Drugi roman Saše Radonjića, zapaženog pesnika mlađe
generacije, koji se 1992.g. romanom "Priručnik
za pauna" (KONS) otisnuo u prozne vode, svojevrstan je ogled iz
(upotrebimo postmodernistički termin) poližanrovskog.
Neodrživost apriornog prezira prema žanrovskoj literaturi jeste (stidljivo)
priznata i na ovdašnjim kulturnim horizontima ali se, sem deklarativnih izjava,
malo toga zaista izmenilo kako u akademskim krugovima tako i u primarnom svetu
literature - romanima i pričama. Postmodernistički stav o ravnopravnosti
žanrovske i glavnotokovske književnosti, jednakoj valjanosti i umetničkoj
atraktivnosti, nije, čini se, preozbiljno shvaćen. Stoga su retki pisci i
kritičari/teoretičari koji se upuštaju u istaživanje nepoznatih oblasti
žanrova. S druge stranem pak, egzistiranje vrlo jasno određene Science Fiction i Horror scene ostaje getoizovano i neprimećeno.
Jedan
od izuzetaka od ovakve mode je Borislav
Pekić, čijim senima je posvećen roman "Traktat
o šeširima". Pekić je u svojim delima koristio iskustva žanrova
odnosno uvažavao žanrovske majstore: setimo se posveta SF piscima u "1999" te više puta izricanog
pozitivnog stava o knjigama Stivena Kinga, nekrunisanog kralja modernog horora.
Radonjićevo iskazivanje poštovanja Pekiću pojavljuje se i kao ključ za
razumevanje nekih od polazišnih tačaka u romanu "Traktat..." koji u svom podnaslovu nosi i odrednicu "Futuristički vikend roman" (što
predstavlja delimično objašnjenje sadržaja u značenju 'futuristički' - a
delimično je namerno navođenje - u naznaci 'vikend' što bi značilo kič - na
"pogrešan trag").
Prve
stranice romana najavljuju pripovedanje koje se ne drži realističkog ključa već
gradi veštačku, artificijelnu stvarnost, jasno i neskriveno oblikovanu po volji
i potrebama autora. Tako se pisac nonšalantno odriče, kao nepotrebnog balasta i
smetnje u toku priče, bilo kakvih opisa prošlosti Fabijana, glavnog junaka
(odričući se tako i "dubinskih" psihologiziranja) ili
prostorno/vremenskih naznaka. Dalja dešavanja, serija fantastičnih i apsurdnih
epizoda i dogodovština, uvešće čitaoca u detektivski žanr, tačnije u podžanr
koji možemo nazvati "sofisticirani
krimić" čiji su najpoznatiji autori briljantna imena velike svetske
literature kakva su G. K. Česterton,
Borhes, Onirio Bustos Domeko (alias Borhes&Kasares).
Odlike podžanra su bizarnost likova i situacija, preterivanje u komplikovanju
zapleta, namerno preforsirane koincidencije što pomešano sa apsurdom,
fantastikom i mistikom daje specifičnu atmosferu bitno različitu od klasičnog
detektivsko/kriminalističkog uzročno-posledičnog miljea.
U
daljem toku priča dobija i (najavljene) SF elemente: vremeplov, uz dodatnu
neobičnost u maniru klasika žanra H. Dž. Velsa
(naime, iako ima vremensku mašinu, Fabijan je ne može koristiti sam već zavisi
od dobre volje majmuna koji ima ključ za nju, a kod Velsa nalazimo situaciju
da, u romanu "Nevidljivi
čovek", junak može da postane nevidljiv ali samo ako je nag i takav,
nag i svestan toga, mada nevidljiv, šeta među obučenima, uz dodatnu nezgodaciju
da u svoje poduhvate kreće usred ciče zime); sledi "naučna teorija o zakrivljenosti i stazi vremena u obliku
šešira" oko koje će se zaplesti pokušaj (pokušaji) ubistva; treći SF
element su paralelni svetovi (pojava istih likova u Fabijanovoj sadašnosti i
prošlosti/budućnosti vremeplova).
Ovoj
mešavini detektivskih i SF žanrova Radonjić će dodati i aluzije na poznata
književna dela a provlači i niti zapletene u svom proznom prvencu (mislimo na
pojavu majmuna - u "Traktatu...."
izdignutu na nivo aktivnog učesnika radnje, uz opasku da ovu pojavu možemo
iščitavati i kao podsećanje na znamenitu Poovu
priču "Ubistva u ulici Morg"
- odnosno na prisutnost goblena i tapiserija i slika na njima). U tom i takvom
kolopletu naznaka i korespondencija sa žanrom, radnja teče ka razjašnjenju koje
ostaje u okvirima podžanra (što podrazumeva odsustvo jednoznačne katarze,
razrešenja postavljenih tajni i otkrivanja motivacije junaka). Priča će, nakon
smrti Fabijanove ući/vratiti se u drugi svet/svetove (uz dozu metafizičke
neodređenosti) paralelnih odnosno meta stvarnosti.
Radonjićev
roman, u konačnom svođenju utisaka, predstavlja atraktivan, umetnički uspeo
izlet u literarne prostore koji i dalje (po)stoje neistraženi i nedogledani.
0 komentara:
Постави коментар