TETRALOGIJA O HEROJU „Ratnik zalaska sunca“, „Plićaci noći“, „“Dai – San“ „Pod bledim Mesecom“ Erik Van Lustbader, izdavač Dečije novine, Gornji Milanovac, 1991.

Jašući na pristojnom uspehu=zaradi koje su njegove knjige (rasturači bestseler lista u belom svetu) ostvarile u ovoj tj. onoj pre rata zemlji, „Dečije novine“ objaviše i 4 romana prvenca gdina Erika Van Nindže, sve se nadajući da će se i od njih uvajditi (zato je tiraž 3000 komada po knjizi).

            Tako nam, eto, stiče u goste „tetralogija o heroju“, kako piše na koricama. I već tu leži prvi zez: nije tetra nego trilogija i jedan pabirak.

            Elem, pođinmo redom: na početku upoznajemo, u metaloj rupi u Zemlji (gde se sakrio i životari deo ljudskog nakota, podeljan na klase i ratničke=samurajske klanove) Ronina (što na japanskom znači: samuraj koji je ostao bez gospodara; setite se one sjajne njihove priče-legende „47 ronina“), ratnika, junaka bez straha i sa ponekom dekorativnom manom, koji sve nešto prkosi, iz nepoznatih/neuverljivih razloga opštem ustrojstvu sveta. On će, na svoje veliko iznanađenje, otkriti da postoji svet i na površini i tamo će, jer se to od njega očekuje, pobeći. Posle će slediti lomatanje po zaleđenoj površini, brodolom, odlazak u grad koji se ne zove Šangaj nego nekako slično, zabave po kuplerajima (što se čika Eriku očito jako dopada), isterivanje pravde i, u daljoj potrazi za načinom na koji se može pobedititi Zlo koje (naravno) preti svim ljudima, muvanje po piramidama koje podsećaju na Južnu Ameriku (ali se ne zovu tako), transformacija u mitskog super ratnika, velika bitka sa Zlom i, naravno, pobeda. Sve to u 3 knjige, na oko 800-tinjak strana.

            Na preostalih 300 sporedni lik trilogije biva unapređen u glanog tabadžiju koji vodi neku svoju istragu. Veze sa osnovno pričom su simbolične, gotovo nebitne (sem opšteg Erikovog specijaliteta: makljanja i demonstriranja isročnjačkih veština tipa ’Kako lako i još lakše skrljati svog protivnika’). Roman je celina za sebe a ima veze sa fantasy-ejm u poslednjih, manje-više nebitnih, 40 strana. Ipak, E. van Nindža u ovom romanu jako liči na sebe sada, slavnog i bogatog pisca malih knjižica koje su retko kad ispod 800 listića teksta.

            I to bi bilo to. Jedna i ne tako mala (obimom) SF, Fantasy zavrzlama. Knjige očito spadaju u (da upotrebim skleptani izraz video izdavača) ’akcionu fantastiku’. U književnosti se to zove ’zabavlna literatura’ (’X-100’ tipa), i to podvrsta ’i jesam i nisam’. A ta je ona najgora.

            Nemam ništa protiv dobre akcije ali da bi ista zaista bila dobra mora da raščisti sama sa sobom neke stvari, mora da joj bude jasno gde su joj granice, šta prednosti. Ne može se, osim ako je pisac maher – što ovaj nije, igrati na foru ’ovo jeste zabava i razonoda ali ja tu i tamo poturim po neku ideju koja bi mogla da da ukus ozbiljnosti’ i da to na kraju ispadnje OK. A E. van Ninđa to radi malo u prvoj knjizi, kad upetljava pobunu radnika, u drugoj načinjanjem mitologije velikog ratnika koju vuče i u treću knjigu kroz zgodnu, obećavajuću epizodu na piramidama, do konačne transformacije Ronina u Dai-Sana, kao i jedne od junakinja u drugo mitološko biće. Okolo ovih ideja je gomila klišea i tupavosti i, na kraju, nema niti dobre akcije niti čega drugog. Sve se svede na sleganje ramenima po principu ’šta mu bi’.

            Ovom treba dodati i krajnje nejasnu potrebu pisca da sve kriminalce na kraju, pošto-poto poveže i zaplete u super zlu gomilu koja bije dobre momke. Takva rešenja krajnje su bezvezna i nevešto sročena (a ponešto i nije objašnjeno) i izazivaju (kod ovog čitaoca) neugodno osećanje da ga pisac smatra za budalu koja će progutati sve što on iščačka iz nosa. Na njegovu žalost istresanje nosa ne može zauvek da pali (bar kod nekih).

            I poslednja velika zamerka koja pada na dušu pisca je (ne)jasnost. Svaka a posebno akciona priča mora da sadrži minimum iste. Ne može da se desi da junaci jašu i razgovaraju 2-3 pasusa a onda u sledećem piše kako su oni krenuli ka svojim konjima na drugom kraju livade i uzjahali! Prvo što se pomisli je da je došlo do pretumbacije teksta prilikom slaganja pa je, eto šta ćeš, u pitanju greška. E, al oćeš! Šta kad se to (ili slično) javi – a javljalo se – više puta?

            Ili šta ako tip naoružan sa 2 bodeža i mačem u jednoj rečenici parira napadu a u drugoj izvlači mač? Čime se brnio? Karate udarcem? Glavom? Bodežom? A gje sad taj bodež (ili glava)? Još da drži u ruci? Kojoj? Bacio ga je? Zadenuo u korice? Da li su junaci sjahali pa uzjahali? Zašto su to uradili? Erik ne odgovara. On štuca.

            Čitalac koji bi knjižicu koristio u autobusu ili metrou lako bi pomislio da je ovakva nelogičnost posledica cimanja i štruckanja prevoza zbog čega mu je pogled poskočio, preskočio neki red a on ne želi da se sad vraća i nalazi nepročitano pa tera dalje jer čita samo da mu prođe vreme.

            I tu je ključ ovih knjiga: one jesu samo za upotrebu u pokretu, nikako za čitanje u mestu. Kad izađete na željenu stanicu možete ih glatko zaboraviti a kad ponovo krenete može se desiti i da ponovo počnete da čitate već pročitano ali - ne mari, važno je da se čita i prođe vreme.

            Kako smo mi ovde silom prilika prinuđeni da se sve manje krećemo a sve više sedimo, Ronin i kompanija nisu nikako za naš slučaj. Zato ih batalite i prihvatite se „Ambera“ koji je takođe trebao da bude samo zabava - i jeste ali vrhunska. Zelazni je oduvek znao i šta i kako i zašto piše. Za razliku od Erika i mnogih drugih.

(1992)