Subota je pravi dan za posetu buvljaku u lepoj
varoši pod bregom. Tradicionalni pijačni dani nekada su bili četvrtak i subota
ali je prvi izgubio primat jer varošani tada rade (oni koji imaju posao) pa je
težište trgovine prebačenu u subotu, kao svačiji slobodan dan. Zato je za onoga
ko je nameran štogod da pazari ili samo prošeta i vidi šta se nudi, subota
pravi dan za posetu buvljaku (bivšoj furdi). Ali - pažnja - pre osam sati ne
vredi dolaziti jer oko sedam stižu prodavci, otvaraju tezge, raspoređuju robu.
Dakle, da bi se videlo šta se nudi ne treba više, kao nekad, poraniti već se
jutranja kafica može natenane posrkati u udobnosti doma svoga. Na buvljak je
valjalo raniti u neka slavnija vremena, tokom 1990-tih, kada je on ličio na
bučni i šareni bliskoistočni bazar, sa robom iz svih delova sveta: tehnikom iz
Austrije i Nemačke, parfemima iz Italije i Francuske, pamučnim majicama iz Kine
(tada Kineza prodavaca još nije bilo), ženskim krpicama iz Turske i Bugarske, kristalom
i posteljinom iz Češke, satovima iz Poljske, šubarama i čizmama iz Rusije, voćnim
sokovima iz Grčke, ribljim konzervama sa Tajvana, damskim krznom iz Bugarske,
slatkišima odasvud. Tada se sve moglo kupiti, što kažu ’od igle do lokomotive’, i to odmah ili se, ako traženog nema, roba
naruči od prodavca i već sledeće subote kupac može da je ima. Sa današnje
distance, može se reći ’to su bila zlatna
vremena’.
Danas
je buvljak upola manji nego što je bio, dva reda tezgi odmah do ulaza konstantno
su prazna, izbor robe je sužen, kupaci su ovdašnji (nema više poseta ’šverc bus tura’ iz centralne Srbije);
samo je ’kineska četvrt’ napredovala,
krcata je svim i svačim - ali isto to se može kupiti svuda po sadašnjoj nam
državi. Prodavci su, pored stalnonaseljenih Kineza, pretežno domaći; Rumuna je
malo, od Bugara zaluta poneki tu-i-tamo, Poljaka, Čeha i Rusa odavno nema. Prodaja
je specijalizovana: na tezgama, ispod uredno ispisanih tabli sa imenom
registrovane firme, može se naći samo određena roba: prehrana, kozmetika,
odeća, alati, sve za kupatilo, boje i lakovi, kablovi itd. Svaštarenja skoro da
nema pa je mušterijama olakšano traženje po krivudavim ulicama pokrivenim
starim šatorskim krilima, plastičnim folijama ili kamionskim ceradama. Dahčući
i znojeći se od zapare, oni grabe prema svom cilju, gurajući se kroz ’čepove’
ljudi (koji nastanu kad par posetiteljki stane da se natenane ispriča). Gužve
nisu kao nekada, nema ni žurbe kakve je bilo ali još uvek ima dana kada je na
buvljaku vrlo živo. Mada, svaki prodavac će reći da je promet opao, da ljudi
nemaju para, da je zarada slaba ili nikakva ali da im nema druge pa moraju da
rade to što rade. Mnogi se ovim poslom bave i po 20 godina, od vremena
inflacije i ratova za kojima su došle kobne privatizacije kada se masovno
ostajalo na ulici a od Biroa za zapošljavanje nije bilo nikakve vajde. A da se
živi mora, deca rastu, treba ih oblačiti i školovati... Bilo je vremena kada se
ovde zarađivalo bolje nego u firmama, roba se tražila, brzo dolazila, još brže
se prodavala; sada su druga vremena, svi kupuju ’na kašičicu’, tako se i živi, ne ’od danas do sutra’ nego ’od
ujutru do popodne’ a uveče - ko zna kako će biti.
„Trenutno je zatišje“, kazaće
razgovorljivi prodavac - a uglavnom su svi takvi jer nema mnogo posla a podne
je daleko. „Leto je, narod ćuti u
hladovini, ko je smeo zadužio se da ode na more. Pred kraj avgusta biće malo
gužve oko opreme školaraca: rančevi, sveske, pribor, bojice, patike, jakne, farmerke...
I za to se premišljaju i presabiru. Najesen nalete ovi sa sela i pazare na
veliko materijale, posteljine, peškire - spremaju svadbe pa im treba. Samo i
toga je sve ređe. Onda do Božića, katoličkog i pravoslavnog, i Nove godine sve
ide kilavo. A posle Nove godine još malo je gužva zbog slava a od februara do
proleća - čista propast, ne vredi ni dolaziti na buvljak. A ako ne odeš, ždereš
se jer si možda propustio nešto. I tako iz dana u dan, šta ćeš?“
Dok
namernik kreće dalje, pogled mu, na susednoj tezgi, pada na kutije lekova smeštene
između pakovanja sunđera za pranje sudova i ’tableta’ protiv komaraca. „Šta je to“, pitanje je za staricu koja
budno motri na prolaznike. „Lekovi, šta
bi bilo? Ovi su za šećer, ovi za pritisak, ovo ti je antibiotik.“ „Otkud to na
buvljaku?“ „Otkud? Oduvek. Donosili su to još Rumuni i Bugari kad kod nas nije
bilo. Pa su Rusi donosili tablete za cirkulaciju za one koji su imali šlog.
Kinezi su imali one ’tigrove maasti’ za reumu i glavobolju. Uvek je to bilo
ovde da se kupi.“ „A ovi lekovi su naši.“ „Naši.“ „Pa jel kupuje neko?“ „Nego
kako. Kupuje svet. Ovde to dobije odma, ne mora da ide kod lekara, da čeka,
plati participaciju ovamo, plati tamo, nervira se. A kad dođeš u apoteku ono leka
nema pa ti prođe vreme za recept i moraš opet kod lekara... A sad više u
apoteki ne možeš ništa da dobiješ bez recopisa. Onda im lakše da ovde kupe.
Malo je skuplje ali se ne nerviraš, ne dangubiš i čuvaš živce.“ „Jel su
ispravni ti lekovi.“ „Jesu, što ne bi bili? Ove i ja pijem svako jutro i
uveče.“ „Pa odakle vama ti lekovi?“ „A šta se tebe tiče? Jesi ti neka kontrola?
Moji su pa ih prodajem. Ako ti trebaju - kupi, ako nećeš - mani se moje glave“.
I u pravu je. Svako neka gleda svoja posla i neka se snalazi u ovim smutnim
vremeni kako zna i ume.
Dok
izlazi sa buvljaka, namernik zapaža da su u sredini pijace, po zemlji prostrte
gomile odeće i drangulija. To je ostatak nekadašnje furde na kojoj se prodavala
polovna, iznošena roba. Dobrih 15-tak godina potpuno je nestala, svi su
kupovali nove stvari. Sada, izgleda da su polovnjaci ponovo aktuelni. Ponuda je
velika a i broj zainteresovanih koji razgledaju popriličan je. Što bi se reklo
- za svakoga će se, prema njegoivm mogućnostima, naći nešto.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар