OTKRIVENI HAMVAŠ – Časopis „Orbis“ br. 2/97, izdavač Umetnička radionica „Kanjiški krug“ Kanjiža, 1997.

Najnoviji broj (2/97, leto) kanjiškog časopisa ’za književnost, umetnost i kulturu’ posvećen je jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih mislilaca XX veka – Beli Hamvašu (1897-1968). Na 200-tinjak stranica velikog formata sabrano je nekoliko Hamvaševih eseja te brojni tekstovi o njemu i njegovom delu.

            Hamvaš je neoborivi dokaz opstajanja duha i dela u konstantno neprijateljskom okruženju. Nepriznavan i prećutkivan, neprestano na udaru državnog aparata i teške sudbine koja mu je određena, Hamvaš nije poklekao. Iznova je i iznova, ustrajno i tvrdoglavo, uprkos neobjavljivanju, pisao, stvarao, bio intelektualno uključen u dešavanja u rodnoj Mađarskoj i svetskim književnim i intelektualnim tokovima, kretao se prostorima stvaralaštva koji ne poznaju granice i koji se ne mogu ukinuti. I, što je izuzetno, u Hamvaševim esejima i prozi ne oseća se gorčina, bes, mržnja prema mučiteljima, niti ima mesta potištenosti, kolebanjima pred nebrojanim ponižanjima kojima je bio izložen. Fizički, telesni Hamvaš nestaje, gotovo svetački se uzdiže kad poteče rečenica i misli se stanu slagati, kristalno jasne i veličanstvene.

            Hamvaš nije napisao programsko delo, knjigu u kojoj iznosi svoj zaokruženi filozofski sistem već je svaki njegov rad jedan kamenčić u velikom mozaiku njegove misli. Fragmentarnost, odsusto koherentne filozofske građevine karakteristika je filozofske misli kraja ovog veka i odražava stanje sveta koji živimo a koji je Hamvaš prepoznao i tumačio još 1930-tih godina. Fragmentarno je otvorilo prostor za još jednu karakteristiku Hamvaševog rada - koncentrisanost na male, obične stvari. Razmatrajući sitne, ’nefilozofske’ predmete on zaranja u mikro-svetove da bi se odatle, svojim fascinantnim znanjem i snagom imaginacije i sinteze, vinuo ka makro-kosmosu i zadivljujućim slikama i spoznajama koje njegove čitaoca ostavljaju bez daha. Bilo da piše o istoriji, literaturi, filozofiji prošlih vremena, poeziji ili drugarstvu i (već legendarno) vinima, Hamvaš uvek izvodi magiju velikog sažimanja u kome je malo ogledalo velikog, duh - tela, deo - celine, a život, uprkos svemu - radosti.

            Šira recepcija Hamvaša u Jugoslaviji pada u godine svekolikog poniženja i bede ovog naroda i intelektualaca - poniženih i uvređenih, najbednijih od svih. Otuda je pojava knjige „Hiperionski eseji“ bila ravna prosvetljenju. Sjajne rečenice i misli nekoga ko je takođe patio a ipak uspeo da nađe svoje sopstveno mesto u sopstvenom svetu bile su melem i putokaz za zbunjene i izgubljene. Umnost eseja otvorila je nove vidike i horizonte. Nije to bio eskapizam (mada je i njegovih elemenata bilo u bratstvu opčinjenih Hamvašem) već otkrivanje i nalaženje novog težišta, svetonazora u vremenima raspada starog sistema. Zbog toga je oduševljenje Hamvašem kod nas tako jako, za razliku od mlakog prijema u Mađarskoj. Čini se da je nužno doseći neke nivoe da bi se Hamvaš razumeo čistije i dublje.

            Temat o Hamvašu otvaraju tri njegova eseja: o apokaliptičkoj filozofiji istorije Evrope i sveta, knjizi Đule Sekfija o Tri generacije, te duhovnim težnjama u mađarskoj književnosti u prve tri decenije ovog veka. Zatim sledi odlomak iz „Romana o recepciji Bele Hamvaša“ Save Babića, književnika i prevodioca koji nam otkrio i podario tog gorostasa misli i ideja; odlomak podseća na vreme kada je Hamvaš ulazio u našu kulturu i oplemenjivao je. Potvrda promena koje su se dogodile u intelektualnim sklopovima ličnosti jesu prilozi nekolicine umetnika, poštovalaca Hamvaša: Ivane Milankov, Slobodana Mašića, Ratka Adamovića, Miodraga Todorovića, Jovice Aćina, Aleksandra Bjelogrlića i drugih. Ovaj temat priredio je dr. Sava Babić.

            U skladu sa bilingvalnošću „Orbisa“ približno polovina stranica časopisa pripada radovima autora na mađarskog govornog područja odnosno iz Mađarske; reč je o ogledima o onome čemu nas Hamvaš uči, o Hamvaševim trešnjama, njegovom životu i delu. Urednik ovog dela časopisa je Danji Zoltan.

            Zaključimo na kraju da je u pitanju zaista vredan poduhvat koji je još jedan doprinos otkrivanju Hamvaša kod nas i pokušaj da se, preko Hamvaša, povežu srpska i mađarska kultura.

(1997)