Stevana Radaka sreo sam početkom 1980-tih u Sterijinoj kući u Vršcu, tadašnjem sedištu KOV-a, za vreme jednog od prvih Pesničkih maratona. Tokom susreta koji je trajao 24 sata na ’svim kotama’ kuće (preko puta tadašnje autobuske stanice) pesnici su čitali stihove, kritičari obrazlagali svoje stavove a izdavači predstavljali knjige koje su objavili. Centralna ’pesnička arena’ bila je u podrumu polukružnih svodova. Između dva programa, u sitnim noćnim satima, među publikom ne tako brojnom ali zato probranom, zapodenula se diskusija o pesništvu, njegovim domašajima i inspiracijama. Mladi pesnici dali su oduška svojim idejama i zanosima; monologe su prekidale upadice koje bi se izrodile u raspravu, nadmetanje načitanošću, znanjem ali i sujetama. Jedan od najprimirenijih i najubedljivijih učesnika bio je pesnik Stevan Radak. Mršav toliko da bi se lako moglo reći da je ’suv’, u oblaku dima cigareta, gladeći bradu, govorio se sporo, oklevajući. Ali, on nije tražio reči koje su mu nedostajale, on je birao reči koje će najtačnije pratiti vrludanje njegovih misli. Bilo je očigledno da je govornik mnogo toga pročitao i promislio, da su njegove dileme o stvaralaštvu pokušaj samodefinisanja u carstvu stihova. Interesovanje za pojavno-materijalno preplitalo se sa žudnjom da se pogleda iza, u dubinu. Njegovo poznavanje antropologije, mitologije i folklora, od Frejzerove „Zlatne grane“ i Junga do Čajkanovićevih knjiga, bilo je temeljno a tumačenja određenih običaja/situacija nadahnuto. I Radakovi su stihovi, iz raznih zbornika i prve knjige (koja je, čini mi se, bila u pripremi-štampi ili je upravo izašla), pokušavali da prozru pojavno i u njemu otkriju dublje, arhetipske slojeve. Svakako je imponovalo slušati tako nadahnutog umetnika.
I nadalje sam sretao Stevana na pesničkim večerima; u maloj ’lepoj varoši’ nikada ih nije bilo previše pa su se stvaraoci i ljubitelji literature tamo nalazili i lako prepoznavali. U neformalnim razgovorima pre i posle dešavanja razmenjivali smo utiske o knjigama koje iščitavamo, filmovima koje smo gledali, o tekstovima koje smo objavili ili koji su ’u radu’. Spolja gledano, sve je to nalikovlao specifičnoj ’zaveri’ otpadnika od sveopšte isprazno-vulgarizovane egzistencije koja caruje provincijama – na kao geografskim već kao mentalnim prostorima. Trebalo je mnogo snage (danas još i više jer su vremena smutna i surova) da bi se opstalo u neprijateljskim sredinama bez ikakvih, makar i rudimentarnih, duhovnih potreba. Na žalost, i pesnici su telesna bića podložna gladi, hladnoći, oskudici i nemaštini. U borbi za goli fizički opstanak, s jedne strane, i borbi sa unutarnjim vilama i demonima stvaralaštva, čini se da ne postoji niti kompromis niti ravnoteža. Otuda su sudbine stvaralaca obeležene tragedijama neuspeha u ’običnom’ življenju i retkim uzletima u umetnost (jer je ona prema svojim podanicima surova kraljica). Nepomirljivost dvostrukog življenja, telesnog i fizičkog, žigoše stvaraoce a rane su, sudeći po bezbrojnim primerima, dublje ako su nanesene u zabitim ljudskim zajednicama. Stoga se nisam začudio kada sam saznao da je Stevan sa porodicom, izneveren od ljudi kojima je verovao, u potrazi za kakvom-takvom sigurnošću, izbegao u inostranstvo, odakle se godinama nije vraćao.
            Ponovni susret sa njim ličio je na susret za nekim ko samo podseća na starog znanca i prijatelja. Životi koje smo odvojeno proživljavali bili su drugačiji, naši pogledi su se promenili, više nismo videli iste stvari ili smo identične objekte drugačije sagledavali. Stevan je opstajao u drugom svetu, na nekoj drugoj planeti, njega su mučili drugačije muke od ovih naših. Lične i porodične nevolje terale su ga u još dublju izopštenost od okolnine, sve dok ga nisu odvojile od prethodnog življenja. Tako izglobljen vratio se iz stranog grada koji nije postao dom u stari grad u kome više nije imao dom.
Svi jadi koji su ga skolili cedili su se u škrte stihove sve dok ovi od gorčine, jeda i jada nisu presušili. Sećam se Stevanove izjave da više neće pisati stihove i da se okreće romanu jer mu treba ’više prostora’ (i kratka proza koju je povremeno stvarao bila mu je tesna). Posvećenost cilju ostala je njegova osobina te je on gorljivo pokušavao da rastumači tajne proznog teksta, njegovu gradnju i razgradnju. Poneke usputne primedbe, izrečene prilikom susreta u maloj literarnoj oazi u vršačkoj Gradskoj biblioteci, dok joj je upravnik bio pisac Dušan Belča, svedočile su o tim naporima, konačno krunisanim knjigama.
Ipak, dugogodišnji sukob fizičkog i duhovnog naplaćivao je svoj danak i Stevan je očevidno kopneo, sve češće izgubljen u lavirintima sopstvenih iskustava, nadanja i (ne)mogućnosti. Njegovo postojanje bivalo je sve prozirnije, pojavljivanje na ulicama ’lepe varoši’ koja ne oprašta onima što se razlikuju, sve ređe. Njegov odlazak tronuo je tek nekolicinu retkih prijatelja po peru. Sva je prilika da će i Stevan olako biti izbrisan sa lica Vršca baš kao što su, na žalost, uspešno zaboravljeni pisci (i njihova dela) kakvi su Dušan Kopčalić ili Milan Kovačević. Mi koji smo ga poznavali sećaćemo ga se dok i nas neumitna vremena ne izbrišu. Neka ovi redovi makar zakratko čuvaju uspomenu na tihog, vrednog i valjanog stvaraoca koji je sigurno zaslužio više pažnje i poštovanja nego što mu je udeljeno.
(2011)

PRENESENO SA ULICA “Kad ništa nije cvetalo” Stevan Radak, izdavač Gradska biblioteka Vršac, 2002.

            Priča koju ispisuje Stevan Radak prepoznatljivo je bliska, kao da je jedna od onih što se, manje ili više umešno, pričaju "u poverenju" za kafanskim stolom ili na kućnim sedeljkama uz kafu. U njoj/njima neki se obični ljudi, kakve srećemo u prolazu, bore za svoje parče hleba, svoju sobicu i posao, svoju sreću dok ih neki drugi, politički podobni poltroni, moćni, bahati, zli iskorišćavaju, ucenjuju, ismevaju. I, dok u bajkama dobri pobeđuju, u ovim svakodnevnim pričama, "svakodnevnim jadikovkama", kako bi to rekao pesnik, pravda se ne namiruje tako lako a ponekad i nikako, a dešava se i da sve poprima tokove u kojima stradaju krivi ali i nevini. Takav je slučaj i sa Radakovim junacima, ako ta reč, u njihovim slučajevima, nije neprimereno pompezna. Oni su i naivni i mlaki, nesigurni i popustljivi, slabi i povodljivi, bezlični u svom stapanju sa masom ili "standardno" neuklopivi u sredinu malog grada (takvi su pijani pesnik, nesvršeni student umetnosti, lokalni čudak ljubitelj književnosti). Pisac im samo ponekad povlađuje, uglavnom je škrt u iskazivanju simpatija jer se opredelio za redukovan, čak karikaturalan i karikirani način portretisanja (koji potpuno odgovara "tračerskom stilu", posebno vidljivom na primeru lokalne kreature moćnika-švalera). U konačnom iščitavanju, životne putanje likova prepliću se a sa njima i vremena u kojima se događaji dešavaju gradeći zaplete i atmosferu koji kao da su preneseni sa ulica kojima je čitalac do malopre hodao.
(2002)
           

0 komentara:

Постави коментар

top