Drugi roman Saše Radonjića, zapaženog pesnika mlađe generacije, koji se 1992.g. romanom "Priručnik za pauna" (KONS) otisnuo u prozne vode, svojevrstan je ogled iz (upotrebimo postmodernistički termin) poližanrovskog. Neodrživost apriornog prezira prema žanrovskoj literaturi jeste (stidljivo) priznata i na ovdašnjim kulturnim horizontima ali se, sem deklarativnih izjava, malo toga zaista izmenilo kako u akademskim krugovima tako i u primarnom svetu literature - romanima i pričama. Postmodernistički stav o ravnopravnosti žanrovske i glavnotokovske književnosti, jednakoj valjanosti i umetničkoj atraktivnosti, nije, čini se, preozbiljno shvaćen. Stoga su retki pisci i kritičari/teoretičari koji se upuštaju u istaživanje nepoznatih oblasti žanrova. S druge stranem pak, egzistiranje vrlo jasno određene Science Fiction i Horror scene ostaje getoizovano i neprimećeno.
            Jedan od izuzetaka od ovakve mode je Borislav Pekić, čijim senima je posvećen roman "Traktat o šeširima". Pekić je u svojim delima koristio iskustva žanrova odnosno uvažavao žanrovske majstore: setimo se posveta SF piscima u "1999" te više puta izricanog pozitivnog stava o knjigama Stivena Kinga, nekrunisanog kralja modernog horora. Radonjićevo iskazivanje poštovanja Pekiću pojavljuje se i kao ključ za razumevanje nekih od polazišnih tačaka u romanu "Traktat..." koji u svom podnaslovu nosi i odrednicu "Futuristički vikend roman" (što predstavlja delimično objašnjenje sadržaja u značenju 'futuristički' - a delimično je namerno navođenje - u naznaci 'vikend' što bi značilo kič - na "pogrešan trag").
            Prve stranice romana najavljuju pripovedanje koje se ne drži realističkog ključa već gradi veštačku, artificijelnu stvarnost, jasno i neskriveno oblikovanu po volji i potrebama autora. Tako se pisac nonšalantno odriče, kao nepotrebnog balasta i smetnje u toku priče, bilo kakvih opisa prošlosti Fabijana, glavnog junaka (odričući se tako i "dubinskih" psihologiziranja) ili prostorno/vremenskih naznaka. Dalja dešavanja, serija fantastičnih i apsurdnih epizoda i dogodovština, uvešće čitaoca u detektivski žanr, tačnije u podžanr koji možemo nazvati "sofisticirani krimić" čiji su najpoznatiji autori briljantna imena velike svetske literature kakva su G. K. Česterton, Borhes, Onirio Bustos Domeko (alias Borhes&Kasares). Odlike podžanra su bizarnost likova i situacija, preterivanje u komplikovanju zapleta, namerno preforsirane koincidencije što pomešano sa apsurdom, fantastikom i mistikom daje specifičnu atmosferu bitno različitu od klasičnog detektivsko/kriminalističkog uzročno-posledičnog miljea.
            U daljem toku priča dobija i (najavljene) SF elemente: vremeplov, uz dodatnu neobičnost u maniru klasika žanra H. Dž. Velsa (naime, iako ima vremensku mašinu, Fabijan je ne može koristiti sam već zavisi od dobre volje majmuna koji ima ključ za nju, a kod Velsa nalazimo situaciju da, u romanu "Nevidljivi čovek", junak može da postane nevidljiv ali samo ako je nag i takav, nag i svestan toga, mada nevidljiv, šeta među obučenima, uz dodatnu nezgodaciju da u svoje poduhvate kreće usred ciče zime); sledi "naučna teorija o zakrivljenosti i stazi vremena u obliku šešira" oko koje će se zaplesti pokušaj (pokušaji) ubistva; treći SF element su paralelni svetovi (pojava istih likova u Fabijanovoj sadašnosti i prošlosti/budućnosti vremeplova).
            Ovoj mešavini detektivskih i SF žanrova Radonjić će dodati i aluzije na poznata književna dela a provlači i niti zapletene u svom proznom prvencu (mislimo na pojavu majmuna - u "Traktatu...." izdignutu na nivo aktivnog učesnika radnje, uz opasku da ovu pojavu možemo iščitavati i kao podsećanje na znamenitu Poovu priču "Ubistva u ulici Morg" - odnosno na prisutnost goblena i tapiserija i slika na njima). U tom i takvom kolopletu naznaka i korespondencija sa žanrom, radnja teče ka razjašnjenju koje ostaje u okvirima podžanra (što podrazumeva odsustvo jednoznačne katarze, razrešenja postavljenih tajni i otkrivanja motivacije junaka). Priča će, nakon smrti Fabijanove ući/vratiti se u drugi svet/svetove (uz dozu metafizičke neodređenosti) paralelnih odnosno meta stvarnosti.
            Radonjićev roman, u konačnom svođenju utisaka, predstavlja atraktivan, umetnički uspeo izlet u literarne prostore koji i dalje (po)stoje neistraženi i nedogledani.

(1997)

 

0 komentara:

Постави коментар

top