RUSI SU DONOSILI TABLETE PROTIV ŠLOGA (Svet po buvljaku)

Subota je pravi dan za posetu buvljaku u lepoj varoši pod bregom. Tradicionalni pijačni dani nekada su bili četvrtak i subota ali je prvi izgubio primat jer varošani tada rade (oni koji imaju posao) pa je težište trgovine prebačenu u subotu, kao svačiji slobodan dan. Zato je za onoga ko je nameran štogod da pazari ili samo prošeta i vidi šta se nudi, subota pravi dan za posetu buvljaku (bivšoj furdi). Ali - pažnja - pre osam sati ne vredi dolaziti jer oko sedam stižu prodavci, otvaraju tezge, raspoređuju robu. Dakle, da bi se videlo šta se nudi ne treba više, kao nekad, poraniti već se jutranja kafica može natenane posrkati u udobnosti doma svoga. Na buvljak je valjalo raniti u neka slavnija vremena, tokom 1990-tih, kada je on ličio na bučni i šareni bliskoistočni bazar, sa robom iz svih delova sveta: tehnikom iz Austrije i Nemačke, parfemima iz Italije i Francuske, pamučnim majicama iz Kine (tada Kineza prodavaca još nije bilo), ženskim krpicama iz Turske i Bugarske, kristalom i posteljinom iz Češke, satovima iz Poljske, šubarama i čizmama iz Rusije, voćnim sokovima iz Grčke, ribljim konzervama sa Tajvana, damskim krznom iz Bugarske, slatkišima odasvud. Tada se sve moglo kupiti, što kažu ’od igle do lokomotive’, i to odmah ili se, ako traženog nema, roba naruči od prodavca i već sledeće subote kupac može da je ima. Sa današnje distance, može se reći ’to su bila zlatna vremena’.

            Danas je buvljak upola manji nego što je bio, dva reda tezgi odmah do ulaza konstantno su prazna, izbor robe je sužen, kupaci su ovdašnji (nema više poseta ’šverc bus tura’ iz centralne Srbije); samo je ’kineska četvrt’ napredovala, krcata je svim i svačim - ali isto to se može kupiti svuda po sadašnjoj nam državi. Prodavci su, pored stalnonaseljenih Kineza, pretežno domaći; Rumuna je malo, od Bugara zaluta poneki tu-i-tamo, Poljaka, Čeha i Rusa odavno nema. Prodaja je specijalizovana: na tezgama, ispod uredno ispisanih tabli sa imenom registrovane firme, može se naći samo određena roba: prehrana, kozmetika, odeća, alati, sve za kupatilo, boje i lakovi, kablovi itd. Svaštarenja skoro da nema pa je mušterijama olakšano traženje po krivudavim ulicama pokrivenim starim šatorskim krilima, plastičnim folijama ili kamionskim ceradama. Dahčući i znojeći se od zapare, oni grabe prema svom cilju, gurajući se kroz ’čepove’ ljudi (koji nastanu kad par posetiteljki stane da se natenane ispriča). Gužve nisu kao nekada, nema ni žurbe kakve je bilo ali još uvek ima dana kada je na buvljaku vrlo živo. Mada, svaki prodavac će reći da je promet opao, da ljudi nemaju para, da je zarada slaba ili nikakva ali da im nema druge pa moraju da rade to što rade. Mnogi se ovim poslom bave i po 20 godina, od vremena inflacije i ratova za kojima su došle kobne privatizacije kada se masovno ostajalo na ulici a od Biroa za zapošljavanje nije bilo nikakve vajde. A da se živi mora, deca rastu, treba ih oblačiti i školovati... Bilo je vremena kada se ovde zarađivalo bolje nego u firmama, roba se tražila, brzo dolazila, još brže se prodavala; sada su druga vremena, svi kupuju ’na kašičicu’, tako se i živi, ne ’od danas do sutra’ nego ’od ujutru do popodne’ a uveče - ko zna kako će biti.

            „Trenutno je zatišje“, kazaće razgovorljivi prodavac - a uglavnom su svi takvi jer nema mnogo posla a podne je daleko. „Leto je, narod ćuti u hladovini, ko je smeo zadužio se da ode na more. Pred kraj avgusta biće malo gužve oko opreme školaraca: rančevi, sveske, pribor, bojice, patike, jakne, farmerke... I za to se premišljaju i presabiru. Najesen nalete ovi sa sela i pazare na veliko materijale, posteljine, peškire - spremaju svadbe pa im treba. Samo i toga je sve ređe. Onda do Božića, katoličkog i pravoslavnog, i Nove godine sve ide kilavo. A posle Nove godine još malo je gužva zbog slava a od februara do proleća - čista propast, ne vredi ni dolaziti na buvljak. A ako ne odeš, ždereš se jer si možda propustio nešto. I tako iz dana u dan, šta ćeš?“

            Dok namernik kreće dalje, pogled mu, na susednoj tezgi, pada na kutije lekova smeštene između pakovanja sunđera za pranje sudova i ’tableta’ protiv komaraca. „Šta je to“, pitanje je za staricu koja budno motri na prolaznike. „Lekovi, šta bi bilo? Ovi su za šećer, ovi za pritisak, ovo ti je antibiotik.“ „Otkud to na buvljaku?“ „Otkud? Oduvek. Donosili su to još Rumuni i Bugari kad kod nas nije bilo. Pa su Rusi donosili tablete za cirkulaciju za one koji su imali šlog. Kinezi su imali one ’tigrove maasti’ za reumu i glavobolju. Uvek je to bilo ovde da se kupi.“ „A ovi lekovi su naši.“ „Naši.“ „Pa jel kupuje neko?“ „Nego kako. Kupuje svet. Ovde to dobije odma, ne mora da ide kod lekara, da čeka, plati participaciju ovamo, plati tamo, nervira se. A kad dođeš u apoteku ono leka nema pa ti prođe vreme za recept i moraš opet kod lekara... A sad više u apoteki ne možeš ništa da dobiješ bez recopisa. Onda im lakše da ovde kupe. Malo je skuplje ali se ne nerviraš, ne dangubiš i čuvaš živce.“ „Jel su ispravni ti lekovi.“ „Jesu, što ne bi bili? Ove i ja pijem svako jutro i uveče.“ „Pa odakle vama ti lekovi?“ „A šta se tebe tiče? Jesi ti neka kontrola? Moji su pa ih prodajem. Ako ti trebaju - kupi, ako nećeš - mani se moje glave“. I u pravu je. Svako neka gleda svoja posla i neka se snalazi u ovim smutnim vremeni kako zna i ume.

            Dok izlazi sa buvljaka, namernik zapaža da su u sredini pijace, po zemlji prostrte gomile odeće i drangulija. To je ostatak nekadašnje furde na kojoj se prodavala polovna, iznošena roba. Dobrih 15-tak godina potpuno je nestala, svi su kupovali nove stvari. Sada, izgleda da su polovnjaci ponovo aktuelni. Ponuda je velika a i broj zainteresovanih koji razgledaju popriličan je. Što bi se reklo - za svakoga će se, prema njegoivm mogućnostima, naći nešto.

(2012)

           

BUVLJAK U IŠČEKIVANJU RACIJE

Među nezvaničnim znamenitostima grada pod kulom već gotovo tri decenije je i buvljak. Ne tako davno mogli su se u pobočnim ulicama oko buvljaka videti autobusi kojim su se dovezli šoping kupci iz raznih gradova Srbije. Odmah do njih bili su parkirani autobusi iz Rumunije kojima su pristigli prodavci ali i kupci. U stvari, buvljak je i postao poznat upravo zahvaljujući robi iz ove nekada tvrdo socijalističke a potom oslobođene i ka čarima kapitalizmu hrleće susedne države. Stariji 'Vrštani' setiće se da je buvljak, koji se onda zvao 'furda', posle II velikog rata radio najpre u produžetku zelene pijace i bavio se prodajom i kupovinom iznošene odeće i obuće, svakovrsnih starih stvari od šrafova do jastuka i posteljine ili pročitanih stripova i školskih knjiga. Ptom je furda premeštena na prostor takozvane stočne pijace, na poljanu kraj klanice gde se i danas nalazi. Tamo se četvrtkom i subotom nastavljala prastara sirotinjska rabota koju ni prosperitet socijalizma nije mogao uništiti jer, kao i pre rata, uvek je bilo onih koji nisu mogli da odu u prodavnicu i kupe novo već su morali da potrebno nađu među polovnim, od nekoga već korišćenim i odbačenim stvarima. Tako su, u dva reda, pored klaničnog zida, sred prašine i blata, uz zvučnu pratnju svinja, prasića ili teladi iz kaveza smeštenih malo dalje, gušeni ponekad teškim mirisima spaljivanih kostiju i dlake, nevični prodavci nudili, na zemlji zastrtoj novinama ili čaršafima, ponešto od sadržaja svojih šupa i špaizeva a, uz obavezno cenkanje i nadmudrivanje, robu su kupovali ljudi vrlo slični prodavcima. Atmosfera italijanskih neorealističkih filmova lebdela je nad čitavom furdom, neka tužna veselost igrala je preko lica koja nikada nisu živela dovoljno dobro, koja su zapamtila bedu predratnu i ratnu a ni od blagodeti ovog vremena nisu puno osetila. Taj tihi umor planuo bi kod nekog od prodavaca kada bi im službenik naplaćivao pijačarini, ovde zvanu 'armincija'. Tarifa je bila potpuno pogodbena i određivana na licu mesta prema količini i vrednosti izložene robe. Neki od prodavaca nije mogao da prihvati odrezanu cenu, pokušavajući da dokaže kako to što leži pred njim ne vredi toliko, da on od toga ne može da se obogati. Ipak, većina je rezignirano vadila novac i plaćala zakup parčeta prazne zemlje koje su zauzeli zato što su stigli pre nekih drugih.

            Tako je furda, u prvim poratnim decenijama, bila nezvanična socijalna ustanova namenjana snabdevanju i oblačenju nižih slojeva (pošto klasa osim radničke nije bilo). Polovinom 1970-tih počele su se dešavati promene koje će promeniti furdu. Malogranični promet sa Rumunijom donekle je otvoren, stanovnici bliskih država mogli su da, s pograničnom dozvolom u džepu, pređu granicu i posete davno neviđene rođake ili prošetaju gradićima i selima koji su se prostorali do Temišvara. Dovitljivost običnog sveta ponovo je došla na svoje i ubrzo su na furdi osvanuli margarini, orasi i donji veš iz Rumunije. Tako je daleki Trst dobio jaku i blisku konkurenciju; istina, nije bilo farmerki i slične ekskluzive ali jeste svakodnevnih sitnica. Jednom otkrivena pukotina u monolitnim zgradama država proširivane su zdušnim radom pojedinaca i grupa koje su nanjušile laku zaradu. Ispostavilo se da su i tamošnji mrgodni carinici žaljni naše vegete, cigareta ili najlon čarapa a ovdašnji nisu bili izbirljivi, prihvatali su svakovrsne ponude. Tako je Vršac s okolnim selima otkrio šverc. Na temeljima furde počeo je da niče buvljak sa novom robom. Zarada je rasla pa su počeli da se pojavljuju i prodavci koji svoju ponudu baziraju samo na švercu. Naravno, bilo je i onih koji su radili 'na veliko' i sa nedozvoljenom robom (zlatom i srebrom). Tih godina, polovinom 1970-tih, u svetskim bedekerima koji daju instrukcije zapadnjacima kako da putuju iza gvozdene zavese počinju se pominjati Vršac, restoran «Šaran» kao mesto za promenu deviza u rumunske  leje i buvljak kao mesto za nabavke. U 1980-tim buvljak dobija prve prave tezge koje se zakupljuju a asortiman ponude širi se otkrivanjem novih proizvođača, Bugarske, Nemačke i potom Turske; osim odeće, obuće i konzervi na prodaju stižu i kućna hemija, kozmetika i tzv mali kućni aparati te mnoštvo potrebnih sitnica. Ulazak na vrata buvljaka sve je više ličio na ulazak na orijentalni bazar šarenih boja, između tezgi razapetom robom, mnoštvom naroda koji se tiska, prodavcima vrele kafe ili komada bureka koji se tiskaju među kupcima i šetačima, poletnim i grlatim prodavcima, džeparošima, muzikom sa piratskih kaseta, dimom roštilja. Polet buvljaka početkom 1990-tih uznesen je u neslućene visine 'zahvaljujući' nepravednim i ničim izazvanim sankcijama. Uz okeane nafte i benzina iz Rumunije se izlivaju tone hrane, cigareta, toalet papira, kozmetike, svezaka i olovaka, baterija... a sve se to preko tezgi buvljaka pretovaruje u bezbrojne kese i cegere običnog sveta. Preduzeća koja su propala ili slala radnike na plaćena odsustva postala su izvor mnoštva prodavaca koji su, s ogromnim torbama 'krmačama', putovali, kupovali, donosili i nudili, po vrelini ili ciči zimi svakovrsnu robu, prihvatajući razik da propadnu umesto zarade za goli život. Buvljak je preturio preko glave i veliki udar izazvan poslednjih godina pristizanjem Kineza sa jeftinom robom i nastavio da živi, unekoliko manje isplativo ali i dalje aktivno.

Ulogu socijalnog amortizara buvljak je prihvatio u potpunosti i sve do danas je ispunjava i odrađuje bez dana bolovanja, bez poštede, bez subvencija. Čak ni povremeni udari policije i carinika, plenidbe robe, najčešće bez zapisnika ili pokretanja prekršajnog postupka prema prodavcima, nisu uspeli da unište buvljak jer ogromna većina onih koji su na njemu tu su jer nemaju gde drugde. Uglavnom su to mali ljudi, sasvim samostalni ili poslednji u lancu velikih švercera; njihovim kažnjavanjem ne može se uništiti tzv siva ekonomija jer je ona u drugim, bogatijim krugovima na koje, čini se, ni jedna vlast nije mogla ili smela da udari. Redovni prodavci za tezgama buvljaka nerado pričaju o svom poslu ali se iz škrtih reči postepeno naslućuje da zasnivaju svoju rabotu na prostoj računici: izgubili su posao ili ga nikada nisu ni imali, imaju penzije od koji ne mogu da plate ni komunalije, gotovo je neverovatno da će se ponovo zaposliti jer posla nema, ako ga i nađu neredovan je, kod privatnika koji bi da im oderu i kožu a zarada je nedovoljno da ishrane porodicu; preostaje ima samo da ili počnu da kradu ili, ako nemaju drugi pošteni način, da krenu putem sitne trgovine. Neki od njih na ovaj buvljački način već punu deceniju uspevaju da skrpe kraj s krajem. Nije im lako ali - mora se. Da se može živeti od nečega drugog već bi se tome okrenuli ali... Ne žale se, ali ni ne očekuju da će im neko pomoći, pre će im neko i ovu šansu oteti. A šta onda? Kuda se okrenuti, kuda denuti, kako decu izvesti na put? O tome misle prodavci na vršačkom buvljaku ovih dana dok očekuju šta im je, kakvu muku, vlast spremila. Ako je od vlasti to ne može biti dobro. Fama o sivoj ekonomiji i fiskalnim kasama lebdi nad tezgama. Ako smo platili carinu i pijačninu šta još treba, pitaju se slušajući priče o racijama na pančevačkom buvljaku i najavama novih. Zašto ne kontrolišu privatnike koji imaju radnje, maltretiraju svoje radnike i ko zna šta još rade? Na buvljaku nema penzijskog osiguranja, ne smeš da se razboliš, kisneš i zebeš, plaćaš pijačninu a ima dana kad se skoro ništa ne proda. Svet nema para, sve je više šetača između tezgi ali mora se živeti. Ako mi rušimo državu neka nam daju da radimo u firmama i problem je rešen. Samo, takvih firmi nema ili te plaćaju da ne možeš da platiš ni struju i vodu a posle te otpuste i opet si na ulici. Dobro je što su se oni iz Pančeva i Niša setili da štrajkuju ali teško da će od toga biti nešto. Ne vide ministri u kabinetima kako je ovde. Daleko smo im a, drugo, moraju da ispune naloge stranaca pa makar nas sve doveli do prosjačkog štapa, kaže prodavac koji ima 45 godina života, višu ekonomsku školu, 15-tak godina štaža, rešenje da je tehnološki višak i 4-članu porodicu. Zato su nam prodali firme za bud-zašto i isterali na ulice. Ne trebamo nikome, matori smo, para nemamo. Sad hoće da nas fiskalizuju, a to je samo još poreza; ko to ne može da plati neka propadne. A u radnjama je roba odmah poskupela, gazde prebacile cenu kase na kupce pa ispada da kupci plaćaju državu. I na buvljaku će sve da poskupi kod onih koji ostanu pa će biti još manje kupaca i čemu to vodi? Sleže ramenima. Niko ovde ne prodaje i kupuje od besa nego zato što nema dovoljno pa se krpi kako zna i ume. Šta će sa nama? Da svi odemo na kazan sirotinjske kuhinje ili će da nas potamane? Možda će štrajk nešto malo da odloži ali isteraće vlast svoje po našoj grbači.

Iz perspektive buvljaka i ljudi na njemu Vršac nije prosperitetan grad. Ali, naravno, niko sa buvljaka ne ulazi u statistike o prosečnim zaradama - čak i tamo im nema mesta. Njih ima u evidenciji bivšeg biroa rada, sadašnje nacionalne službe zapošljavanja ili centra za socijalni rad. Ima ih i u pretnjama ministara finansija i obećanjima nekih drugih. U međuvremenu prostor za opstanak buvljaka sužava se i spolja i iznutra: uvedene su vize i dažbine za sve zemlje iz kojih je pristizala roba na ovdašnji bazar, država trenira strogoću i fisklane kase. U centru obruča je buvljak, vršački i slični mu širom zemlje Srbije i njegovi prodavci. Ima li im izlaza?

VRŠAČKI BUVLJAK – MESEC DANA POSLE

Dok teško nebo skriva vrh vršačkog brega sa kulom, u subotnje prepodne, najživlji pijačni dan, prošavši kroz 'zelenu' pijacu i krivudavi sokak, posetilac namernik stiže na ulaz u ovdašnji buvljak. Već na prilazima očite su promene: tamo gde su se vozila gužvala za parking a bicikli krividali kroz reku pešaka skoro da nema živosti. I 'prčvarnice za rakijicu s nogu', razbacane na raskrsnici pred buvljakom zvrje poluprazne. Na samim vratima, gde se pre samo mesec dana, u svako doba godine, moralo gurati i laktati da bi se prošlo, stoje zaludni prodavci semenki i dopuna za mobilne. Sada posetioci buvljaka ulaze gurajući bicikl što je nekada bilo nezamislivo. S druge strane žice, desno od ulaza i dalje je tezga ključara-oštrača noževa a u produžetku niz tezgi koje drže Kinezi. Od ulaza, pravo napred, puca pogled na dve ulice limenih tezgi-kićica; a tamo, gde su u po tropskog leta ili sibirskih hladnoća, stajale tone svakovrsne robe sada belasaju zakatančena vrata. Prodavci, najviše odeće, donjeg veša, trenerki, vetrovki, farmerica, majica, razbacani su po ulicama ali njihove tezge su ostrvca u pustom moru. Slična je situacija i u sledećoj ulici. Samo treća, krajnja podseća na nekadašnju živost. Ovde je ostao najveći broj prodavaca; tu su, pored 'konfekcionara', plastičari, oni sa dečijim igračkama, bojankama i video igricama, prodavci sitnih kućnih aparata, margarina i čokolada, ulja za motore i ostalih auto potrepština.
Zastajemo pored tezge sa satovima, baterijama, mikserima, sokovnicima, video kasetama. Prodavca, mlađeg čoveka, besposleno naslonjenog na tezgu, pitamo 'kako je' a on sleže ramenima: «Nikako. Došli su nam glave sa fiskalnim kasama i porezom. Sad još i ne izgleda tako strašno ali biće. Mnogi, oni manji, odustali su i više ne dolaze. Pored mene je godinama prodavao bračni par penzionera. Išli su u nabavku u Rumuniju sa 4-5 torbe. Od toga jednu torbu zadrže za kuću a ostalo prodaju da pokriju troškove i zarade za sledeću turu. Šta će? Penzija mala, deca rade u lošim firmama, morali su da se krpe. Tamo preko je bio čovek kome je preduzeće propalo. Ni njega nema. Izračunali su da ne mogu od prodaje da pokriju poreze i kasu i da još zarade. Prepolovili smo se. Ma i više ih je odustalo.
Kad se digla ona vika oko fiskalizacije, svi smo bili u opštini. Tamo su nas saslušali neki funkcioneri, rekli nam da sve to nije do njih, primili našu peticiju i obećali da će da je proslede gore. Koji dan posle svima na pijaci su podeli letak gde piše šta treba da uradimo da bi se legalizovali. Moraš da plaćaš kasu, porez i doprinose. Posle smo opet išli u opštinu ali od toga nije bilo vajde. Kad sve okreneš, treba ti mesečno oko pet hiljada za dažbine plus kasa koja je najmanje 20 hiljada. Do kraja godine neće nam tražiti poreklo robe ali posle i to moraš da prikažeš. Obavezna je i potvrda da si zakupio tezgu a to je još dve hiljadarke. Nisu nam dali nikakav popust mada smo ovde i na suncu i kiši i ledu i radimo samo pre podne. Ovde nije uređeno kao u Subotici pa da ima velike hangare i struju. Oni su sklonjeni od nevremena i rade do osam sati uveče. Kod nas ti je prava pijaca, od ujutru do tri popodne, na otvorenom a plaćamo kao da imamo butike. Ne znam kako ću da pokrijem sve troškove. Probaću još do nove godine pa kako bude. Ako ne ide – odustajem. Vidiš da nema ni gužve. Promet je jako opao. I ranije je bilo mnogo onih što samo razgledaju, a sad još više. Što manje prodavaca manje i kupaca i tako u krug. Na kraju neće biti ni nas ni njih. Kome će onda da naplate porez? Kinezi će ostati, roba im jeftina i uvoze je na tone. Jeste da je bofl ali narod i to teško može da plati. A znaš kako kažu 'kolko para tolko i muzike'. Ko ima para ne dolazi ovamo. Trebamo mi narodu ali to političari neće da vide. Lome nas da napune kase i dele sebi plate. A Rumuni su se malo sabrali: ko je Rumun odavde ide u Rumuniju bez vize i može robu da prenese tamo i donese ovamo. I Srbi odande dolaze kod nas bez viza. Ali sve to nije puno. Kažem ti: neće na dobro da izađe.»
Zahvaljujemo na priči i nastavljamo. Ulazimo u deo sa skleptanim drvenim tezgama pokrivenim limom i najlonom. Tu prodaju pomenuti Rumuni; izbor je šarolik: konzerve, školski pribor, baterije, ručni alat, donji veš, toalet papir, malo odeće i obuće. Ljudi je više, razgovor glasniji. Skoro da poverujete da je stanje kakvo je bilo pre. Kad se stigne do 'špica' u kome se spajaju zid klanice i pijačna ograda, skreće se u ulicu koja vodi do ulazno-izlazne kapije za vozila. Na pola puta do nje nema više tezgi a na poljani posutoj belim, kvarcnim peskom raširila se (po ceni zakupa od 50 dinara za metar zemlje), na starim novinama i najlonu, polovna roba: iskrivljena obuća, demodirani kaputi i odela, izubijani video-rekorderi, delovi za automobile, ramovi sa kič slikama, raskupusane knjige ili nikad čitani kompleti klasika, šrafovi, bezvredne i besmislene drangulije. Prodavci liče na robu koju nude: ostareli, oširomašeni, u odeći koja je za nijansu bolja od one na zemlji. Naravno, i kupci su identičnog izgleda. Svi kao da su preslikani iz neorealističkih filmova o jadu i bedi posleratne Italije. Istini za volju, upravo tako, sa polovnom robom, počeo je bivljak, zvan 'furda', da radi još pre I svetskog rata. I izgleda da će se, posle punog kruga uzleta i prosperiteta, na žalost većinskog, platežno (ne)sposobnog stanovništva, buvljak vratiti na taj početak, u sirotinju i bedu ovog puta XXI veka.

BUVLJAK U IŠČEKIVANJU RACIJE

Među nezvaničnim znamenitostima grada pod kulom već gotovo tri decenije je i buvljak. Ne tako davno mogli su se u pobočnim ulicama oko buvljaka videti autobusi kojim su se dovezli šoping kupci iz raznih gradova Srbije. Odmah do njih bili su parkirani autobusi iz Rumunije kojima su pristigli prodavci ali i kupci. U stvari, buvljak je i postao poznat upravo zahvaljujući robi iz ove nekada tvrdo socijalističke a potom oslobođene i ka čarima kapitalizmu hrleće susedne države. Stariji 'Vrštani' setiće se da je buvljak, koji se onda zvao 'furda', posle II velikog rata radio najpre u produžetku zelene pijace i bavio se prodajom i kupovinom iznošene odeće i obuće, svakovrsnih starih stvari od šrafova do jastuka i posteljine ili pročitanih stripova i školskih knjiga. Ptom je furda premeštena na prostor takozvane stočne pijace, na poljanu kraj klanice gde se i danas nalazi. Tamo se četvrtkom i subotom nastavljala prastara sirotinjska rabota koju ni prosperitet socijalizma nije mogao uništiti jer, kao i pre rata, uvek je bilo onih koji nisu mogli da odu u prodavnicu i kupe novo već su morali da potrebno nađu među polovnim, od nekoga već korišćenim i odbačenim stvarima. Tako su, u dva reda, pored klaničnog zida, sred prašine i blata, uz zvučnu pratnju svinja, prasića ili teladi iz kaveza smeštenih malo dalje, gušeni ponekad teškim mirisima spaljivanih kostiju i dlake, nevični prodavci nudili, na zemlji zastrtoj novinama ili čaršafima, ponešto od sadržaja svojih šupa i špaizeva a, uz obavezno cenkanje i nadmudrivanje, robu su kupovali ljudi vrlo slični prodavcima. Atmosfera italijanskih neorealističkih filmova lebdela je nad čitavom furdom, neka tužna veselost igrala je preko lica koja nikada nisu živela dovoljno dobro, koja su zapamtila bedu predratnu i ratnu a ni od blagodeti ovog vremena nisu puno osetila. Taj tihi umor planuo bi kod nekog od prodavaca kada bi im službenik naplaćivao pijačarini, ovde zvanu 'armincija'. Tarifa je bila potpuno pogodbena i određivana na licu mesta prema količini i vrednosti izložene robe. Neki od prodavaca nije mogao da prihvati odrezanu cenu, pokušavajući da dokaže kako to što leži pred njim ne vredi toliko, da on od toga ne može da se obogati. Ipak, većina je rezignirano vadila novac i plaćala zakup parčeta prazne zemlje koje su zauzeli zato što su stigli pre nekih drugih.

    Tako je furda, u prvim poratnim decenijama, bila nezvanična socijalna ustanova namenjana snabdevanju i oblačenju nižih slojeva (pošto klasa osim radničke nije bilo). Polovinom 1970-tih počele su se dešavati promene koje će promeniti furdu. Malogranični promet sa Rumunijom donekle je otvoren, stanovnici bliskih država mogli su da, s pograničnom dozvolom u džepu, pređu granicu i posete davno neviđene rođake ili prošetaju gradićima i selima koji su se prostorali do Temišvara. Dovitljivost običnog sveta ponovo je došla na svoje i ubrzo su na furdi osvanuli margarini, orasi i donji veš iz Rumunije. Tako je daleki Trst dobio jaku i blisku konkurenciju; istina, nije bilo farmerki i slične ekskluzive ali jeste svakodnevnih sitnica. Jednom otkrivena pukotina u monolitnim zgradama država proširivane su zdušnim radom pojedinaca i grupa koje su nanjušile laku zaradu. Ispostavilo se da su i tamošnji mrgodni carinici žaljni naše vegete, cigareta ili najlon čarapa a ovdašnji nisu bili izbirljivi, prihvatali su svakovrsne ponude. Tako je Vršac s okolnim selima otkrio šverc. Na temeljima furde počeo je da niče buvljak sa novom robom. Zarada je rasla pa su počeli da se pojavljuju i prodavci koji svoju ponudu baziraju samo na švercu. Naravno, bilo je i onih koji su radili 'na veliko' i sa nedozvoljenom robom (zlatom i srebrom). Tih godina, polovinom 1970-tih, u svetskim bedekerima koji daju instrukcije zapadnjacima kako da putuju iza gvozdene zavese počinju se pominjati Vršac, restoran «Šaran» kao mesto za promenu deviza u rumunske  leje i buvljak kao mesto za nabavke. U 1980-tim buvljak dobija prve prave tezge koje se zakupljuju a asortiman ponude širi se otkrivanjem novih proizvođača, Bugarske, Nemačke i potom Turske; osim odeće, obuće i konzervi na prodaju stižu i kućna hemija, kozmetika i tzv mali kućni aparati te mnoštvo potrebnih sitnica. Ulazak na vrata buvljaka sve je više ličio na ulazak na orijentalni bazar šarenih boja, između tezgi razapetom robom, mnoštvom naroda koji se tiska, prodavcima vrele kafe ili komada bureka koji se tiskaju među kupcima i šetačima, poletnim i grlatim prodavcima, džeparošima, muzikom sa piratskih kaseta, dimom roštilja. Polet buvljaka početkom 1990-tih uznesen je u neslućene visine 'zahvaljujući' nepravednim i ničim izazvanim sankcijama. Uz okeane nafte i benzina iz Rumunije se izlivaju tone hrane, cigareta, toalet papira, kozmetike, svezaka i olovaka, baterija... a sve se to preko tezgi buvljaka pretovaruje u bezbrojne kese i cegere običnog sveta. Preduzeća koja su propala ili slala radnike na plaćena odsustva postala su izvor mnoštva prodavaca koji su, s ogromnim torbama 'krmačama', putovali, kupovali, donosili i nudili, po vrelini ili ciči zimi svakovrsnu robu, prihvatajući razik da propadnu umesto zarade za goli život. Buvljak je preturio preko glave i veliki udar izazvan poslednjih godina pristizanjem Kineza sa jeftinom robom i nastavio da živi, unekoliko manje isplativo ali i dalje aktivno.
Ulogu socijalnog amortizara buvljak je prihvatio u potpunosti i sve do danas je ispunjava i odrađuje bez dana bolovanja, bez poštede, bez subvencija. Čak ni povremeni udari policije i carinika, plenidbe robe, najčešće bez zapisnika ili pokretanja prekršajnog postupka prema prodavcima, nisu uspeli da unište buvljak jer ogromna većina onih koji su na njemu tu su jer nemaju gde drugde. Uglavnom su to mali ljudi, sasvim samostalni ili poslednji u lancu velikih švercera; njihovim kažnjavanjem ne može se uništiti tzv siva ekonomija jer je ona u drugim, bogatijim krugovima na koje, čini se, ni jedna vlast nije mogla ili smela da udari. Redovni prodavci za tezgama buvljaka nerado pričaju o svom poslu ali se iz škrtih reči postepeno naslućuje da zasnivaju svoju rabotu na prostoj računici: izgubili su posao ili ga nikada nisu ni imali, imaju penzije od koji ne mogu da plate ni komunalije, gotovo je neverovatno da će se ponovo zaposliti jer posla nema, ako ga i nađu neredovan je, kod privatnika koji bi da im oderu i kožu a zarada je nedovoljno da ishrane porodicu; preostaje ima samo da ili počnu da kradu ili, ako nemaju drugi pošteni način, da krenu putem sitne trgovine. Neki od njih na ovaj buvljački način već punu deceniju uspevaju da skrpe kraj s krajem. Nije im lako ali - mora se. Da se može živeti od nečega drugog već bi se tome okrenuli ali... Ne žale se, ali ni ne očekuju da će im neko pomoći, pre će im neko i ovu šansu oteti. A šta onda? Kuda se okrenuti, kuda denuti, kako decu izvesti na put? O tome misle prodavci na vršačkom buvljaku ovih dana dok očekuju šta im je, kakvu muku, vlast spremila. Ako je od vlasti to ne može biti dobro. Fama o sivoj ekonomiji i fiskalnim kasama lebdi nad tezgama. Ako smo platili carinu i pijačninu šta još treba, pitaju se slušajući priče o racijama na pančevačkom buvljaku i najavama novih. Zašto ne kontrolišu privatnike koji imaju radnje, maltretiraju svoje radnike i ko zna šta još rade? Na buvljaku nema penzijskog osiguranja, ne smeš da se razboliš, kisneš i zebeš, plaćaš pijačninu a ima dana kad se skoro ništa ne proda. Svet nema para, sve je više šetača između tezgi ali mora se živeti. Ako mi rušimo državu neka nam daju da radimo u firmama i problem je rešen. Samo, takvih firmi nema ili te plaćaju da ne možeš da platiš ni struju i vodu a posle te otpuste i opet si na ulici. Dobro je što su se oni iz Pančeva i Niša setili da štrajkuju ali teško da će od toga biti nešto. Ne vide ministri u kabinetima kako je ovde. Daleko smo im a, drugo, moraju da ispune naloge stranaca pa makar nas sve doveli do prosjačkog štapa, kaže prodavac koji ima 45 godina života, višu ekonomsku školu, 15-tak godina štaža, rešenje da je tehnološki višak i 4-članu porodicu. Zato su nam prodali firme za bud-zašto i isterali na ulice. Ne trebamo nikome, matori smo, para nemamo. Sad hoće da nas fiskalizuju, a to je samo još poreza; ko to ne može da plati neka propadne. A u radnjama je roba odmah poskupela, gazde prebacile cenu kase na kupce pa ispada da kupci plaćaju državu. I na buvljaku će sve da poskupi kod onih koji ostanu pa će biti još manje kupaca i čemu to vodi? Sleže ramenima. Niko ovde ne prodaje i kupuje od besa nego zato što nema dovoljno pa se krpi kako zna i ume. Šta će sa nama? Da svi odemo na kazan sirotinjske kuhinje ili će da nas potamane? Možda će štrajk nešto malo da odloži ali isteraće vlast svoje po našoj grbači.
Iz perspektive buvljaka i ljudi na njemu Vršac nije prosperitetan grad. Ali, naravno, niko sa buvljaka ne ulazi u statistike o prosečnim zaradama - čak i tamo im nema mesta. Njih ima u evidenciji bivšeg biroa rada, sadašnje nacionalne službe zapošljavanja ili centra za socijalni rad. Ima ih i u pretnjama ministara finansija i obećanjima nekih drugih. U međuvremenu prostor za opstanak buvljaka sužava se i spolja i iznutra: uvedene su vize i dažbine za sve zemlje iz kojih je pristizala roba na ovdašnji bazar, država trenira strogoću i fisklane kase. U centru obruča je buvljak, vršački i slični mu širom zemlje Srbije i njegovi prodavci. Ima li im izlaza?