Stevana Radaka sreo sam početkom 1980-tih u
Sterijinoj kući u Vršcu, tadašnjem sedištu KOV-a, za vreme jednog od prvih
Pesničkih maratona. Tokom susreta koji je trajao 24 sata na ’svim kotama’ kuće (preko
puta tadašnje autobuske stanice) pesnici su čitali stihove, kritičari
obrazlagali svoje stavove a izdavači predstavljali knjige koje su objavili.
Centralna ’pesnička arena’ bila je u podrumu polukružnih svodova. Između dva
programa, u sitnim noćnim satima, među publikom ne tako brojnom ali zato
probranom, zapodenula se diskusija o pesništvu, njegovim domašajima i inspiracijama.
Mladi pesnici dali su oduška svojim idejama i zanosima; monologe su prekidale
upadice koje bi se izrodile u raspravu, nadmetanje načitanošću, znanjem ali i
sujetama. Jedan od najprimirenijih i najubedljivijih učesnika bio je pesnik
Stevan Radak. Mršav toliko da bi se lako moglo reći da je ’suv’, u oblaku dima
cigareta, gladeći bradu, govorio se sporo, oklevajući. Ali, on nije tražio reči
koje su mu nedostajale, on je birao reči koje će najtačnije pratiti vrludanje
njegovih misli. Bilo je očigledno da je govornik mnogo toga pročitao i
promislio, da su njegove dileme o stvaralaštvu pokušaj samodefinisanja u carstvu
stihova. Interesovanje za pojavno-materijalno preplitalo se sa žudnjom da se
pogleda iza, u dubinu. Njegovo poznavanje antropologije, mitologije i folklora,
od Frejzerove „Zlatne grane“ i Junga do Čajkanovićevih knjiga, bilo je temeljno
a tumačenja određenih običaja/situacija nadahnuto. I Radakovi su stihovi, iz
raznih zbornika i prve knjige (koja je, čini mi se, bila u pripremi-štampi ili
je upravo izašla), pokušavali da prozru pojavno i u njemu otkriju dublje,
arhetipske slojeve. Svakako je imponovalo slušati tako nadahnutog umetnika.
I nadalje sam sretao Stevana na pesničkim večerima; u
maloj ’lepoj varoši’ nikada ih nije bilo previše pa su se stvaraoci i
ljubitelji literature tamo nalazili i lako prepoznavali. U neformalnim
razgovorima pre i posle dešavanja razmenjivali smo utiske o knjigama koje
iščitavamo, filmovima koje smo gledali, o tekstovima koje smo objavili ili koji
su ’u radu’. Spolja gledano, sve je to nalikovlao specifičnoj ’zaveri’
otpadnika od sveopšte isprazno-vulgarizovane egzistencije koja caruje
provincijama – na kao geografskim već kao mentalnim prostorima. Trebalo je
mnogo snage (danas još i više jer su vremena smutna i surova) da bi se opstalo
u neprijateljskim sredinama bez ikakvih, makar i rudimentarnih, duhovnih
potreba. Na žalost, i pesnici su telesna bića podložna gladi, hladnoći,
oskudici i nemaštini. U borbi za goli fizički opstanak, s jedne strane, i borbi
sa unutarnjim vilama i demonima stvaralaštva, čini se da ne postoji niti
kompromis niti ravnoteža. Otuda su sudbine stvaralaca obeležene tragedijama
neuspeha u ’običnom’ življenju i retkim uzletima u umetnost (jer je ona prema
svojim podanicima surova kraljica). Nepomirljivost dvostrukog življenja,
telesnog i fizičkog, žigoše stvaraoce a rane su, sudeći po bezbrojnim
primerima, dublje ako su nanesene u zabitim ljudskim zajednicama. Stoga se
nisam začudio kada sam saznao da je Stevan sa porodicom, izneveren od ljudi
kojima je verovao, u potrazi za kakvom-takvom sigurnošću, izbegao u
inostranstvo, odakle se godinama nije vraćao.
Ponovni susret sa njim
ličio je na susret za nekim ko samo podseća na starog znanca i prijatelja. Životi
koje smo odvojeno proživljavali bili su drugačiji, naši pogledi su se
promenili, više nismo videli iste stvari ili smo identične objekte drugačije
sagledavali. Stevan je opstajao u drugom svetu, na nekoj drugoj planeti, njega
su mučili drugačije muke od ovih naših. Lične i porodične nevolje terale su ga
u još dublju izopštenost od okolnine, sve dok ga nisu odvojile od prethodnog
življenja. Tako izglobljen vratio se iz stranog grada koji nije postao dom u
stari grad u kome više nije imao dom.
Svi jadi koji su ga skolili cedili su se u škrte stihove
sve dok ovi od gorčine, jeda i jada nisu presušili. Sećam se Stevanove izjave
da više neće pisati stihove i da se okreće romanu jer mu treba ’više prostora’
(i kratka proza koju je povremeno stvarao bila mu je tesna). Posvećenost cilju
ostala je njegova osobina te je on gorljivo pokušavao da rastumači tajne
proznog teksta, njegovu gradnju i razgradnju. Poneke usputne primedbe, izrečene
prilikom susreta u maloj literarnoj oazi u vršačkoj Gradskoj biblioteci, dok
joj je upravnik bio pisac Dušan Belča, svedočile su o tim naporima, konačno
krunisanim knjigama.
Ipak, dugogodišnji sukob fizičkog i duhovnog naplaćivao
je svoj danak i Stevan je očevidno kopneo, sve češće izgubljen u lavirintima
sopstvenih iskustava, nadanja i (ne)mogućnosti. Njegovo postojanje bivalo je
sve prozirnije, pojavljivanje na ulicama ’lepe varoši’ koja ne oprašta onima
što se razlikuju, sve ređe. Njegov odlazak tronuo je tek nekolicinu retkih
prijatelja po peru. Sva je prilika da će i Stevan olako biti izbrisan sa lica
Vršca baš kao što su, na žalost, uspešno zaboravljeni pisci (i njihova dela) kakvi
su Dušan Kopčalić ili Milan Kovačević. Mi koji smo ga poznavali sećaćemo ga se
dok i nas neumitna vremena ne izbrišu. Neka ovi redovi makar zakratko čuvaju uspomenu
na tihog, vrednog i valjanog stvaraoca koji je sigurno zaslužio više pažnje i
poštovanja nego što mu je udeljeno.
(2011)
PRENESENO
SA ULICA “Kad ništa nije cvetalo” Stevan Radak, izdavač Gradska biblioteka Vršac, 2002.
Priča koju ispisuje Stevan Radak
prepoznatljivo je bliska, kao da je jedna od onih što se, manje ili više
umešno, pričaju "u poverenju"
za kafanskim stolom ili na kućnim sedeljkama uz kafu. U njoj/njima neki se
obični ljudi, kakve srećemo u prolazu, bore za svoje parče hleba, svoju sobicu
i posao, svoju sreću dok ih neki drugi, politički podobni poltroni, moćni,
bahati, zli iskorišćavaju, ucenjuju, ismevaju. I, dok u bajkama dobri pobeđuju,
u ovim svakodnevnim pričama, "svakodnevnim
jadikovkama", kako bi to rekao pesnik, pravda se ne namiruje tako lako
a ponekad i nikako, a dešava se i da sve poprima tokove u kojima stradaju krivi
ali i nevini. Takav je slučaj i sa Radakovim junacima, ako ta reč, u njihovim
slučajevima, nije neprimereno pompezna. Oni su i naivni i mlaki, nesigurni i
popustljivi, slabi i povodljivi, bezlični u svom stapanju sa masom ili
"standardno" neuklopivi u sredinu malog grada (takvi su pijani
pesnik, nesvršeni student umetnosti, lokalni čudak ljubitelj književnosti).
Pisac im samo ponekad povlađuje, uglavnom je škrt u iskazivanju simpatija jer
se opredelio za redukovan, čak karikaturalan i karikirani način portretisanja
(koji potpuno odgovara "tračerskom
stilu", posebno vidljivom na primeru lokalne kreature
moćnika-švalera). U konačnom iščitavanju, životne putanje likova prepliću se a
sa njima i vremena u kojima se događaji dešavaju gradeći zaplete i atmosferu
koji kao da su preneseni sa ulica kojima je čitalac do malopre hodao.
(2002)
0 komentara:
Постави коментар