„Enciklopedija naučne fantastike“ („Prosveta“, 1990.) o Bobanu Kneževiću između ostalog
kaže: „Osnovao je i uređuje dve značajne
domaće SF edicije - “Monolit” i “Znak Sagite”, čije je glavno odličje
reprezentativan izbor dela. Uz to, Knežević se još javlja kao SF autor (uz više
priča i novela tu je i roman „Smrt na Neptunu“, potpisan pseudonimom Endru
Ozborn), a predstavlja i jednu od stožernih ličnosti beogradskog SF fendoma”.
KOŠAVA: Gospodine Kneževiću predstavite nam se.
KNEŽEVIĆ: To je, valjda,
ono: kada sam rođen, gde i zašto, škola, zanimanje... Pa, dobro. Sve je počelo
u Beogradu 1959. godine. Tu sam odrastao, pokušavao da se školujem, nastojao da
opstanem... Najvažnije u životu mi je to što radim tačno ono što volim i to na
način koji mi najviše prija. Mislim da je to najveća vrednost mog bavljenja
fantastikom, s moje tačke gledišta, naravno.
KOŠAVA: 1984.g. pojavili ste se kao priređivač i izdavač SF almanaha „Monolit“, knjige koja je
potpuno preokrenula predstavu prosečnog čitaoca o tokovima SF u svetu, otkrivši
nova, nepoznata nam imena, nove ideje u žanru, sjajne priče, novele i romane. „Monolit“ je krajem 1992.g. stigao do
sedme knjige - i ide dalje. Kako i zašto ste se odlučili za njegovo izdavanje?
KNEŽEVIĆ: “Monolit” je
zamišljen kao izdanje vrhunskih SF ostvarenja uglavnom srednje dužine (novela -
prekratka za knjigu, preduga za časopis) i ono što je donelo slavu “Monolitu”
su upravo novele. Ako tvrdimo, a to nije teško dokazati, da je “Monolit 2”
sigurno među deset najboljih svetskih SF antologija svih vremena - je li bio
potreban drugi razlog za njegovo izdavanje? Kada sam
započinjao sa “Monolitom” bilo je lako praviti izbor. Niko u Jugoslaviji nije
štampao novele, “Sirius” se bavio pričama nastalim od 1936. do 1970, čak i tu
praveći neshvatljive propuste (na primer “Cveće za Aldžernona”). Preda mnom je
stajao niz izuzetno kvalitetnih dela nastalih 1974-1979. (period u kome svetska
SF novela beleži kulminaciju), trebalo ih je samo redom pokupiti. “Monoliti 5 i 6” su bili jaki po novelama, to će biti i “Monolit 8”.
KOŠAVA: Uporedo sa „Monolitom“ izdajete i ediciju „Znak Sagite“, ediciju književne
fantastike u kojoj su objavljeni romani S.
Dilejnija, R. Zelaznog (čak 10 romana). R.
Silverberga, F. Dika, dakle, nazovimo ih tako, klasika ’Novog talasa’ u SF. No, tu su i knjige G. Benforda, K. Barkera kao i domaćih pisaca D. Filipovića, M. Jankovića, Z. Jakšića. Vaša koncepcija očita je:
važan je jedino kvalitet, bez obzira na kanone i velika, izvikana imena.
KNEŽEVIĆ: Dok sam u koncepciji “Monolita“ bio u prilici da realizujem skoro sve
zamišljeno (sem malih zakašnjenja), sa edicijom “Znak Sagite“ situacija je
gotovo tragična. Trideset objavljenih knjiga je na izgled mnogo, to je treće
mesto na večnoj listi jugoslovenskih SF izdavača. Ima tu sjajnih stvari, ali
mnogo više je projekata koje, iz finansijskih razloga, nisam uspeo da
realizujem. Osnovni problem je u tome što ljudi misle da sam ja entuzijasta i
da kao takav ne moram da zaradim novac od izdavaštva. Ja jesam entuzijasta ali
to nije nimalo pozitivna osobina. Sem par svetlih primera, svi oko mene traže
da im se debelo plati za njihove usluge. A kada sve platim, jedva da nešto ostane
za goli opstanak. Da ne pominjem to što nemam ni penzijsko ni socijalno, ni
radno vreme, ni odmor, ni gomilu drugih privilegija običnih ljudi... Kada sam
ja krenuo u izdavaštvo kod nas je vladao strašni trio (dosade i gušenja): Klarк-Asimov-Herbert.
Najlakše je bilo rušiti taj mit nekim novim mitom, recimo:
Zelazni-Silverberg-Dik, trojicom pisaca koji zajedno imaju bar pedeset vrlo
čitljivih knjiga. Ali ja nisam izabrao taj put, pokušao sam sa mnoštvom
različitih pisaca da postignem isti efekat. To je samo delimično uspelo, ljudi
su, istina, prihvatili u velikoj većini da su stari bardovi rekli svetu šta su
imali (uglavnom pre 1955.), ali su nastavili nemilice da ih kupuju,
zanemarujući kvalitetnije stvari i tako direktno uticali na raspored snaga
domaćih SF izdavača. Ja ostadoh entuzijasta, dok se ostali izdavači bogate.
KOŠAVA: Bili ste urednik dva SF časopisa: Dnevnikovog „Alefa“ i „Perpetuum Mobile“-a,
koji ste sami izdavali. Oba su, na žalost, prestala sa izlaženjem. Zašto?
Poznato nam je da je u pripremi novi SF časopis “Znak Sagite”, opet u Vašem izdanju.
KNEŽEVIĆ: SF ne može da
se razvija u jednoj zemlji ukoliko ne postoji SF periodika. To je naprosto
tako, časopis regrutuje mlade članove, održava stare, predstavlja nove pisce...
O “Alefu” neću da govorim ništa, sem da je izlazio bar petnaest brojeva duže
nego što mu je bilo suđeno. “Реrреtuum mobile” je jedna moja nesretna zabluda,
napravio sam časopis bez priča, čisto magazinskog tipa, ali apsolutno vrhunskog
kvaliteta, ponudio sam ga besplatno na skoro 8000 adresa i pozvao sve zainteresovane
da se jave ukoliko i dalje žele besplatno da ga dobijaju. Javilo se
sedamdesetak ljudi. Tragično. Ljude valjda mrzi da pišu pisma, ili da
telefoniraju. Kako onda mogu da očekuju da će na drugoj strani neko pripremati
kompletan časopis i zatim ih moliti da ga uzmu. Zaista tragično. Časopis “Znak
Sagile” već izlazi, ali to zapravo i nije časopis. Sadržajem je svojevrsni spoj
“Alefa” i “Perpetuum mobile”-a, ali zbog nemogućnosti prodora na kioske (zbog,
zašto ne reći, lopovskog, kriminalnog, monopolističkog odnosa velikih
izdavačkih kuća “Politike” i “Borbe”) časopis je zamišljen i ostvaren kao
knjiga: format 15x24 cm, obim oko 150 strana, kvalitetna hartija... samim tim i
cena je bliža knjizi nego časopisu, ali tu se ništa ne može. Bolje da budem
optužen za napuštanje entuzijazma, nego da se časopis ugasi posle par brojeva.
KOŠAVA: Jedna ste od najvažnijih ličnosti u beogradskom “Klubu ljubitelja naučne fantastike ‘Lazar Komarčić’”.
Recite nam nešto o tom svom fanovskom angažovanju.
KNEŽEVIĆ: Ja sam u tom
klubu od samog početka i tvrdim da je to udruženje ljubitelja naučne fantastike
zaslužno za 90% svega što je urađeno u Srbiji. U okvirima SF-a, naravno: bum
izdavaštva, bum pisaca... “Lazar Komarčić” mi je otvorio vrata sveta u kome se snovi
ostvaruju. Kao sasvim mali, star devet ili deset godina, počeo sam da pravim
svoje prve novine: sekao sam odabrane članke, stripove, crteže i fotografije iz
časopisa (“Zabavnika”, “Kekeca”, “Dečijih novina”...) i lepio ih na povezane
listove, oblikujući tako svojevrsne lične novine u jednom primerku. Kasnije, u
višim razredima srednje škole crtao sam strip u sveskama sa dogodovštinama
vršnjaka i profesora, takode u jednom primerku, povezivao ga i davao na
čitanje. Uradio sam najmanje dvadeset brojeva. 1975. godine sam dobio pisaću
mašinu i od tada pokrećem svoj lični časopis (okrenut SF-u i astronomiji) u
jednom primerku, koji je i inače bio samo za mene. Izlazio je sve do 1983.
godine i još uvek čuvam sve brojeve. Od 1984. godine nisam se više vraćao na
svoj časopis - dobio sam “Monolit”. Nešto pre toga, krajem 1981. godine, Društvo
“Lazar Komarčić” je pokrenulo fanzin “Emitor” (ovih dana dogurao je do broja
140) i ja sam bio urednik do početka 1984. godine, dva meseca pre nego što će
izaći “Monolit 1”. Od tada sam praktično profesionalni urednik, ali vrlo rado
ponovo uzimam učešće u uređivanju “Emitora”, jer radost pravljenja jednog “Emitora”
nije ništa manja od rada na “Monolitu” ili “Alefu”, naravno, za čoveka koji je
već u trećem razredu osnovne škole počeo da sklapa svoje novine.
KOŠAVA: Raspisali ste već četvrti put anonimni konkurs za
domaću SF priču, izdali dva izbora jugoslovenskog SF-a “Tamni vilajet”, dakle prava ste ličnost koja se može pitati šta
misli o domaćem SF-u?
KNEŽEVIĆ: Mi smo jedan
vrlo pismen narod. Samo nemamo para da
motivišemo najbolje autore da se potpuno posvete pisanju. SF u Jugoslaviji nema
mecenu i do god bude bilo tako, ono što postižemo biće ispod onoga što zaista
možemo. Prosto boli kada vidite izvanredan talenat kako ophrven poslovnim
obavezama ne stiže da posveti pisanju niti dvadeset minuta nedeljno. Dokaz da
sam u pravu je i antologija “Tamni vilajet 2” : još uvek se nije javio
čitalac (a mi smo narod sklon kritikovanju) sa izjavom da mu se knjiga nije dopala
i da bar dve-tri priče nisu na svetskom nivou. To budi nadu, neka nova imena na
konkursu takode raspiruju nadu... No, za bekstvo iz geta i priključenje matici
književnosti kod nas, biće nam potrebno mnogo više od čistog kvaliteta, pre
svega mnogo para, da platimo povoljne kritike po novinama, jer se jedino tako
mogu objasniti povremena hvaljenja raznoraznih baljezganja. Znate, književnost
je ono što se piše, a ne ono što kritičari misle da treba da se piše. Drugim
recima, ako bismo mi sastavljali četiri puta godišnje po jednu antologiju
domaćeg SF-a kvaliteta “Tamnog vilajeta 2”, za pet godina bi to bilo toliko
kvalitetnih radova, da nas više niko ne bi mogao prenebegnuti. Izazov je jasan:
neka neko upre prstom na deset najkvalitetnijih srpskih mladih pisaca (ne
starijih od 35 godina) i neka ih suprotstavi mojoj desetorici aduta. Ako bi sudili
kritičari, verovatno bismo izgubili, ali ako bi sudili čitaoci, nema sumnje u
našu pobedu. To tvrdi čovek koji je užasnut savremenom mladom srpskom prozom
(čast izuzecima) koja oscilira između bezidejnosti uvijene u mnogo praznih reči
i pomodnog bekstva u postmodernizam u najvulgarnijem smislu te reči.
KOŠAVA: Konačno, kao
svojevrsnoj kruni Vašeg rada, okrenimo se i Vašem spisateljskom radu. Vaše
priče osvojile su zapažena mesta na konkursima “Andromede ”, “Kluba Lazar Komarčić”, “Znaka Sagite”. Na
trećem konkursu “Znaka Sagite” Vaša novela “Crni cvet” osvojila je prvo
mesto. Recite nam nešto o svojim umetničkim preokupacijama.
KNEŽEVIĆ: Pisanje je moja osnovna preokupacija. Prvi roman sam započeo kad i
pravljenje prvog časopisa. Napisao sam nekih devedeset strana o doživljajima
dvojice crnaca u Africi (uticaj avanturističkih romana i “Tarzana”). Kasnije
sam se prebacio na SF, roman o putovanju na Veneru (Rusi kao junaci i Rusi kao
pisci-inspiratori)... sve su to bili više nego početnički pokušaji. 1978.
godine radim na romanu o dolasku vanzemaljaca u Bosnu i susretom sa mladim
istraživačima-astronomima. 1979. godine sam konačno završio jedan svoj roman: “Veliki
krug”, o automobilskim trkama u budućnosti. Dve godine kasnije napisao sam 325
strana dug roman “Čuvar”, koji je pet godina kasnije objavljen u ‘Х-100 ediciji’
u skraćenom obliku pod naslovom “Smrt na Neptunu”. Dosad imam objavljenih
dvadesetak priča i novela, ali svega sa par sam zaista zadovoljan. Od 1984. do 1988.
imao sam pauzu u pisanju (zbog izdavaštva) i tek sam sada konačno pronašao snage
da neke od svojih najboljih ideja preoblikujem u dela. Rezultati se već vide, “Crni
cvet” je apsolutno najbolje što sam ikada napisao, i u malo produženoj verziji
upravo se priprema za štampu. Mnogo očekujem od tog romana, mnogo očekujem od
svog pisanja uopšte... redovno pišem priče za svoj konkurs, pojačavam
konkurenciju, ujedno se vežbam u raznovrsnosti. “Crni cvet” je čista
fantastika, rado se bavim klasičnim SF temama, a u hororu sam kao riba u vodi.
Ta raznovrsnost zbunjuje članove žirija i praktično nemaju mogućnosti da me
prepoznaju. Pojedinci mi zameraju što učestvujem na konkursu koji sam
organizujem, ali, ponavljam, konkurs je anoniman i nije nagradni, to je naprosto
samo svojevrsno rešeto koji treba da propusti pet-šest do deset najboljih radova
koji će kasnije biti objavljeni. Sem toga, pošto sam ja urednik koji objavljuje
i svoje priče, upravo anoniman konkurs daje određeni legitimitet tim pričama:
ako od deset članova žirija, njih devet izjavi da nisu imali pojma da sam ja
napisao “Crni cvet”, a ujedno su ga proglasili za najbolju novelu, ja imam
određenu potvrdu da je to delo zaista dobro, da je moj lični kriterijum u
dovoljnoj meri objektivan.
KOŠAVA: Na kraju ovog razgovora najavite, koliko je to
moguće, Vaše planove kako u izdavaštvu tako i u spisateljskom radu.
KNEŽEVIĆ: U izdavaštvu uveliko radim na “Monolitu 8”, pojavio se i finansijer (ista firma koja je pomogla
izdavanje sedmog broja) tako da možemo očekivati knjigu negde do leta ove godine.
U ediciji “Znak Sagite” je malo
zatišje, pripremaju se neke domaće knjige:
Filipovićev roman, Skrobonjina
zbirka priča, “Tamni vilajet 3”... Časopis
“Znak Sagite” za sada ide u skoro
mesečnom ritmu... Nije baš veliko interesovanje kupaca, ali ipak znatno veće
nego za besplatni “Perpetuum mobile”.
Tokom leta
očekujem i prvi deo domaće SF bibliografije koju Mića (Milovanović) i ja radimo već pet godina. Možda uspem i da napišem
novelu za svoj konkurs, ali sumnjam da ću postići neki zapaženiji uspeh, sve dobre
ideje su mi za duže radove. U spisateljstvu sam trenutno preokupiran svojim novim
romanom, pokušaću da ga završim do jeseni, ali neka bude i za naredno proleće -
ukoliko sve bude kako sam zamislio (sa mojom inspiracijom i realizacijom) ta
knjiga će neke stvari postaviti na svoje mesto. Bar verujem da će biti tako.
KOŠAVA: Hvala Vam gospodine Kneževiću.
Razgovarao
Ilija Bakić
(Časopis
“Košava” br. 8, jun 1993.)
0 komentara:
Постави коментар