Humoristički SF retka je biljka. Da li zato što su SF pisci mrgodni
ljudi ili što je budućnost mračna pojava, tek, malo je knjiga ove vrste. Naravno,
nije da ih nema. Setite se, osim Adamsovog
„Vodiča kroz galaksiju za autostopere“ ili (ako vam se ovakav prevod
naslova ne dopada) „Autostoperskog vodiča
kroz galaksiju“ koji mnogima odmah pada na pamet, i Lundvalovog „Nije vreme za heroje“ (te nastavka istog objavljenog
onomad u „Alefu“) ili Harisonovog „Bilija, heroja galaksije“.
(O Vonegatu koji je otišao stepenicu
višlje od ostalih i gazi po dubokom gorko-smešnom cinizmu neću ni da govorim
iako je tip čist genijalac.)
No, vratimo se, posle
ove male digresije, na početak koji kaže: „Humoristički SF retka je biljka.“
Jedva da ga ima. Jedva ali – ipak. Dokazuje to i Pračetova „Noumi“ trilogija.
Ako ste nekada čitali Koksovu knjigu „Murzilka, dnevnik šumskog patuljka“ (postoji jedno izdanje ove knjige
od pre rata – onog Drugog svetskog – pa izdanje u tri knjige u biblioteci „Lastavica“ a deo knjige objavio je i
Žika Bogdanović pre neku godinu), Noumi će vas, barem u početku, podsetiti na
tog veseljaka i njegove prijatelje. Naravno, vrlo brzo se utvrdi da se sličnost
svodi samo na, istina, neodoljivo ali kratkotrajno podsećanje (na mladost) jer
Noumi ne samo da su svemirci izgubljeni na Zemlji nego je i Pračetova priča o
njima daleko od čiste bezazlenosti Koksove (bezazlenost pomenute nije da nema i
kod Noumija ali ona svakako nije težišna u knjigama). U Pračetovoj priči
žmirnu, s vremena na vreme, iskrice sarkazma ili ismejavanja ili dovođenja do
apsurda stvari koje se svakodnevno uzimaju zdravo za gotovo i čine temelje tzv.
Zapadne civilizacije. 
Da bi mogao da
ispaljuje ovakve strelice (sa kojima ipak ne preteruje jer Noumi su vesela
knjiga a ne traktat ili tako nešto) Pračet je napravio nešto nalik na dvostruki
salto suprotstavljajući prvo Noume
Izvanaše, Noumima iz Radnje a
onda sve njih ljudima. Stara priča da strancima ništa nije sveto te da vide ono
što domaći ne vide (ili neće) ponovo je iskorišćena za stvaranje grotesknih
situacija. Tako Izvanaši samom svojom pojavom prvo razbucaju religiju Radnjaša
(koja veli da van Radnje nema ničega jer je ova sve) a potom, natenane seckaju
i ostale delove jedne, do tada, samozadovoljne zajednice. Ali, tako je to kad
stignu varvari.
Sve rečeno dešava se u
prvoj (najboljoj) knjizi. Ostatak govori o bekstvu iz Radnje u kamenolom,
borbama za vlast u Noumi narodu (što je tako ljudski i jadno), dolasku
svemirskog broda koji će Noume odvesti kući i o stalnoj borbi 10cm visokih bića
protiv ljudi koji se, naravno, nikako ne ponašaju po Noumi-normama. Mi svakako
znamo zašto je tako – jer ne poštujemo ni sopstvena pravila. (Ne kaže džabe
poslovica da su zakoni stvoreni samo zato da bi ih ljudi kršili.)
Onako usput, pored svih
dešavanja, Pračet se igra i standardnom (iz SF stripova, filmova i starijih
knjiga znanom) podelom uloga na: Snagu, Lepotu i Mozak. Tako kod Pračeta glavni
junak jeste snažan i spretan (kako treba) ali ga muče mnoge nedoumice (što jednu
Snagu ne bi smelo da buni i ometa u ulozi). Glavna lepotica je prava (kako bi
to ljudi rekli) „Emancipovana žena“ (tj. ne bavi se jedino vrištanjem i upadanjem
u nevolje iz kojih treba da je izbavi dragan tj. Snaga). Mozak su čak tri
Noumija: jedan pravi pronalazač, jedan vozač-fanatik i jedan mozak deo
kompjuterskog mozga iz svemirskog broda.
Na kraju svih zapleta
Noumi se potrpaju u svoj brod i odu ni ne pozdravivši se sa ljudima (od kojih
su sve vreme krili kako patuljci rade u svim bajkama). A i zašto bi? Istina,
Pračet ostavlja sebi ’kuku’ za koju bi mogao da zakači koji nastavak (ako mu se
baš bude htelo). Do tada Noumi su otišli na rodnu planetu, na zadovoljstvo
čitalaca koje su ove inteligentno tj. smišljeno pisane knjige, i pored nekih
slabijih delova, uspele da nasmeju i razvesele što je, u ovom trenutku, na ovom
mestu, pravi luksuz, zar ne?
P.S.
I da ne ostane zaboravljeno: prevod ovih knjiga, vrlo duhovit, napravio
je A. B. Nedeljković
(1993)
0 komentara:
Постави коментар