Prodavca, mlađeg čoveka, besposleno naslonjenog na tezgu, pitamo 'kako je' a on sleže ramenima: «Nikako. Došli su nam glave sa fiskalnim kasama i porezom. Sad još i ne izgleda tako strašno ali biće. Mnogi, oni manji, odustali su i više ne dolaze. Pored mene je godinama prodavao bračni par penzionera. Išli su u nabavku u Rumuniju sa 4-5 torbe. Od toga jednu torbu zadrže za kuću a ostalo prodaju da pokriju troškove i zarade za sledeću turu. Šta će? Penzija mala, deca rade u lošim firmama, morali su da se krpe. Tamo preko je bio čovek kome je preduzeće propalo. Ni njega nema. Izračunali su da ne mogu od prodaje da pokriju poreze i kasu i da još zarade. Prepolovili smo se. Ma i više ih je odustalo.
Kad se digla ona vika oko fiskalizacije, svi smo bili u opštini. Tamo su nas saslušali neki funkcioneri, rekli nam da sve to nije do njih, primili našu peticiju i obećali da će da je proslede gore. Koji dan posle svima na pijaci su podeli letak gde piše šta treba da uradimo da bi se legalizovali. Moraš da plaćaš kasu, porez i doprinose. Posle smo opet išli u opštinu ali od toga nije bilo vajde. Kad sve okreneš, treba ti mesečno oko pet hiljada za dažbine plus kasa koja je najmanje 20 hiljada. Do kraja godine neće nam tražiti poreklo robe ali posle i to moraš da prikažeš. Obavezna je i potvrda da si zakupio tezgu a to je još dve hiljadarke. Nisu nam dali nikakav popust mada smo ovde i na suncu i kiši i ledu i radimo samo pre podne. Ovde nije uređeno kao u Subotici pa da ima velike hangare i struju. Oni su sklonjeni od nevremena i rade do osam sati uveče. Kod nas ti je prava pijaca, od ujutru do tri popodne, na otvorenom a plaćamo kao da imamo butike. Ne znam kako ću da pokrijem sve troškove. Probaću još do nove godine pa kako bude. Ako ne ide – odustajem. Vidiš da nema ni gužve. Promet je jako opao. I ranije je bilo mnogo onih što samo razgledaju, a sad još više. Što manje prodavaca manje i kupaca i tako u krug. Na kraju neće biti ni nas ni njih. Kome će onda da naplate porez? Kinezi će ostati, roba im jeftina i uvoze je na tone. Jeste da je bofl ali narod i to teško može da plati. A znaš kako kažu 'kolko para tolko i muzike'. Ko ima para ne dolazi ovamo. Trebamo mi narodu ali to političari neće da vide. Lome nas da napune kase i dele sebi plate. A Rumuni su se malo sabrali: ko je Rumun odavde ide u Rumuniju bez vize i može robu da prenese tamo i donese ovamo. I Srbi odande dolaze kod nas bez viza. Ali sve to nije puno. Kažem ti: neće na dobro da izađe.»
Zahvaljujemo na priči i nastavljamo. Ulazimo u deo sa skleptanim drvenim tezgama pokrivenim limom i najlonom. Tu prodaju pomenuti Rumuni; izbor je šarolik: konzerve, školski pribor, baterije, ručni alat, donji veš, toalet papir, malo odeće i obuće. Ljudi je više, razgovor glasniji. Skoro da poverujete da je stanje kakvo je bilo pre. Kad se stigne do 'špica' u kome se spajaju zid klanice i pijačna ograda, skreće se u ulicu koja vodi do ulazno-izlazne kapije za vozila. Na pola puta do nje nema više tezgi a na poljani posutoj belim, kvarcnim peskom raširila se (po ceni zakupa od 50 dinara za metar zemlje), na starim novinama i najlonu, polovna roba: iskrivljena obuća, demodirani kaputi i odela, izubijani video-rekorderi, delovi za automobile, ramovi sa kič slikama, raskupusane knjige ili nikad čitani kompleti klasika, šrafovi, bezvredne i besmislene drangulije. Prodavci liče na robu koju nude: ostareli, oširomašeni, u odeći koja je za nijansu bolja od one na zemlji. Naravno, i kupci su identičnog izgleda. Svi kao da su preslikani iz neorealističkih filmova o jadu i bedi posleratne Italije. Istini za volju, upravo tako, sa polovnom robom, počeo je bivljak, zvan 'furda', da radi još pre I svetskog rata. I izgleda da će se, posle punog kruga uzleta i prosperiteta, na žalost većinskog, platežno (ne)sposobnog stanovništva, buvljak vratiti na taj početak, u sirotinju i bedu ovog puta XXI veka.
0 komentara:
Постави коментар