I
Ne vredi pričati o momku koji se odaziva na R. Zelazny
- sve (dobro) se već zna. Preskačem uvod i puštam da se on sam izjasni:
U jednom intervjuu („Science Fiction Review“, 1980, „Alef
2“) on, govoreći o svojim knjigama (a priznao je da mu sve pomenute knjige
nisu remek-dela, pa čak ni značajne za ondašnju savremenu književnost, što bi
retko koji ovdašnji ozbiljni pisac propustio tj. priznao), reče: „Pišem pretežno da bih se zabavio, ali u moj
rad uđe i što šta drugo. (...) Knjige serije „Ćilibar“ („Amber“) bile su serija
prijatnih relaksacija između onih drugih (knjiga, prim. autora)“.
Pošteno do srži, nema
šta.
II.
A priča o Amberu ide
ovako:
Amber je (budimo
savremeni) Otac svih gradova, jedina Stvarnost, oduvek i zauvek nepromenjena.
Okružen je Senkama, odrazima podložnim promenama pod uticajem izabranih. Amberom
vlada Oberon, otac jedne, ne mnogo blagorodne, gomile prinčeva i princeza koja
lunja unaokolo po Senkama u potrazi za zadovoljstvima (ovozemaljskim),
međusobno se svađa, mrzi i spletkari i tako utucava svoje vreme. Ko je tu dobar
a ko ne – teško je reći. Podela nije striktna pa će žanrovski čistunci biti
zbunjeni – ali i to je deo igre.
Jednog dana netragom
nestaje veliki Tata. Šta sad? Ko će biti novi gazda? Kako su svi voljni,
obrazuju se nove koalicije i borba se zahuktava.
U tom trenu, iz
amnezije, vekovne, gde ga je, još dok je bio ’padre padrone’, smestio braca Erik,
sada glavni pretendent na presto, budi se naš junak, Korvin, jedan u osnovi
jako dobar dečko. Budi se na našoj, savremenoj, Zemlji koja je za njega samo
zgodna Senka (a mi verovali da smo jedina stvarnost). Iz prve upavši u gužvu do
guše, Korvin će krenuti ka svom, bazičnom, cilju: tronu Ambera, sa nešto
osvete, onako usput. Prvo će, uz pomoć brata mu Rendoma, povratiti pamćenje, pa
sklopiti savez sa bratom (mu) Blejzom i krenuti u boj protiv brace (mu) Erika.
Na žalost, svoju, propašće, i biti, kao i drugi mitski junaci, oslepljen i
utamničen, a Erik će se krunisati za kralja.
No, Korvinu će izrasti,
kako to već i treba, nove oči pa će pobeći u svoju staru, omiljenu Senku –
Avalon, a sve da bi sakupio novu vojsku. Međutim, nešto novo pomrsiće mu konce:
Crni put sa svojim čudovištima za koje je
Korvin isprva, mislio da su podukt njegove moćne kletve pa mu se zato u
glavi pričinjavaše „od savesti trube“. Ispostaviće se, ipak, da je to Zlo
dublje, da potiče negde iza Vrata Haosa, a cilj mu je sadržan u rečenici retke
konciznosti: „Amber mora biti uništen!“.
Korvin će (šta će, da bi vladao nečim to mora i da postoji) pridružuje odbrani
rodne grude u bici u kojoj braca Erik gine a Zlo, zakratko, biva odbijeno.
I tako Korvin posta
kralj. Ali dokle, pitanje je sad? Uskoro će saznati da su čudovišta dozvala
braća-saveznici ali im se Zlo otelo, da je neko ubica, da neko hoće da ga ubije
(ovo saznaje na teži način, u susretu sa bodežom), tajanstvena Dara će mu reći
da je samo duh mrtvog čoveka, biće izgubljen u Senci stvorenoj usred Ambera,
sve će mirisati na propast i... biće kraj treće knjige. Preostale dve objaviće,
kao i ove tri, i kao i sve (osim „Aleje
prokletstva“) u nas prevedene Zelaznyjeve
knjige, Boban Knežević u svojoj
ediciji „Znak Sagite“.
III.
Kad autor kaže da se
pišući prijatno relaksirao to ne treba uzimati (zdravo-za-gotovo) kao
preporuku. Piscu su čudna sorta, ’ima gi razni’.
Kad Zelazny to kaže stvari stoje otprilike
ovako: sve deluje kao da je gravitacija oslabila, priča teče lako, bez, tako
često u fantastici prisutne pompeznosti, koja je valjda tamo da bi svemu dala
dozu teške važnosti i smrtne ozbiljnosti. Ovde, u Amberu i okolini, ljudi se
mnogo ne tremiraju: zlo, čudovišta, smrt – šta-je-tu-je, ispuše po jedan
sveprisutni duvan, nategnu iz boce, ili boca, isuču mač i obodu konja koji, na
kraju, sve prihvata sa svojom konjskom filozifsko-ropskom mudrošću jer, i onako
ga niko ništa ne pita. I bude šta bude.
A Zelazny se zabavlja. Gotovo možete osetiti kako mu se neka ideja
dopada, pa je mazi i pazi, a preko nekih delova teksta prelazi sa lakom
dosadom, kao preko praznog puta, koji je potrebno odgiljati samo zato što je s
one strane nova ulica-ideja.
Sve to stvara lažnu aromu
strip egzibicije, potenciranu još i uplitanjem piščevih omiljenih motiva,
prisustvo kojih, u ovom slučaju, samo pojačava efekat.
Otkačeni svetovi takav
su motiv. A šta je pogodnije za slobodno, objašnjenjima neopterećeno – čemu je Zelazny sklon – slikanje svetova od
Senki koje svako (ko može) pravi po svojim idejama, dodaje i oduzima
kad/ako/šta mu se hoće. Čista radost.
Na tako postavljenu
pozornicu on pušta svog omiljenog junaka: jednom rođeni, nikako (ili, bar, jako
teško, osim ako je načisto ukokan) smrtni Čovek (da li baš? ili je to ipak
lokalni Bog-šegrt) koji živi vekove i vekove, sa kuferima punim znanja i
sećanja i stavovima više-manje savremenim). Frojd
bi već znao šta bi rekao o Zelaznyjevoj fascinaciji ovim i ovakvim priručnim
supermenom (Šta ćeš, svako ima svoje slabosti). Ono što je važno, za nas, je da
takav mačo tip, makar i sa sumnjivim arhetipskim štofom, ipak solidno
funkcioniše u ovoj pričici (bar u do sad nam dostupnim delovima, a i za ostatak
ne treba brinuti, snaći će se već nekako obojica, i Korvin i Zelazny).
I još (samo) jedna
piščeva sklonost ovde je očita. S vremena na vreme on daje oduška svom
oduševljenju sopstvenom maštom pa prati ideje i gomila reči ne misleći na
sirote čitaoce i njihove (ne)sposobnosti totalnog uživljavanja. Ali, i to je Zelazny, zar ne?
I tako on gura li gura,
neopterećen, u svom, velikom-malom, u strip epizode podeljenom, igranju
idejama, dosetkama, žanrom, čarolijama, kartama, svima posebno i, onako, na
gomilu. Drugo izdanje „Devet prinčeva...“
svedoči da je dosta nas, ovde, koji ga (ipak) pratimo. Novi još pristižu.
Pridružite se.
(1991)
0 komentara:
Постави коментар