Novi
roman Đorđa Pisareva (1957) nastavlja
njegova traganja za likovima stvarnosti koji se ne vide na prvi pogled i vezama
između elemenata koji tu stvarnost čine te njihovim svakovrsnim međusobnim
interakcijama; ova traganja (što bi, u krajnjem, moglo da podrazumeva da smo
ono što tražimo jednom posedovali pa izgubili, svesni da nam je zbog toga uvid
u to što nazivamo ’postojanje’ bitno osiromašen, pojednostavljen do
rudimentarnosti) izvode se preciznim jezikom i pripovednim tehnikama te
sveukupnom, posebitom osećajnošću što je rezultiralo zapaženim mestom Đorđa
Pisareva u savremenoj domaćoj prozi.
"Pod senkom zmaja" čini niz
priča rasprostrtih u raznim slojevima vremena a koje se preklapaju i zapliću
oko nekoliko univerzalnih čvorišnih tačaka. Prva od njih je kafana, mitsko
mesto susretanja i druženja, kako onih sasvim trivijalnih tako i vrlo
sofisticiranih. Poznanstvo sa neznancem u jedno mutno poslepodne tu je sasvim
normalno, prihvatljivo je čak i da on potegne debeli rukopis i počne ga čitati.
U rukopisu se razvija priča i to istinita jer je njena skraćena verzija, stoga
i manjkava, već štampana u jednoj knjizi (precizno u "Eksperimentu Delpas" Bedforta i Kensingtona) a traganje
za potpunom verzijom, naravno, znači da će se dopreti do one prave, potpune
stvarnosti. A da bi se lakše pratilo to što je objavljeno (skraćeno i manjkavo)
i ono što je pravo, treba pratiti različite oblike slova. Znakovi istine jesu
prisutni, samo ih valja uočavati. Reč/priča je sledeća čvorišna tačka.
Elem,
u bliskoj nam budućnosti, Ana, zaposlena, usamljena ali još uvek u dobroj
formi, devojka iz grada, iznajmljuje seosku kuću (a selo je bliže prirodi, toj
primarnoj sredini) i, pronalazi dnevnik mladića koji je pre 20 godina (1999)
ratovao kao osmatrač protivavionske baterije. Istovremeno, Ana upoznaje i
lokalne znamenitosti, obaveznu dobronamernu komšinicu, baba Zlatu, i sluša
priče/legende o nekim starim, dobrim vremenima. Razgranavši se, vremenske
linije devojke i vojnika teku odvojeno a uporedno, uz poneko poskakivanje. No,
poklapanja postepeno, kao u teoriji o kosmičkim crvotočinama, progrizavaju opne
tokova i prelivaju se (u liku snova, maštarija, pripovesti) jedni u druge. U tom
vrtoglavom kolu što se okreće sve brže i okolinu pretvara u mrlje boja, sve,
ipak, ostaje u granicama (možda ne više oštrim već rastegljivim ali i dalje
granicama), s jedne strane, pisane reči, istina sposobne da stvori iluziju ali
neopipljive i one 'prave' stvarnosti, s druge strane, i to je uteha s kojom
drugovi po razgovoru, piću, literaturi i fantaziji, silaze liftom na nivo
ulice, taj krug svakodnevnog pakla. Međutim, onaj što nosi Reč-Istinu
zaustavlja pad i pred njim se otvaraju dveri za sunčanu (ne)stvarnost u kojoj
ga čeka Ana koja je sanjala jedan rat i borca usred ognja kome je spasavala
život (ali ga nije mogla spasiti od sebe samog). Je li to dokaz da prava priča
nosi katarzu kroz koju se može otići u beskonačno-besmrtnu virtuelnu
egzistenciju ili se kolo toliko zavrtelo da se više ne oseća tlo pod nogama (a
i Alisa je upala u vihor i kroz njega stigla negde drugde) ili je
čitaocima/kafanskim slušaocima podaren tren sagledavanja svih ravni koje inače
nisu sposobni da vide? Da li je uopšte bilo rata (sećanja su varljiva, reči
lažljive a istina je mit), bombi što ih nose zmajevi, usamljenog vojnika na
vrhu silosa, između ognja iz zemaljskog pakla i ognja iz nebeskih visina?
Rat
(konačno univerzalno čvorište) muška je stvar, tvrda, krvava, prljava, neispavana,
pijana i mamurna, baš onakva kakva je kod Crnjanskog. Ali šta je svo to
lomatanje ako na kraju pismo od majke nema uputstva kako se kuvaju supice i
prave knedle? Žene su, znano je, iza svakog šinjela. Aleksandar ima dve majke,
onu pravu, sa supicama, pasivnu, čekajuću, i Anu sposobnu da dela, menja
sudbinu i spasava od smrti svog izabranika čime ona izvodi čudesni salto mortale, uspostavljajući spoj
krajnosti - u istoj situaciji je i majka i ljubavnica (i više nema ni
hrišćanskog ni Frojdovskog greha i krivice) i - nije više sama. Tako putovanje
između vremena postaje idealan način da se izleče lične frustracije, izmire
snovi i java, pronađe ljubav (moguće čvorište), oseti magija romantike. Ili je,
ponovo i ponovo, u pitanju varka (kao što tajanstvena slova urezana u drvo nisu
ništa drugo do slikovno pismo nepismenih majstora), obmana, privid i omama?
Naravno,
na kraju (priče, usmene i napisane i knjige u kojoj sve to piše) potrebno je,
jer se nameće, postaviti još jedno pitanje: čemu
pitanja? Zašto se ne prepustiti
vrtoglavici? I šta se sve to tiče jednog "uniformisanog postmoderniste" koji ne veruje u realnost?
(2002)
0 komentara:
Постави коментар